Малина — разлика између измена

У античким временима малина је била позната у Европи код свих народа, чије су плодове брали по шумама и користили за јело и као лек. Први историјски записи о малини се везују у време [[Римско царство|Римског царства]], где на почетку нове ере [[Плиније Старији]] наводи да малина обилно расте на планини Иди у Грчкој (у [[Мала Азија|Малој Азији]], недалеко од [[Троја|Троје]]), по којој је црвена малина и добила име Rubus idaeus L. Први писани податак који потиче из Русије, у време [[Јуриј Долгоруки|Јурија Владимировича - Дулгуског]] (1090—1157) оснивача [[Москва|Москве]], наводи да у околини тог града постоје непроходни малињаци. Малина је први пут почела да се гаји у појединим вртовима у Енглеској [[1548]]. године. Ова земља је у наредном периоду постала центар вртларства након чега су остали бројни писани подаци о малини. Лузон у књизи „Нови воћњак и врт“ из [[1618]]. објављује слику врта у коме се налази и малина. Перкинсон у књизи „Рај у сунчаном земаљском рају“ из [[1629]]. цело прво поглавље посвећује малини, а наводи и две врсте, црвену и белу. Ленгли у књизи из [[1729]]. описује три врсте, белу, црвену и пурпурну, а до краја [[18. век]]а малина се спомиње у књигама код бројних аутора о вртовима. Лондонско хортикултурно друштво објављује „Каталог воћака“ [[1826]]. године које садржи 23 познате врсте. У Ист Молингу у Енглеској у 20. веку створене су многе сорте: молинг експлоит, молинг џул, молинг промис и др. У Северној Америци расадничар В. Принс из државе [[Њујорк]] помиње [[1771]]. три сорте: белу, црвену енглеску и црвену америчку, а његов син В. Р. Принс, [[1832]]., чак 18 сорти. Др В. Д. Брикле (1799—1863) створио је многе нове сорте малине, а Е. С. Фулер у својој књизи „Јагодасто воће“ из [[1867]]. године даје подстицај за стварање прерађивачке индустрије јагодастог воћа. У експерименталним центрима [[Сједињене Америчке Државе|САД]] у 20. веку створене су многе сорте: виламет, кенби, септембер, микер, херитејџ, пјуалоп, маски и др. У Русији Цингер је објавио књигу „Детаљно упутство о гајењу воћака у нашем северном климату“ [[1803]]. године у [[Рига|Риги]] у којој спомиње малину, а потом [[1829]]. објављује књигу у којој спомиње три сорте малине: бољшаја краснаја килска, бољшаја жута малтискаја и бољшаја американскаја. У 20. веку у Русији, створене су бројне нове сорте у Всејузном институту растениводства - ВИР.

[[Датотека:Малине1.JPG|мини|десно|200п|Плодови сорте виламет.]]

У Србији малина је почела да се гаји [[1880]]. године као украсна баштенска биљка. Робна прозводња малине у Србији почиње око [[1920]]. године, када се одређују малинарска подручја [[Ваљево|Ваљева]] и [[Чачак|Чачка]] за потребе локалног тржишта. На подручју Ваљева гајење малине је прво почело у рејону села [[Горња Буковица (Ваљево)|Буковице]] и [[Златарић]]а, а плод малине се користио за слатко, сируп и пулпу. Водећа сорта у овом крају у првом периоду била ваљевска (марлборо), да би је замениле молинг промис и молинг експлоит, а крајем 20. и почетком 21. века водећа сорта је виламет. На северним падинама планине [[Јелица (планина)|Јелице]], у подручју Чачка, водећа сорта у првом периоду постаје јеличка, да би је заменила ваљевска, а потом молинг промис и молинг експлоит, а крајем 20. века водећа сорта постаје виламет. У Србији, у другој половини 20. века, Институт за воћарство у Чачку допринео је увођењу нових и квалитених сорти малине, а стручњаци из овог института су створили три нове сорте црвене малине: градину, крупну двородну и подгорину.<ref>[http://www.institut-cacak.org/index.php?option=com_content&task=view&id=26&Itemid=38 Службене страница Института за воћарство]</ref> Крајем 20. века водећи малинарски крајеви су:

* Ваљевски - Подгорина и Поцерина;