|
[[Датотека:Ivan Mažuranić drawing.jpg|мини|150п|[[Иван Мажуранић]]]]
Потписници Бечкогбечког књижевног договораспоразума су:
*[[Иван Кукуљевић Сакцински|Иван Кукуљевић]]
* [[Димитрије Деметер]]
* [[Ђуро Даничић]]
Хрватски представници су били задовољни постигнутим договором јер је то било признање њиховој ренесансној [[дубровачка књижевност|дубровачкој књижевности]], а Срби јер је представљао признање њиховој епској поезији.<ref name="Novacic"/>
==Тумачења==
У [[србистика |србистици ]], језгровито тумачење Бечког књижевног договора (1850) долази из пера професора [[Петар Милосављевић |Петра Милосављевића]], и оно гласи: „Књижевни договор је потврдио Вукове ставове да штокавци чине један народ истог језика а разних вера, и да они треба да имају једну књижевност“.<ref>{{cite web|url=http://www.svevlad.org.rs/srbistika/milosavljevic_obeckom.html |title=Петар Милосављевић, о Бечком књижевном договору. Посећено: 27.09.2020.}}</ref>
На истој линији је и тумачење лингвисте [[Милош Ковачевић |Милоша Ковачевића]]: „Бечки договор био је чисто филолошки, без уплива државних институција и актуелне политике. Он је одредио суштину српског филолошког програма, сматрајући да „један народ – једну књижевност треба да има”. Из овога проистиче да ни Вуку Караџићу, ни Ђури Даничићу, ни на крај памети није било тумачење, које се касније, из политичких разлога усталило, да различити народи говоре српским језиком. Договор потврђује да српски језик говори само један народ – српски“.<ref>{{cite web|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/313203/Kako-je-srpski-preimenovan-u-srpskohrvatski|title=Милош Ковачевић, о Бечком књижевном договору. Посећено: 27.09.2020.}}</ref>И у најновије време лингвиста [[Милош Ковачевић]] ће поновити своје тумачење да се Договор односи само на Србе, и то на Србе свих трију „верозакона“. Наиме, годину дана пре тронационалног (српско-хрватско-словеначког) Књижевног договора у Бечу Вук Караџић је у „Ковчежићу“ објавио свој знаменити текст „[[Срби сви и свуда]]“ (1849), који је писан још 1836. године. У томе тексту Вук „јасно језички разграничава јужнословенске народе: на Бугаре, Србе, које чине сви штокавци и ‘закона грчкога и закона римскога и закона мухамеданскога‘, Хрвате, који су чакавци, и Словенце, који су кајкавци. А Бечки књижевни договор односи се само на штокавце. Дакле, само на оне који говоре [[српски језик]]“.<ref>Милош Ковачевић, 170 година од Бечког књижевног договора (стр.1), Књижевне новине: лист за књижевност и друштвена питања, УКС, Београд, бр.1296-96, март–април–мај 2020.</ref>
У националној филологији, постоје и друга тумачења.<ref>{{cite web|url= http://www.svevlad.org.rs/srbistika/tumacenja.html|title= Академик Павле Ивић,о Бечком књижевном договору. Посећено: 27.09.2020.}}</ref>
== Последице ==
|
