Википедија

Антигона (трагедија) — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м додана категорија Драма помоћу геџета HotCat
м Допуна садржаја и увод у разумјевање грчке трагедије
Ред 36:
За боље разумевање треба прочитати и Софоклову драму „[[Краљ Едип]]”, која објашњава догађаје који претходе. „Краљ Едип” је прва драма у [[Трилогија|трилогији]], у коју још спадају „Антигона” и „[[Едип на Колону]]”.<ref>{{cite web |title=Kralj Edip |url=https://www.lektire.rs/kralj-edip-sofokle/ |website=Lektire.rs |accessdate=23. 3. 2020}}</ref>
 
== Увод у разумевање драме ==
Према Зорану Милутиновићу, које је приредио пропратне текстове за Антигону, коју је објавио завод за уџбенике у Београду, говори да о грчким трагедијама не можемо приступити са модерним наративом и схватањем. Трагедије као играна форма су настале из циклуса песама о Дионису. С временом се трагедије од песама за Диониса мењају у игроказе о темама из грчке митологије и на крају на теме, које је сам бирао драмски писац. У периоду писање Антигоне дешава се промена форме трагедије. Из хора иступа хоровођа и уводе се два глумца.
 
Морална гледишта модерне духовности за старе Грке је била страна. Религиозност је била јавна ствар и ствар припадања одређеној заједници. За њих постојање страних богова и божанстава није било ништа чудно, ни ново. Они су чак веровали да та нова божанства су само други облик поштовања истог божанства. Афродита јесте била богиња лепоте и љубави, али то не значи да Грци у Египту не могу поштовати страну богињу, јер љубав и лепота незавнисно постоје од форме култа. С тим у вези такође је битно да одбацимо моралне и филозофске погледе [[Аврамске религије|аврамских религија]] код којих духовност примарно означава и личну обавезу веровања, и одбацује друга веровања за погрешне и стране. Основна разлика и лежи у непостојању кодеска религије код старих Грка, док код хришћана, жидова и муслимана постоје такве верске књиге. У античкој Грчкој верски преступи су једино кажњавани ако се радило о неучествовању у јавном животу [[полис]]а, те оштећавању верских објеката и кипова.
 
Према томе трагедија није само једна уметничка форма, ни само део религиозног ритуала, него и својеврсна друштвена установа. Хор је заступник колективитета и анонимног бића које приказивање трагедије прати из гледалишта. Задатак гледалишта је да својим песмама изрази осећања грађана. Јунак је, насупрот хору, индивидуализовано лице и његово деловање представља
средиште драме. За старе Грке није постојао јединстевни кохерентни правни систем и имао је различите степене. С једне стране право је оно што произлази из моћи и силе и из оног што произилази из вршења власти. С друге стране постоји и нешто као „Зевсова правда“. То је устоличени божански космички поредак који надилази владара и силника, и што његову „правду“ може да покаже као неправду. У круг трагедија које преиспитују појам права и правде спада и "Антигона".
== Претповест - увод у драму ==
Претповест „Антигоне” започиње у делу „Краљ Едип”. Пророчиште је саветовало тебанском краљу [[Лај (митологија)|Лају]], Едиповом оцу, да не трба да има деце, али је он то занемарио. Његов род је зато стигла казна која се протеже и на треће колено. Лаја је у незнању убио син Едип који се, такође у незнању, оженио сопственом мајком, Лајевом удовицом Јокастом. Јокаста је родила четверо деце: Полиника, Етеокла, Измену и Антигону.<ref name="Lektire.rs">{{cite web |title=Antigona |url=https://www.lektire.rs/antigona-sofokle/ |website=Lektire.rs |accessdate=23. 3. 2020}}</ref>
Линија 42 ⟶ 50:
 
== Радња драме ==
Драма почиње обраћањем Антигоне сестри Исмени, када јој саопштава да намерава тајно да покопа свог вољеног брата Полиника. Исмена одбија да учествује у том чину и покушава да одговори Антигону од свог наума. Антигона, упркос сестриној забринутости и свјеснасвесна последица, одлази до места гдјегде јој лежи мртав брат и неприметно посипа обредни прахапрах по његовом телу и извршава уобичајени [[обред]]. Кад стражари виде шта је учињено против краљеве нарадбенаредбе, један од њих одлази да то саопшти краљу. Креонт, узнемирен и запрепашћен, наређује да се нађе кривац или ће се окривити стражари. У међувремену стражари уклањају прах са мртвог тела и убрзо после тога налазе уплакану Антигону крај мртвог брата. Тада је одводе Креонту, који ју осуђује на смрт. Антигона свесно стоји иза свог дела и објашњава Креонту да она подједнако воли своју мртву браћу и да се морају, пре свега, поштовати Божји закони о покапању мртвог човека, који говоре да душе непокопаних тела лутају по овоме свету и не могу отићи у [[Хад]].
 
Упркос њеном објашњењу, Креонт не опрашта Антигони непоштовање прописа, који држи за непоштовање његове уредбе, то јесте уредбе полиса [[Теба (Грчка)|Тебе]]. Она је заиста покопала непријатеља града Тебе и тако учинила значајан кривични чин. После тога његов син Хемон, који је Антигонин вереник, долази оцу и моли га да опрости Антигони. Креонт ову молбу одбија и наређује да се Антигона жива закопа у краљевску гробницу и да јој се даје хране и воде тек толико да не умре. Док је одводе у гробницу у стени, Антигона се јада првенствено боговима, обраћајућијер сене Тебанцимаразуме изашто свемоћнимје боговимакажњавају, иако је поступала по њиховим законима. У Тебу после тога долази Тиресија, слепи пророк, у пратњи једног дечака. Он разговара са Креонтом и прориче му да ће га снаћи горка судбина ако не ослободи Антигону и одмах не покопа мртво Полиниково тијело. Пошто Тиресија оде, Креонт се уплаши онога што му је овај рекао и наређује да се сместа тајно покопа Полиниково тело, а да се Антигона ослободи.
 
Гласник обавештава Тебанце и Креонтову жену Еуридику о судбини која је снашла Креонта. Описује како је Креонт отишао са слугама да ослободи Антигону, али је тамо затекао свог сина Хемона поред девојке која се обесила. Син је огорчен кренуо мачем на оца, али му је овај побегао. После тога Хемон, разочаран у свој покушај да убије оца и истовремено бесан на оцањега, забија мач себи у тело. Након тога гласници саопштавају мајци Хемоновој да јој је син мртав. Након што је гласник то рекао у Тебу улази огорчени Креонт и чује вест да му се и жена Еуридика убила, од туге за сином. Креонт се тада покајекаје због своје неразумности, али касно - оскврнућесукоб божанскогњега начелаи стрмоглавилоАнтигоне је уоба пропастлика иодвукао династијуу и градпропаст.<ref name="lektire.me" />
 
=== Ликови ===
Линија 121 ⟶ 129:
 
== Цитати из дела ==
* ''За немогућимљубав, не ваљаза тежитимржњу ја сам рођена.'' (ИменаАнтигона)
* ''За немогућим не ваља тежити.'' (Исмена)
* ''Не воли нико гласника лоших вести.'' (Стражар)
* ''Код зимске бујице дрвеће - видећеш што њој попушта то сиби сачува / А опре ли јој се с корењем га ишчупа.'' (Хемон)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Антигона_(трагедија)”