Историја Јужноафричке Републике — разлика између измена

Професор [[Рејмонд Дарт]] открио је 1942. године у [[Blombos pećina|Бломбос пећини]] лобању [[Дете из Таунга|детета из Таунга]] стару 2,51 милиона година, први пример ''-{[[Australopithecus africanus]]}-'' икад пронађеног. Пратећи Дартове кораке, [[Роберт Брум]] открио је нови, много робуснији [[Велики човеколики мајмуни|хоминид]] 1938. године ''-{[[Paranthropus robustus]]}-'' у Кромдраи, а 1947. године открио је још неколико примера ''-{Australopithecus africanus}-'' у Стеркфонтејну. У даљем истраживању у пећини Бломбос 2002. године откривена су гравирања са зорцима мреже или укрштања, која датирају од пре 70 хиљда година. Ово је тумачено као најранији пример [[Апстрактна уметност|апстрактне уметности]] или симболичке уметности коју је створио [[Homo sapijens|Хомо сапијенс]] икада откривен.<ref>{{Cite news|url=http://news.bbc.co.uk/2/hi/science/nature/1753326.stm| title = 'Oldest' prehistoric art unearthed|year=2002| accessdate=022. 099. 2018| language = en-GB}}</ref>

У последњих неколико деценија појавило се много више врста раних хоминида. Најстарије је [[Мало стопало]], колекција костију стопала непознатих хоминида старих између 2,2 и 3,3 милиона година, откривених у Стеркфонтејну од стране Роналда Кларка. Важан скорији проналазак био је проналазак 1,9 милиона година старог ''-{[[Australopithecus sediba]]}-,'' откривеног 2008. године. Откриће у близини [[Јоханезбург]]а објављено је 2015. године, а откривена је претходно непозната врста ''-{Homo}-'', названа ''-{[[Homo naledi]]}-''. Ово је описано као једно од најважнијих палеонтолошких открића у модерном времену.<ref>{{Cite news|url=http://news.nationalgeographic.com/2015/09/150910-homo-naledi-human-ancestor-species-reaction-science/| title = New Human Ancestor Elicits Awe—and Many Questions|date=10. 099. 2015| accessdate=022. 099. 2018}}</ref>

Сматра се да су потомци средњепалеолитских популација домородачка племена [[Бушмани]] и [[Хотентоти]]. Насељавање јужне Африке од стране предака [[Којсанци|Којсанаца]] одговара најранијем раздвајању популације Хомо сапијенса у целини, повезано је са генетичком науком са оним што је описано научним терминима као матрилинеарна хаплогрупа Л0 (мтДНК) и патрилинеарна хаплогрупа А (Y-ДНК), пореклом из северозападне области јужне Африке.<ref>{{Cite journal|last=Chen|first = Yu-Sheng|last2=Olckers|first2 = Antonel|last3=Schurr|first3 = Theodore G.|last4=Kogelnik|first4 = Andreas M.|last5=Huoponen|first5 = Kirsi|last6=Wallace|first6 = Douglas C.|year=2000| title = mtDNA Variation in the South African Kung and Khwe—and Their Genetic Relationships to Other African Populations| url = https://doi.org/10.1086/302848| journal = The American Journal of Human Genetics| volume = 66| issue = 4| doi = 10.1086/302848| issn = 0002-9297| pmc = PMC1288201| pmid = 10739760| via = |pages=1362-1383}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Tishkoff|first = S. A.|last2=Gonder|first2 = M. K.|last3=Henn|first3 = B. M.|last4=Mortensen|first4 = H.|last5=Knight|first5 = A.|last6=Gignoux|first6 = C.|last7=Fernandopulle|first7 = N.|last8=Lema|first8 = G.|last9=Nyambo|first9 = T. B.|date=21. 077. 2007| title = History of Click-Speaking Populations of Africa Inferred from mtDNA and Y Chromosome Genetic Variation| url = https://doi.org/10.1093/molbev/msm155| journal = Molecular Biology and Evolution| language = en| volume = 24| issue = 10| doi = 10.1093/molbev/msm155| issn = 0737-4038|pages=2180-2195}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Schlebusch|first = Carina M.|last2=Naidoo|first2 = Thijessen|last3=Soodyall|first3 = Himla|year=2009| title = SNaPshot minisequencing to resolve mitochondrial macro-haplogroups found in Africa| url = https://doi.org/10.1002/elps.200900197| journal = ELECTROPHORESIS| language = en| volume = 30| issue = 21| doi = 10.1002/elps.200900197| issn = 0173-0835| via = |pages=3657-3664}}</ref>

Бушмани и Хотентоти груписани су под називом Којсанци и у суштини им се разликују само занимања. Док су Бушмани били ловци, Хотентоти су били пастири.<ref>{{Cite web|url=http://countrystudies.us/south-africa/2.htm| title = South Africa - History| website = countrystudies.us| accessdate=022. 099. 2018}}</ref>{{sfn|Barnard|2007|pp=}}<ref>{{Cite web|url=https://web.archive.org/web/20140113052634/http://www.wim-sa.org/about-the-san/who-are-the-san| title = Who are the San?|year=2014| accessdate=022. 099. 2018}}</ref>

Археолошка открића костију стоке на полуострву Кејп указују на то да су се Хотентоти почели ту насељавати пре око 2 хиљаде година.<ref>[http://citeseerx.ist.psu.edu/viewdoc/download?doi=10.1.1.1019.7873&rep=rep1&type=pdf The archaeology of indigenous herders in the Western Cape of South Africa]</ref> Крајем 15. и почетком 16. века, португалски морнари, који су били први Европљани на Кејпу, сусрели су се са пастирима Хотентотима са стоком. Касније, енглески и холандски поморци су крајем 16. и 17. века разменили метале за стоку и овце са Хотентотима. Конвенционално је гледиште да је доступност стоке био један од разлога зашто је средином 17. века Холандска источноиндијска компанија основала седиште на месту на коме се данас налази лука [[Кејптаун]]. Почетно порекло Хотентота остаје неизвесно.<ref>Karim Sadr, ''Invisible Herders: The Archaeology of Khoekhoe Pastoralists,'' Archived 20 November 2015 at the Wayback Machine. University of Witwatersrand, South Africa</ref><ref>{{Cite journal|date=011. 099. 1997| title = Khoikhoi and Bushman Pottery in the Cape Colony: Ethnohistory and Later Stone Age Ceramics of the South African Interior| url = https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0278416597903111| journal = Journal of Anthropological Archaeology| language = en| volume = 16| issue = 3| doi = 10.1006/jaar.1997.0311| issn = 0278-4165|pages=269-299}}</ref>

Успостављање службеног положаја Холандске источноиндијске компаније у Кејпу 1652. године убрзо је довело до сукоба између холандских насељеника и Којсанаца око власништва земљишта. Почели су шверц и крађа стоке, док су Којсанци силом протерани са полуострва, после ратова. Први којсанско-холандски рат избио је 1659. године, други 1673. године, а трећи је трајао од 1674. до 1677. године.<ref>{{Cite news|url=http://www.sahistory.org.za/pages/chronology/general/1600.htm| title = General South African History Timeline: 1600s|last=sahoboss|date=21. 033. 2011| work = South African History Online| accessdate=022. 099. 2018| language = en}}</ref> До тренутка њиховог пораза и протеривања са полуострва и околних округа, Којсанци су десетковани епидемијом великих богиња, против којих Којсанци нису имали природног отпора или домаћих лекова. Болест су донели на полуострво холандски морнари.<ref>{{Cite news|url=http://www.sahistory.org.za/dated-event/smallpox-epidemic-strikes-cape| title = Smallpox Epidemic Strikes at the Cape|last=sahoboss|date=16. 033. 2011| work = South African History Online| accessdate=022. 099. 2018| language = en}}</ref>

Ширење [[Банту]]а је било једно од најважнијих демографских кретања у људској праисторији, чистећи велики део афричког континента током другог и првог миленијума пре нове ере.<ref>{{Cite journal|last=Berniell-Lee|first = G.|last2=Calafell|first2 = F.|last3=Bosch|first3 = E.|last4=Heyer|first4 = E.|last5=Sica|first5 = L.|last6=Mouguiama-Daouda|first6 = P.|last7=van der Veen|first7 = L.|last8=Hombert|first8 = J.-M.|last9=Quintana-Murci|first9 = L.|date=15. 044. 2009| title = Genetic and Demographic Implications of the Bantu Expansion: Insights from Human Paternal Lineages| url = http://mbe.oxfordjournals.org/content/26/7/1581.abstract| journal = Molecular Biology and Evolution| language = en| volume = 26| issue = 7| doi = 10.1093/molbev/msp069| issn = 0737-4038|pages=1581-1589}}</ref> Заједнице људи који говоре [[Банту језици|банту језике]] стигле су до јужних делова Африке из слива [[Конго (река)|Конга]]. Напредни Бантуи продрли су на територије Хотентота, присиљавајући домородачко становништво ове регије да се преселе на безводна подручја. Неке мигрантске групе, преци данашњег народа Нгони ([[Зулу]], [[Коса (етничка група)|Коса]], [[Свази]] и [[Ндебеле (народ)|Ндебеле]]), више су волеле да живе близу источне обале што је данас Јужноафричка Република.<ref name=":0">{{harvnb|Knight|Scollins|1989|pp=}}</ref> Други, данас познати као Сото-Тсвана народи (Тсвана, Педи и Сото), настанили су се у унутрашњости, на висоравни познатој као Хајвелд,<ref name=":0" /> док су данашњи народи Венда, Лемба и Тсонга направили своје домове у североисточним подручјима данашње Јужноафричке Републике.

Краљевство Мапунгубве, које се налазило близу северне границе данашње Јужноафричке Републике, на ушћу река [[Лимпопо (река)|Лимпопо]] и Шаше, у непосредној близини данашњег [[Зимбабве]]а и [[Боцвана|Боцване]], прво је аутохтоно краљевство у јужној Африци између 900. и 1300. године. Оно се развило у највеће краљевство на потконтиненту пре него што је напуштено због климатских промена у 14. веку. Ковачи су правили предмете од гвожђа, бакра и злата, како за локалну декоративну употребу, тако и за спољну трговину. Краљевство је контролисало трговину преко источноафричких лука према [[Арабијско полуострво|Арабији]], [[Индија|Индији]] и [[Кина|Кини]] и широм јужне Африке, чинећи га богатим кроз размену злата и слоноваче за увозне предмете, попут кинеског порцелана и персијских стаклених перлица.<ref>{{Cite web|url=http://whc.unesco.org/en/list/1099| title = Mapungubwe Cultural Landscape|last=Centre|first = UNESCO World Heritage| website = whc.unesco.org| language = en| accessdate=022. 099. 2018}}</ref>

Населили су се у Кејпу како би снабдевали своје трговачке бродове. Којсанци су престали да тргују са Холанђанима, Кејп и VOC морали су да увозе холандске фармере како би основали фарме за опскрбу пролазећих бродова, као и да обезбеде растуће VOC насеље. Мала почетна група слободних грађана, назив по коме су ови фармери били познати, постепено се повећавала и почела да шири своје фарме северно и источно од територије Којсанаца.<ref name=":0" /> Слободни грађани били су бивши војници VOC-а и вртлари, који нису били у могућности да се врате у Холандију када су њихови уговори са VOC-ом истекли.<ref>Ransford, Oliver. The Great Trek. John Murray. Great Britain. 1972. Page 1 – 2.</ref> VOC је такође довела 71 хиљаду робова у Кејптаун из Индије, [[Индонезија|Индонезије]], [[Источна Африка|источне Африке]], [[Маурицијус]]а и [[Мадагаскар]]а.<ref>{{Cite news|url=https://theculturetrip.com/africa/south-africa/articles/the-untold-stories-of-slavery-at-cape-towns-iziko-slave-lodge/| title = The Untold Stories of Slavery at Cape Town’s Iziko Slave Lodge|last=Collison|first = Lee-Shay| work = Culture Trip| accessdate=022. 099. 2018}}</ref>

Још један од разлога за одлазак холандских фармера из Кејпа било је укидање ропства од стране британске власти на Дан еманципације 1. децембра 1838. године. Пољопривредници су се жалили да не могу надокнадити рад својих робова без губитка превелике своте новца.<ref>{{cite news|url=http://www.sahistory.org.za/topic/slavery-south-africa| title = Slavery in South Africa|last=tinashe|date=14. 11. 2011| work = South African History Online| accessdate=066. 099. 2018| language = en}}</ref> Улагали су велике количине капитала у робове, а власници који су купили робове на кредит или их користили као сигурност код кредита суочили су се са великим губицима. Ово је тражено пошто су Бури подржавали укидање ропства конвенцијама Блумфонтејн (1854) и Санд ривер (1852),<ref>{{cite news|url=https://www.britannica.com/topic/Sand-River-and-Bloemfontein-conventions| title = Sand River and Bloemfontein conventions {{!}} South African history| work = Encyclopedia Britannica| accessdate=066. 099. 2018| language = en}}</ref>{{sfn|Giliomee|2011|pp=}} а Британија је доделила суму од 1.200.000 британских фунти као надокнаду холандским насељеницима, под условом да своје захтеве поднесу у Британији. Ово је проузроковало даље незадовољство холандских насељеника. Погрешно су веровали да је управа Кејпа узела тај новац себи као отплату за ослобађање њихових робова. Они насељеници којима је додељен новац могли су то само лично или преко посредника подигнути у Британији. Провизију коју су узимали посредници била је вредност једног роба, због тога они насељеници који су тражили новац за само једног роба нису могли добити ништа.{{sfn|Kruger|1902|pp=}}

[[Јужноафричка Република (Трансвал)|Јужноафричка Република]] (холандски: ''-{Zuid-Afrikaansche Republiek}-'' или ZAR, не треба мешати са каснијом [[Јужноафричка Република|Јужноафричком Републиком]]), Трансвал и понекад Република Трансвал, била је независна и међународно призната национална држава у јужној Африци од 1852. до 1902. године. Независни суверенитет републике формално је признала Велика Британија потписивањем Конвенције реке Санд 17. јануара 1852. године.{{sfn|Eybers|1918|pp=}} Република је, под премијером Полом Кругером, поразила британске снаге у [[Први бурски рат|Првом бурском рату]] и остала независна до краја [[Други бурски рат|Другог бурског рата]] 31. маја 1902. године, када је била преморана да се преда Британцима. Територија Јужноафричке републике после овог рата постала је позната као Трансвалска колонија.<ref>{{Cite web|url=http://www.boereafrikana.com/Geskiedenis.htm| title = Suid Afrikaanse Geskiedenis| website = www.boereafrikana.com| accessdate=044. 099. 2018}}</ref>

Република Натал била је краткотрајна бурска република основана 1839. године од стране Бура који су емигрирали из Колоније Кејп. Група од 25 Британаца стигла је из Кејпа и основала насеље на северној обали залива Натал, који ће касније постати лука Дурбан. Бури су 1838. године основали Републику Наталију са [[Питермарицбург]]ом као главним градом. У ноћи са 23. на 24. мај 1842. године, британске колонијалне силе напале су логор Бура. Напад није успео, а британске снаге повукле су се у Дурбан, који су опколили Бури. Локални трговац Дик Кинг и његов слуга Ндонгени, који су касније постали народни хероји, успели су да побегну из блокаде и оду у Грејамстаун, на удаљености од 600 km за 14 дана како би прикупили британско појачање. Појачање је стигло у Дурбан 20 дана касније, опсада је сломљена, а Бури су се повукли.<ref>{{harvnbsfn|Theal|1973|pp=}}</ref> Бури су прихватили британску анексију 1844. године. Многи наталски Бури, који су одбили да признају британску владавину, прешли су преко планине [[Дракенсберг]] како би се населили у Слободној Држави Орање и Трансвалској републици.<ref>''The Voortrekkers: A history of the Voortrekkers Great Trek 1835–1845'', [http://www.voortrekker-history.co.za/trekkers_leave_great_trek.php#.VYGAKPmqqko Voortrekkers leave Natal]</ref>

Индијски робови из холандских колонија доведени су у области Кејпа 1654. године од стране холандских насељеника.<ref>{{Cite news|url=http://www.sahistory.org.za/topic/history-indians-south-africa-timeline1654-2008| title = A history of Indians in South Africa Timeline: 1654-2008|last=Anonymous|date=21. 033. 2011| work = South African History Online| accessdate=066. 099. 2018| language = en}}</ref>

Др. Џон Филип, настојник Лондонског мисионарског друштва у Јужној Африци, подстакао је 1825. године фракцију народа Гриква да се пресели у мјесто звано Филиполис, мисионарску станицу неколико стотина километара јужно од Грикваленда. Филипова намера била је да Грикве заштите мисионарску станицу од бандита у регији, као и бедеме од покрета северњачких белих насељеника из Колоније Кејп. Сукоб око земље између Гриква народа и насељеника довео је до тога да су послате британске трупе у регион 1845. године. То је означило почетак деветогодишње британске интервенције у сукобима у региону, који су Британци назвали Трансорање.<ref>{{citeCite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/2869| title = The British presence in the Transorange, 1845-1854|last=|first = |year=1992| publisher = Human & Rousseau| others = Schoeman, Karel |isbn=978-0-7981-2965-7| location = Cape Town| oclc = 28697131|pages=11}}</ref>

У ранијем периоду Јужноафричке Републике, европско поимање националних граница и власништва над земљом није имало противнике у афричкој политичкој култури. За поглавицу једног племена у Лесоту, уобичајени данак су коњи и говеда за коришћење земљишта које је под његовом управом.<ref>{{cite web|url=https://www.abebooks.com/book-search/title/chronicles-basutoland/author/robert-germond/| title = Chronicles Basutoland by Robert Germond - AbeBooks| website = www.abebooks.com| language = en| accessdate=077. 099. 2018}}</ref><ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/47010089| title = A South African kingdom : the pursuit of security in nineteenth-century Lesotho|last=A.|first = Eldredge, Elizabeth|year=1993| publisher = Cambridge University Press|isbn=978-0-511-00329-5| location = Cambridge| oclc = 47010089|pages=}}</ref> И за бурске и британске насељенике верује се да су овај начин сматрали да представља куповину и трајно власништво над земљом под независном управом.

Као казна Басоту, гувернер и главни комадант Колоније Кејп, сер Џорџ Кеткарт, распоредио је трупе покрај реке Мохокаре; Мошвешвеу је наређено да плати новчану казну. Када није платио ту казну у потпуности, на планини Береа 1852. године избила је битка, где су Британци претрпели велике губитке. Британци су предали територију Бурима 1854. године, потписујући Конвенцију реке Санд. Ова и остале територије у региону тада су постале [[Слободна Држава Орање]].<ref>{{Cite web|url=https://web.archive.org/web/20061107030932/http://www.lesotho.gov.ls/about/default.php| title = About Lesotho|date=077. 11. 2006| accessdate=11. 099. 2018}}</ref>

Када су Бури стигли у северозападни део данашње Јужноафричке Републике 1836. године, дошли су у сукоб са подгрупом Ндебеле народа, које су насељеници назвали „Матабеле”, са поглавицом Миликазијем. Уследио је низ битака, у којима је Миликази на крају поражен. Повукао се из ове области и водио своје људе на север, до оног што ће касније постати Матабеле регија Јужне Родезије (данас [[Зимбабве]]).<ref>{{Cite web|url=http://www.voortrekker-history.co.za/mzilikazi_great_trek.php#.VVXcZ46qqko| title = Voortrekkers Great Trek - the Voortrekkers encounter Mzilikazi| website = www.voortrekker-history.co.za| language = en| accessdate=10. 099. 2018}}</ref>

Педски ратови, такође познати и као Секукунијеви ратови, састојали су се од три одвојене операције које су вођене између 1876. и 1879. године против народа Педи, које је предводио владар краљ Секукуни, у североисточној регији познатој као Секукуниленд, која се граничи са [[Есватини|Свазилендом]]. Даљи сукоби проузроковани су јер Секукуни није дозволио да се тражи злато на територији коју је сматрао сувереном и независном под његовом влашћу. Први Секукунијев рат 1876. године започели су Бури, а две одвојене операције Другог Секукунијевог рата 1878. и 1879. године започели су Британци.<ref>{{Cite web|url=http://samilitaryhistory.org/vol025hk.html| title = South African Military History Society - Journal- THE SEKUKUNI WARS| website = samilitaryhistory.org| accessdate=10. 099. 2018}}</ref>

Током последње операције, Секукуни и чланови његове пратње, склонили су се у планинску пећину где су били одсечени од воде и хране. На крају се предао бурским и британским снагама 2. децембра 1879. године. Секукуни, чланови његове породице и неки педски генерали затим су затворени две године у Преторији, док је Секукуниленд постао део Трансвалске Републике. На анексираној територији никада није пронађено благо.<ref>{{Cite news|url=http://www.sahistory.org.za/people/king-sekhukhune| title = King Sekhukhune|last=Rajgopaul|first = Jeeva|date=077. 10. 2011| work = South African History Online| accessdate=10. 099. 2018| language = en}}</ref>

До седамдесетих и осамдесетих година 19. века рудници Кимберлија производили су 95% светских дијаманата.<ref>{{cite news|url=http://www.capetowndiamondmuseum.org/about-diamonds/south-african-diamond-history/| title = History of Diamonds {{!}} Cape Town Diamond Museum| work = Cape Town Diamond Museum| accessdate=077. 099. 2018| language = en-US}}</ref> Све већа потрага за златом и другим ресурсима била су финансирана богатством и практичним искуством стеченим у Кимберлију.<ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/16076022| title = Bullion Johannesburg : men, mines, and the challenge of conflict|last=John|first = Lang|year=1986| publisher = J. Ball|isbn=978-0-86850-130-7| location = Johannesburg| oclc = 16076022|pages=}}</ref> Приходи који су настали у Колонији Кејп из дијаманских ископа Кимберлија омогућили су да се Колонији Кејп одобри одговорни државни статус 1872. године, пошто више није зависила од британског трезора и тиме је омогућено да буде потпуно самоуправна, на сличан начин као што су и федерација [[Канада|Канаде]], [[Нови Зеланд|Новог Зеланда]] и неких [[Државе и територије Аустралије|аустралијских држава]].<ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/495471529| title = The scramble for Africa, 1876-1912|last=Pakenham|first=Thomas|year=1991| publisher = Jonathan Ball|isbn=978-1-86842-041-4| location = Johannesburg| oclc = 495471529|pages=}}</ref> Богатство добијено из дијамантских ископа Кимберлија, које је ефективно утростручило царинске приходе Колоније Кејпа од 1871. до 1875. године, такође је удвостручило и њену популацију и дозволило да прошири своје границе и железнице на север.<ref>{{harvnb|Newbury|1987|pp=3}}. citing D Hobart Houghton and Jennifer Dagut (eds), ''Source Material on the South African Economy 1860–1970'', Vol I, Cape Town: (1972). pp. 290,346</ref>

Британски империјалиста [[Сесил Роудс|Сесил Џон Роудс]] је 1888. године основао Де Бирс уједињене руднике у Кимберлију, након што је откупио и спојио појединачне делове помоћу финансија које је пружила династија [[Ротшилди|Ротшилд]]. Обилна, јефтина афричка радна снага била је основа за успех рудника дијаманата у Кимберлију, с обзиром да ће касније бити разлог за успех рудника злата на Витватерсранду.<ref>Cornelius William de Kiewiet, ''A History of South Africa, Social and Economic'', London: Oxford University Press. (1957). pp. 96.</ref><ref>{{harvnb|Newbury|1987|pp=3}}. citing D Hobart Houghton and Jennifer Dagut (eds), ''Source Material on the South African Economy 1860–1970'', Vol I, Cape Town. (1972). pp. 3.</ref> У неким академским круговима предложено је да је богатство које је настало у Кимберлију било значајан фарктор за [[Osvajanje Afrike|освајање Африке]], у којем су се европске силе до 1902. године такмичиле једна са другом око постављања граница на скоро читавом континенту и делиле га међусобно.<ref>[http://www.wright.edu/~christopher.oldstone-moore/imperiallecture.htm The Imperialist Venture]</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.bbc.co.uk/worldservice/specials/1624_story_of_africa/page25.shtml| title = BBC World Service {{!}} The Story of Africa| website = www.bbc.co.uk| language = EN| accessdate=077. 099. 2018}}</ref>

Колона најамника, вођена капетаном Линдером Старом Џејмесоном, ушла је 1895. године у Јужноафричку Републику са намером да изазове устанак у Витватерсранду и да тамо успостави британску управу. Овај оружани упад постао је познат као Џејмесонова рација.<ref>{{Cite web|url=http://www.bbc.co.uk/history/british/victorians/boer_wars_01.shtml#two| title = BBC - History - The Boer Wars| language = en-GB| accessdate=13. 099. 2018}}</ref> Завршен је када је упадничка колона нападнута из заседе и заробљена од стране бурских командоса. Председник Кругер је сумњао да је побуна добила бар прећутно одобрење владе Кејп Колоније под премијером [[Сесил Роудс|Сесилом Роудсом]], а да је Кругерова Јужноафричка Република била у непосредној опасности. Кругер је реаговао формирањем савеза са суседном бурском републиком Слободном Државом Орање. То није спријечило избијање Другог англо-бурског рата.

Англо-бурски рат утицао је на све расне групе у Јужној Африци. Обе стране су регрутовале црнце или на други начин присиљавале да раде за њих као борци или као нешто друго, како би одржали ратне напоре и Бура и Британаца. Званична статистика црнаца убијених у акцији је нетачна. Већина лешева бачена је у необележене гробнице. Међутим, потврђено је да је 17.182 црнаца умрло углавном од болести у концентрационим логорима на Рту добре наде, али ова бројка није историјски прихваћена као прави одраз укупних бројева. Надзорници концентрационих логора нису увек бележили смрти црних затвореника у логорима.<ref>{{Cite web|url=http://samilitaryhistory.org/vol113nn.html| title = Black involvement in the Anglo-Boer War, 1899-1902 - South African Military History Society| website = samilitaryhistory.org| accessdate=17. 099. 2018}}</ref>

Међу осталим оштрим сегрегационим законима, који укључују одузимање права гласа црном становништву, парламент Уније је донео Закон о земљишту домородаца 1913. године, који је издвојио само 8% слободног земљишта Јужне Африке за становање црних становника. Бели становници, који су чинили 20% становништва, држали су 90% земље. Закон о земљи био је камен темељац за легализовану расну дискриминацију у наредних десет деценија.<ref>{{Cite news|url=http://www.sahistory.org.za/pages/chronology/thisday/1913-06-19.htm| title = The Native Land Act is passed|last=kedibone|date=14. 066. 2013| work = South African History Online| accessdate=10. 099. 2018| language = en| archive-url = https://web.archive.org/web/20101014095049/http://www.sahistory.org.za/pages/chronology/thisday/1913-06-19.htm| archive-date=14. 10. 2010| dead-url = yes| df = }}</ref>

Скоро 250 хиљада Јужноафриканаца служило је у јужноафричким војним јединицама које су подржавале савезнике током Првог светског рата. Ово је укључивало 43 хиљаде у Немачкој Југозападној Африци и 30 хиљада на [[Западни фронт у Првом светском рату|Западном фронту]]. Процењено је да се 3 хиљада Јужноафриканаца придружило Краљевском летачком корпусу. Током рата било је око 18.600 жртава укупно у Јужноафричкој Републици. Јужноафричка Република помогла је савезницима да ухвате две немачке колоније Немачке Западне Африке и Немачке Источне Африке, а учествовала је и у биткама у западној Европи и Блиском истоку. Јула 1916. године, четири батаљона Јужноафричке бригаде, припојена Деветој шкотској дивизији, претрпела су 766 смртних случајева од приближно 3.150 јужноафричких војника који су се борили у бици код Делвил Вуда у Француској. То је била најскупља акција за Јужноафричку бригаду на Западном фронту. Мртви су бројнији од рањених у односу четири према један.<ref>{{Cite web|url=http://www.firstworldwar.com/battles/delvillewood.htm| title = First World War.com - Battles - The Battle of Delville Wood, 1916| website = www.firstworldwar.com| language = en| accessdate=10. 099. 2018}}</ref>

Током Другог светског рата, јужноафричка пристаништа и луке, као што су [[Кејптаун]], Дурбан и Симонстаун, била су важна стратешка средства за Британску ратну морнарицу. Јужноафричка тајна специјална служба одиграла је значајну улогу у раном развоју и примени [[радар]]а који се користио широм Јужне Африке како би се заштитио важан приобални путни правац.<ref>{{cite web|url=http://samilitaryhistory.org/vol112ml.html| title = South African Military History Society - Journal - THE SPECIAL SIGNAL SERVICES (SSS)| website = samilitaryhistory.org| accessdate=11. 099. 2018}}</ref> До августа 1945. године, авијација Јужноафричког ратног ваздухопловства, у сарадњи са британском и холандском авијацијом стационираном у Јужној Африци, пресрела је 17 непријатељских бродова, помогла у спашавању 437 преживелих потопљених бродова, напала 26 до 36 непријатељских подморница које су деловале у близини јужноафричке обале и одлетела 15.000 обалних патролних летова.<ref>{{Cite web|url=http://samilitaryhistory.org/journal.html| title = South African Military History Society - Journal page| website = samilitaryhistory.org| accessdate=11. 099. 2018}}</ref><ref name="automatski generisano2">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/34493498| title = South Africa in World War II : a pictorial history|year=1995| publisher = Human & Rousseau| others = Keene, John.|isbn=978-0-7981-3388-3| edition = 1st | location = Cape Town [South Africa]| oclc = 34493498|pages=}}</ref>

Око 334.000 Јужноафриканаца се добровољно пријавило за пуно радно време у служби подршке савезницима у иностранству. Скоро 9.000 је убијено у акцији.<ref>{{cite web|url=https://www.cwgc.org/| title = Commonwealth War Graves Commission| website = www.cwgc.org| language = en| accessdate=11. 099. 2018}}</ref> Безмало 10.000 јужноафричких војника, који су представљали једну трећину целокупне јужноафричке силе на бојном пољу, 21. јуна 1942. године заробљени су у паду Тобрука у Либији од стране сила немачког фелдмаршала Ервина Ромела.<ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/395210| title = War in the desert|last=Orpen|first = Neil D.|year=1971| publisher = Purnell|isbn=978-0-360-00151-0| location = Cape Town| oclc = 395210}}</ref> Један број јужноафричких пилота служио је Краљевској ваздухопловној јединици током битке за Британију, укључујући капетана групе Адолфа „Морнара” Малана, који је водио 74. ескадрилу и успоставио рекорд лично уништавајући 27 непријатељских авиона.<ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/38153588| title = Spitfire Mark V aces, 1941-45|last=Alfred|first = Price|year=1997| publisher = Osprey Aerospace|isbn=978-1-85532-635-4| location = London| oclc = 38153588|pages=}}</ref>

Расистичко законодавство током доба апартхејда било је наставак и продужење дискриминаторних и сегрегационих закона који су формирали континуум који је започео 1856. године, под холандском владавином на Кејпу и проширио се по читавој земљи под британским колонијализмом.<ref>{{Cite news|url=http://www.sahistory.org.za/topic/segregationist-legislation-timeline-1856-1913| title = Segregationist Legislation Timeline 1856-1913|last=sahoboss|date=31. 033. 2011| work = South African History Online| accessdate=077. 099. 2018| language = en}}</ref>

Последица устанка Совето 1976. године и безбедносног потискивања које га је пратило, Заједнички центри за управљање, који раде у најмање 34 подручја са високим ризикомза државу, постали су кључни елемент у систему управљања националном безбедношћу. Полиција и војска, које су контролисале центре до краја осамдесетих година прошлог века, имале су утицај на доношење одлука на сваком нивоу, од кабинета до локалне самоуправе.<ref>{{Cite journal|date=088. 077. 1868| title = Editorial Summary| url = http://dx.doi.org/10.1038/scientificamerican07081868-19| journal = Scientific American| volume = 19| issue = 2| doi = 10.1038/scientificamerican07081868-19| issn = 0036-8733|pages=19-19}}</ref>

[[Генерална скупштина Организације уједињених нација]] је, 16. децембра 1966. године, донела је одлуку да је апартхејд „злочин против човечанства”. Конвенција о апартхејду, како је постала позната, усвојена је од стране Генералне скуптине 30. новембра 1973. године са 91 државом чланицом, од којих су 4 гласале против ([[Португалија]], [[Јужноафричка Република]], [[Уједињено Краљевство]] и [[Сједињене Америчке Државе|САД]]) и 26 уздржаних. Конвенција је ступила на снагу 18. јула 1976. године. [[Савет безбедности Организације уједињених нација]] је 23. октобра 1984. године одобрио је ову формалну одлуку. Конвенција је објавила да је апартхејд незаконит и криминалан због кршења [[Повеља Организације уједињених нација|Повеље Организације уједињених нација]].<ref>{{cite web|url=http://legal.un.org/avl/ha/cspca/cspca.html| title = United Nations Audiovisual Library of International Law| website = legal.un.org| accessdate=077. 099. 2018}}</ref> Генерална скупштина је већ 12. новембра 1974. године суспендовала Јужноафричку Републику из Организације уједињених нација. Савет безбедности је 4. новембра 1977. године наметнуо обавезни ембарго на оружје на основу услова резолуције 181 којом се позивају све државе да престану са продајом у испоруком оружја, муниције и војних возила у Јужноафричку Републику. Држава је поновно примљена у УН 1994. године, након њене транзиције у демократију.<ref>{{cite web|url=http://www.un.org/en/events/mandeladay/un_against_apartheid.shtml| title = Nelson Mandela International Day| website = www.un.org| language = EN| accessdate=077. 099. 2018}}</ref> Апартхејдска Јужноафричка Република одговорила је на овај ембарго УН-а јачањем својих војних веза са Израелом и успостављањем сопствене индустрије оружја уз помоћ Израела.<ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/15429552| title = The Israeli connection : who Israel arms and why|last=Benjamin|first = Beit-Hallahmi|year=1987| publisher = Pantheon Books|isbn=978-0-394-55922-3| edition = 1st American | location = New York| oclc = 15429552|pages=}}</ref> Четири стотине оклопних возила М-113А1 и 106mm бестрзајних пушака, произведено је у Сједињеним Америчким Државама, достављено је у Јужноафричку Републику преко Израела.<ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/7155631| title = The Apartheid war machine : the strength and deployment of the South African armed forces|year=1980| publisher = International Defence & Aid Fund|isbn=978-0-904759-34-1| location = London| oclc = 7155631|pages=}}</ref>

Почетком 2002. године, планирани војни државни удар од стране покрета који је заговарао надмоћ белаца познатог као Буримаг (Сила Бура), осујећен је од стране јужноафричке полиције.<ref>{{Cite web|url=https://web.archive.org/web/20120111213246/http://www.iss.co.za/Pubs/Monographs/No81/Chap4.pdf| title = "Institute of Security Studies, Monograph No.81"|last=|first = |date=11. 011. 2012| website = |archive-url=|archive-date=|dead-url=| accessdate=17. 099. 2018}}</ref> Двадесетак завереника, међу којима су били и виши јужноафрички официри, ухапшени су због издаје и убиства, након експлозије бомбе у Совету. Ефикасност полиције у ублажавању планираног удара повећала је перцепцију јавности да је демократски ред после 1994. године неизмењив.

Почетком новембра 1975. године, одмах након што је Португал ослободио своју бившу афричку колонију Анголу, избио је грађански рат између супарнчких покрета [[Национална унија за потпуну независност Анголе|Националне уније за потпуну независност Анголе]] (УНИТА) и [[Народни покрет за ослобођење Анголе|Народног покрета за ослобађање Анголе]] (МПЛА). У циљу спречавања колапса УНИТА-е и цементирања владавине пријатељске владе, Јужноафричка Република је интервенисала 23. октобра шаљући између 1.500 и 2.000 трупа из Намибије у јужну Анголу како би се бориле против МПЛА-е.<ref>W. Martin James III (2011). A Political History of the Civil War in Angola 1974–1990. Piscataway: Transaction Publishers. pp. 65.</ref><ref>Meredith, Martin (2005). The Fate of Africa: From the Hopes of Freedom to the Heart of Despair, a History of Fifty Years of Independence. pp. 316.</ref> Као одговор на јужноафричку интервенцију, Куба је послала 18.000 војника у оквиру велике војне интервенције под надимком Операција Карлота за подршку МПЛА. Куба је првобитно обезбедила МПЛА са 230 војних саветника пре интервенције Јужноафричке Републике.<ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/13525711| title = Fidel : a biography of Fidel Castro|last=Bourne|first=Peter G.|year=1986| publisher = Dodd, Mead|isbn=978-0-396-08518-8| edition = 1st | location = New York| oclc = 13525711|pages=}}</ref> Кубанска интервенција била је одлучујућа за помоћ око преокретања напредка [[Јужноафричке одбрамбене снаге|Јужноафричких одбрамбених снага]] и УНИТА-е и цементирања владавине МПЛА у Анголи. Више од једне деценије касније, 36.000 кубанских трупа било је распоређено широм земље како би пружиле подршку МПЛА у борби против УНИТА-е.<ref>{{cite web|url=https://digitalarchive.wilsoncenter.org/search-results/1/%7B%22search-in%22:%22all%22,%22term%22:%22Cuban+Armed+Forces%22%7D?recordType=Record| title = Wilson Center Digital Archive|last=Archive|first = Wilson Center Digital| website = digitalarchive.wilsoncenter.org| language = en| accessdate=17. 099. 2018}}</ref> Грађански рат у Анголи донео је од 550.000 до 1.250.000 смрти укупно, углавном од глади. Већина смртних случајева десила се између 1992. и 1993. године, након што су јужноафричке и кубанске интервенције завршиле.<ref>Inge Tvedten, Angola: Struggle for Peace and Reconstruction</ref><ref>SIPRI Yearbook: Stockholm International Peace Research Institute</ref> Директна ратна штета само у Анголи износила је преко 17.000.000.000 долара у периоду од 1980. до 1988. године. Губитак у пољопривредној производњи износио је додатних 1.000.000.000 долара.{{sfn|Victoria|1988|pp=}}

И Јужноафричка Република и Куба победиле су у одлучујућој бици код Квито Кванавалеа, која је описана као „најжешћа у Африци још од Другог светског рата”.<ref>Horace Campbell, "Siege of Cuito Cuanavale"''Current African Issues'' No.10, Scandinavian Institute of African Studies, Uppsala, Sweden. pp. 22–6</ref> Међутим, јужноафричка војска изгубила је ваздушну надмоћ и своју технолошку предност, углавном због међународног ембарга на оружје против земље.<ref>{{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/20629398| title = Apartheid terrorism : the destabilization report|last=Phyllis|first = Johnson|year=1989| publisher = Commonwealth Secretariat in association with J. Currey| others = Martin, David, 1936-, Commonwealth Committee of Foreign Ministers on Southern Africa.|isbn=978-0-253-33133-5| location = London| oclc = 20629398|pages=}}</ref> Учешће Јужноафричке Републике у Анголи завршено је формално након потписивања споразума који су организовале Уједињене нације, познат као Њујоршки споразум између владе Анголе, Кубе и Јужноафричке Републике, што је резултирало повлачењем свих страних трупа из Анголе, а такође и повлачењем Јужноафричке Републике из Југозападне Африке (данас Намибије), за коју је УН сматрао да је илегално окупирана од 1966. године.<ref>{{Cite web|url=http://www.un.org/documents/ga/res/21/ares21.htm| title = General Assembly Resolutions 21st Session| website = www.un.org| accessdate=17. 099. 2018}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://peacemaker.un.org/namibia-genevaprotocol88| title = Protocol of Geneva: Agreement between the Governments of Angola, Cuba and South Africa |pages=UN Peacemaker| website = peacemaker.un.org| language = en| accessdate=17. 099. 2018}}</ref>

Национално-ослободилачки покрет је био подељен почетком 1960-их када је „африканистичка” фракција Афричког националног конгреса пристала на савез АНК и Комунистичке партије Јужне Африке. Лидери Комунистичке партије Јужне Африке углавном су били белци.<ref>Apartheid Museum, Johannesburg [http://www.apartheidmuseum.org/sites/default/files/files/downloads/Learners%20book%20Chapter4.pdf Resistance to Apartheid]</ref> Африканисти су се одвојили од АНК-а како би формирали Свеафрички конгрес (САК) и његово војно крило по имену Поко, које је постало активно углавном у покрајинама Кејпа. Почетком деведесетих, Поко је преименован у Азанијан народноослободилачку војску ({{јез-ен|Azanian People's Liberation Army}} — АПЛА). Његове илегалне ћелије спровеле су оружане пљачке за прикупљање средстава и набавку оружја и возила. Цивили су убијани или повређивани у многим од ових пљачки. Број напада на беле цивилне жртве на јавним местима повећао се 1993. године. АПЛА је демантовала да су напади били расистичког карактера, тврдећи да су били усмерени против владе апартхејда, јер су сви белци, према Свеафричком конгресу, били скривени у политици апартхејда. Напад на хришћанску цркву у Кејптауну 1993. године резултирао је са једанаест погинулих и 58 рањених.<ref>{{Cite web|url=http://sabctrc.saha.org.za/glossary/apla_attacks.htm| title = Truth Commission - Special Report - Transcript of episode 72, section 3, starting at: 20:40| website = sabctrc.saha.org.za| accessdate=22. 099. 2018.}}</ref>

Стотине студената и других који су избегли у суседне земље, посебно у Боцвану, како би избегли хапшење након Совето устанка 16. јуна 1976. године, пружили су плодно подручје за регрутовање како за АНК, тако и за САК.<ref>Gregory Houston and Bernard Magubane, "ANC Political Underground in the 1970s", in ''The Road to Democracy'', Pretoria: South African Democracy Education Trust, Vol 2, pp. 381</ref> Устанак је убрзало владино законодавство које је афричке ученике приморало да прихватају африканс као званични медиј за школарину,<ref>{{Cite web|url=https://web.archive.org/web/20150906111057/http://www.praesa.org.za/files/2012/07/Paper14.pdf| title = "ANC Political Underground in the 1970s"|last=Bernard Magubane|first = Gregory Houston|date=066. 099. 2015| website = |archive-url=|archive-date=|dead-url=| accessdate=22. 099. 2018.}}</ref> уз подршку ширег Покрета црне свести. Устанак се проширио широм земље. До тренутка када је званично заустављен, стотине демонстраната су убијени са много рањених или ухапшених од стране полиције.<ref>{{Cite news|url=http://www.sahistory.org.za/topic/june-16-soweto-youth-uprising-casualties| title = June 16 Soweto Youth Uprising casualties|last=sahoboss|date=033. 044. 2011| work = South African History Online| accessdate=22. 099. 2018.| language = en}}</ref>

Нерасна коалиција Уједињени демократски фронт (УДФ) са око 400 грађанских, црквених, студентских, синдикалних и других организација, настала је 1983. године. На врхунцу 1987. године, УДФ је имала око 700 подружница и око 3.000.000 чланова. Она је спроводила ненасилну стратегију познату као „неповредивост”, укључујући бојкоте рентирања, студентске протесте и штрајкове. Постојала је снажна веза између Афричког националног конгреса (АНК) и УДФ-а, заснованог на заједничкој изјави о мисији Повеље слободе.<ref>{{Cite web|url=http://www.dispatch.co.za/2000/01/07/features/UDF.HTM| title = DispatchLIVE| website = www.dispatch.co.za| language = en| accessdate=22. 099. 2018.}}</ref> Након ограничења која се односе на његове активности, УДФ је 1988. године заменио масовни демократски покрет, лабав и аморфан савез група против апартхејда који није имао сталну структуру, што је отежавало влади да забрани његове активности.<ref>{{Cite web|url=https://www.nelsonmandela.org/omalley/index.php/site/q/03lv03445/04lv03446/05lv03480.htm| title = Mass Democratic Movement (MDM) - The O'Malley Archives| website = www.nelsonmandela.org| accessdate=22. 099. 2018.}}</ref>

Укупно 130 политичких затвореника обешено је на губилишту Централног затвора у Преторији између 1960. и 1990. године. Осуђени су углавном били чланови Свеафричког конгреса и Уједињеног демократског фронта.<ref>{{Cite news|url=http://www.news24.com/SouthAfrica/News/remains-of-83-hanged-prisoners-to-be-exhumed-from-kgosi-mampuru-ii-20160323| title = Remains of 83 hanged prisoners to be exhumed from Kgosi Mampuru II| work = News24| accessdate=22. 099. 2018.| language = en}}</ref>

Распад Совјетског Савеза крајем осамдесетих значио је за Афрички национални конгрес (АНК) који је био у савезу са Комунистичком партијом Јужне Африке, да више не може зависити од Совјетског Савеза за оружје и политичку подршку. То је значило и да влада апартхејда више не може повезати апартхејд и његов наводни легитимитет за заштиту хришћанских вредности и цивилизације суочени са ''rooi gevaar'', што значи „црвена опасност” или претња комунизма.{{sfn|Gennadʹevich|2008|pp=}} Обе стране су биле приморане на преговарање, тако да су у јуну 1991. године сви закони о апартхејду коначно укинути — отварајући пут за прве мултирасне демократске изборе у земљи три године касније.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=BTdmYFgvyi0C&pg=PA108&lpg=PA108&dq=apartheid+laws+rescinded&source=bl&ots=hsXmGHSG8Y&sig=uEcMX2rkWXvJ_29OLTFdQufbmKI&hl=en&sa=X&ei=5VFGVf7-CqPX7Qb7zYHICg&ved=0CFUQ6AEwCQ#v=onepage&q=apartheid%20laws%20rescinded&f=false| title = Yearbook of the United Nations. 45.1991(1992)|last=Information|first = United Nations Dept of Public|dateyear=24. 12. 1992| publisher = Martinus Nijhoff Publishers|isbn=978-0-7923-1970-2| language = en|pages=}}</ref> Како је опозиција апартхејду 1980-их година раширила грађанске немире, економске и културне санкције од стране међународне заједнице, те притисак од стране антиапартхејдског покрета широм света, председник државе [[Фредерик Вилем де Клерк]] објавио је укидање забране Афричког националног конгреса, Свеафричког конгреса и Комунистичке партије Јужне Африке, као и ослобађање политичког затвореника Нелсона Манделе 2. фебруара 1990. године, након двадесет седам година затвора. На референдуму одржаном 17. марта 1992. године, бели бирачи су изгласали 68% у корист демократије.<ref>{{Cite web|url=http://africanelections.tripod.com/za.html#1992_Referendum| title = Elections in South Africa| website = africanelections.tripod.com|accessdate=23. 099. 2018}}</ref>

Непосредни период после апартхејда обележио је егзодус квалификованих, белих Јужноафриканаца из сигурносних разлога. Јужноафрички институт за расне односе проценио је 2008. године да је 800.000 или више белих људи емигрирало од 1995. године, од приближно 4.000.000 који су били у Јужноафричкој Републици када је апартхејд формално завршио годину дана раније. Велике беле дијаспоре Јужноафричке Републике, како на енглеском тако и на афричком, никле су у Аустралији, Новом Зеланду, Северној Америци, а посебно у Великој Британији, у које је емигрирало око 550.000 Јужноафриканаца.<ref>{{Cite news|url=http://www.economist.com/node/12295535| title = Between staying and going| work = The Economist|accessdate=23. 099. 2018| language = en}}</ref>

Влада апартхејда објавила је мораторијум о враћању дуга у иностранству средином осамдесетих година прошлог века, када је прогласила ванредно стање уочи ескалације цивилних немира. Са формалним завршетком апартхејда 1994. године, нова демократска влада била је оптерећена великим спољним дугом у износу од 86.700.000.000 рунди (5.136.454.800 евра по текућим девизним курсевима) насталих у бившем режиму апартхејда. Влада након апартхејда везана за готовину дужна је да отплати тај дуг или да се суочи са смањењем кредита страних финансијских институција.<ref>{{Cite news|url=https://www.economist.com/finance-and-economics/1999/04/22/unforgivable| title = Unforgivable| work = The Economist|accessdate=23. 099. 2018| language = en}}</ref> Дуг је коначно решен у септембру 2001. године.<ref>{{Cite news|url=http://www.fin24.com/Economy/Apartheid-debt-settled-20010903| title = Apartheid debt settled| work = Fin24|accessdate=23. 099. 2018}}</ref>

Додатно финансијско оптерећење наметнуто је новој влади после апартхејда кроз њену обавезу пружања антиретровиралног лечења (АРВ) осиромашеним жртвама епидемије ХИВ / АИДС-а која је брисала земљу. Јужноафричка Република је имала највећу преваленцију ХИВ / АИДС-а у поређењу са било којом другом земљом у свету, са 5.600.000 људи погођених овим болестима, а 2011. године забележено је 270.000 смртних случајева везаних за ХИВ. До тог времена више од 2.000.000 деце је било сирочад због епидемија. Обезбеђивање АРВ третмана довело је до 100.000 мање смртних случајева везаних за АИДС у 2011. години него у 2005. години.<ref>{{Cite web|url=https://www.aids.org.za/| title = Aids Foundation South Africa| website = www.aids.org.za| language = en|accessdate=23. 099. 2018}}</ref>

До 2014. године, око 47% (углавном црних) Јужноафриканаца је наставило да живи у сиромаштву, што је чини једним од најнеравноправнијих земаља на свету.<ref>{{Cite web|url=https://web.archive.org/web/20150822232932/https://www.foreignaffairs.com/articles/south-africa/2015-02-10/apartheid-s-long-shadow| title = Apartheid’s Long Shadow|date=22. 088. 2015|accessdate=23. 099. 2018}}</ref> Распрострањено незадовољство са спорим темпом друштвено-економских преображаја, неспособности владе и неправилности и других жалби јавности у пост-апартхејдском добу, изазвало је много насилних протестних демонстрација. У 2007. години, мање од половине протеста било је повезано са неком врстом насиља, у поређењу са 2014. годином, када је готово 80% протеста укључило насиље од стране учесника или власти.<ref>DM Powell, M O’Donovan and J De Visser, Civic Protests Barometer 2007–2014, Cape Town: Community Law Centre, University of Western Cape, 2015</ref> Спори темпо трансформације такође је подстакао тензије унутар трочланог савеза АНК-а, Комунистичке партије и Конгреса синдиката јужноафричких земаља.<ref>{{Cite news|url=http://www.iol.co.za/news/politics/spat-within-tripartite-alliance-runs-deep-1.226909#.Vhpwluyqqko| title = Spat within tripartite alliance runs deep {{!}} IOL News|accessdate=23. 099. 2018| language = en}}</ref>

АНК је дошао на власт преко сила социјалистичке агенде садржане у Повељи Слободе, која је имала за циљ да оснује социјалне, економске и политичке политике АНК.<ref>African National Congress, "ANC policy". </ref> Повеља је донела одлуку да ће „национално богатство наше земље, наслеђе Јужноафричких народа бити обновљено људима, а рудно богатство испод земље, банака и монополске индустрије пребацује се у власништво људи”.<ref>''Freedom Charter'', adopted 26 June 1955</ref> АНК-ова икона Нелсон Мандела, тврди у саопштењу објављеном 25. јануара 1990. године: „Национализација рудника, банака и монополних индустрија је политика АНК-а, и промена или модификација наших ставова у овом погледу је незамислива”.<ref>{{Cite news|url=http://mg.co.za/article/1990-01-26-we-will-nationalise-mandela| title = We will nationalise -- Mandela|last=Reporter|first = Staff| work = The M&G Online|accessdate=23. 099. 2018| language = en}}</ref> Али, после изборне победе АНК-а 1994. године, искорењивање масовног сиромаштва кроз национализацију никада није било спроведено. Влада предвођена АНК-ом, у историјском преокрету политике, усвојила је [[неолиберализам]].<ref>{{Cite news|url=http://monthlyreview.org/2003/01/01/neoliberalism-and-resistance-in-south-africa/| title = Monthly Review {{!}} Neoliberalism and Resistance in South Africa|date=011. 011. 2003| work = Monthly Review|accessdate=23. 099. 2018| language = en-US}}</ref> Порез на богатство јако богатих за финансирање развојних пројеката је издвојен, док су домаће и међународне корпорације, обогаћене од стране апартхејда, ослобођене било каквих финансијских репарација. Великим корпорацијама је било дозвољено да пребаце своје главне листинге у иностранство. Према речима једног водећег стручњака за економију Јужне Африке, концесије владе великим бизнисима представљале су „невероватне одлуке које ће прогањати Јужну Африку кроз генерације које долазе”.<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/809772826| title = Lost in transformation : South Africa's search for a new future since 1986|last=Johannes.|first = Terreblanche, Solomon|isbn=9780620537254| location = Johannesburg| oclc = 809772826}}</ref>

Период након апартхејда обележен је бројним избијањима ксенофобичних напада на стране мигранте и тражиоце азила из различитих конфликтних зона у Африци. Академска студија спроведена 2006. године показала је да су Јужноафриканци показали више нивое ксенофобије него било ко у свету.<ref>Jonathan Crush (ed), ''The Perfect Storm: Realities of Xenophobia in Contemporary South Africa'', Southern African Migration Project, University of Cape Town & Queen's University, Canada, 2006</ref> Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) утврдио је да је конкуренција око послова, пословних прилика, јавних служби и становања довела до тензије међу избеглицама, азилантима, мигрантима и домаћим заједницама, што је идентификовано као главни узрок ксенофобичног насиља.<ref>{{Cite news|url=http://www.unhcr.org/4cd96a569.html| title = UNHCR Global Appeal 2011 (update) - South Africa|last=Refugees|first = United Nations High Commissioner for| work = UNHCR| accessdate=077. 099. 2018| language = en}}</ref> Јужноафричка Република примила је више од 207 хиљада индивидуалних захтева за азил 2008. године и још 222.300 у 2009. години, што представља скоро четвороструки раст у обе године у односу на 2007. годину. Ове избеглице и мигранти долазе углавном из Зимбабвеа, Бурундија, Демократске Републике Конго, Руанде, Еритреје, Етиопије и Сомалије.<ref>{{Cite web|url=http://www.unhcr.org/cgi-bin/texis/vtx/page?page=49e485aa6| title = UNHCR - The UN Refugee Agency|last=Refugees|first = United Nations High Commissioner for| website = www.unhcr.org| language = en| accessdate=077. 099. 2018}}</ref>

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/617312872869| title = The forgottenBritish frontier : colonist and Khoisan on the Cape's Northern Frontierpresence in the 18thTransorange, century1845-1854|last=Nigel|first = Penn|year=20051992| publisher = OhioHuman University& Rousseau| others = Schoeman, Karel Press|isbn=978-0-82147981-16822965-27| location = AthensCape Town| oclc = 6173128728697131|pages=11}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/2854676261731287| title = AThe newforgotten historyfrontier of: southerncolonist Africaand Khoisan on the Cape's Northern Frontier in the 18th century|last=NeilNigel|first = ParsonsPenn|year=2005| publisher = Ohio University Press|isbn=978-0-3338214-570101682-4| edition = Second 2| location = LondonAthens| oclc = 28546762|pages=61731287}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/28546762| title = TheA Britishnew presencehistory inof thesouthern Transorange, 1845-1854Africa|yearlast=1992Neil| publisherfirst = Human & Rousseau| others = Schoeman, Karel.Parsons|isbn=978-0-7981333-296557010-74| locationedition = CapeSecond Town| oclclocation = 28697131London|pages oclc = 28546762}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/60040799| title = AnThe IllustratedBritish historypresence ofin Souththe AfricaTransorange, 1845-1854|year=19871992| publisher = DavidHuman & CharlesRousseau| others = CameronSchoeman, TrewhellaKarel., Spies, S. B. (Stephanus Burridge)|isbn=978-0-71537981-90512965-17| location = NewtonCape AbbotTown| oclc = 60040799|pages=28697131}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/56052638860040799| title = AnthropologyAn andIllustrated thehistory bushmanof South Africa|lastyear=Barnard1987|first publisher = AlanDavid J.|year=2007& Charles| publisherothers = BergCameron, Trewhella., Spies, S. B. (Stephanus Burridge)|isbn=978-10-847887153-3309051-81| location = OxfordNewton Abbot| oclc = 560526388|pages=60040799}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/781573894| title = The Afrikaners : biography of a people|last=Giliomee|first = Hermann|year=2011| publisher = Hurst & Co|isbn=9781849041485| edition = Expanded | location = London| oclc = 781573894|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/696011736| title = Carnage and culture : landmark battles in the rise of Western power|last=Davis|first = Hanson, Victor|year=2007| publisher = Anchor|isbn=9780307425188| location = New York| oclc = 696011736|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/154310552| title = The earth and its peoples : a global history|year=2008| publisher = Houghton Mifflin| others = Bulliet, Richard W., Houghton Mifflin Company.|isbn=978-0-618-77148-6| edition = 4th | location = Boston, MA| oclc = 154310552|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/71312966| title = Pathfinders : a global history of exploration|last=Fernández-Armesto|first = Felipe|year=2006| publisher = W.W. Norton|isbn=978-0-393-06259-5| edition = 1st American ed| location = New York| oclc = 71312966|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/2874| title = Frontiers : the epic of South Africa's creation and the tragedy of the Xhosa people|last=Noël|first = Mostert|year=1993| publisher = Pimlico |isbn=978-0-7126-5584-2| edition = Pimlico | location = London| oclc = 28747529|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/1927| title = Queen Victoria's enemies|last=Knight|first = Ian| publisher = Osprey|last2=Scollins|first2=Richard|year=1989|isbn=978-0-85045-901-2| location = London| oclc = 19271600|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/778092154| title = A hitchhiker's guide to Armageddon|last=Childress|first = David Hatcher| publisher = Adventures Unlimited Press|year=2010|isbn=9781935487500| location = Kempton, IL| oclc = 778092154|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/769311| title = History of the Boers in South Africa 1837-1919|last=Theal|first = George McCall|year=1973| publisher = C. Struik|isbn=978-0-86977-036-8| edition = 3rd | location = Cape Town| oclc = 769311|pages=}}