Први српски устанак — разлика између измена

'''Први српски устанак''' је био [[устанак]] [[Срби|Срба и Српкиња]] у [[Смедеревски санџак|Смедеревском санџаку]] и околних шест нахија против [[Османско царство|Турака]] у периоду од [[15. фебруар]]а [[1804]]. до [[7. октобар|7. октобра]] [[1813]]. године. Отпочео је као побуна против [[Дахије|дахија]]. Устаници и устанице предвођени/предвођене [[Карађорђе Петровић|Карађорђем]] су успели односно успеле да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио [[Други српски устанак|Другом српском устанку]] [[1815]], који је на крају довео до стварања [[Кнежевина Србија|Кнежевине Србије]].

[[Дахије]] у Београдском пашалуку су [[1801]]. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у [[хајдуци|хајдуке]] и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели [[сеча кнезова|сечу кнезова]], а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На [[збор у Орашцу|сабору у Орашцу]] за вођу буне је изабран [[Карађорђе Петровић]]. [[Аганлија]], један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници и устанице ослободили/ослободиле већи део [[Смедеревски санџак|Београдског пашалука]]. [[Султан]] је послао [[Ебу Бећир-паша|Бећир пашу]], босанског [[везир]]а да умири устанике и устанице и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, [[1805]]. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби и Српкиње су дочекали односно дочекале пашу и потукли његову војску у [[бој на Иванковцу|боју на Иванковцу]].

Године 1806, султан је послао велику војску из [[Босна|Босне]] и из [[Ниш]]а према Србији. Устаници и устанице су потукли/потукле обе војске, Босанску на [[Битка на Мишару|Мишару]], а Нишку на утврђењу [[Битка на Делиграду (1806)|Делиграду]]. Убрзо су закључили са [[Османско царство|Турском]], [[Ичков мир]]. [[Руси]] су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. [[1807]]. Срби и Српкиње су ослободили/ослободиле [[Београд]] и почели/почеле с Русима и Рускињама заједно ратовати против Турака и Туркиња у Неготинској нахији и победили/победиле у три битке. Срби и Српкиње су [[1809]]. ослободили односно ослободиле читав пашалук и неке делове Босне и [[Новопазарски санџак|Новопазарског санџака]]. 1809. су у [[битка на Чегру|бици на Чегру]] потучени од Турака због неслоге војвода. [[Руска Империја|Русија]] је с Турском закључила [[Букурешки мир 1812.]] год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници и устанице добију аутономију. Али Срби и Српкиње на то нису пристали/нису пристале и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

[[Свиштовски мир|Свиштовским миром]] је окончан последњи аустријско-турски рат који се водио од [[1788]]. до [[1791]]. Срби и Српкиње су као [[српски фрајкори|фрајкори]] активно учествовали на страни Аустрије. Овај период српске историје се назива [[Кочина крајина]], по [[Коча Анђелковић|Кочи Анђелковићу]], једном од српских команданата. Свиштовски мир није донео Србима и Српкињама ослобођење од турске власти, већ само [[амнестија|амнестију]]. Једна од мера султана [[Селим III|Селима III]] била је и да се јаничарима забрани повратак у Београдски пашалук, чему су се јаничари одупирали.{{sfn|Jelavich|Jelavich|1986|p=28}} Доласком новог паше [[Абу Бекир]]а, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог доласка у [[Ниш]], организовано је убиство тадашњег предводника јаничара, Дели-Ахмета. Да би се супротставили војној моћи одметнутих јаничара, турске власти су биле приморане да се ослањају на помоћ Срба и Српкиња. Политика ослањања на Србе и Српкиње и давања повластица се посебно везује за [[Хаџи Мустафа-паша|Хаџи Мустафа-пашу]], који је био прозван „српском мајком”.{{sfn|Jelavich|Jelavich|1986|p=30}}

Одмах након тога, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из Београда и пашалука. Јањичари су се претежно склонили у суседне покрајине, нарочито код [[Осман Пазваноглу|Османа Пазван-оглуа]], одметника од султанове власти из [[Видински пашалук|Видинског пашалука]]. Плашећи се укидања јаничарске команде у Смедеревском санџаку, Пазваноглу је покренуо низ напада на Србе и Српкиње без султановог одобрења да би вратио на власт јаничаре у Смедеревском санџаку, дестабилизујући регион. Срби и Српкиње су победили/победиле Пазваноглуа 1793. у бици на Коларима.{{sfn|Paxton|1968|p=13}}

Да би смирио ситуацију, турски султан [[Селим III]] је ферманима из 1793. и 1794. потврдио Србима и Српкињама раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама [[обор-кнез]]ови. У наредном периоду у Србији долази до оживљавања привреде, а тако је било у Србији на почетку владавине [[Хаџи Мустафа-паша|Хаџи Мустафе]], наследника Абу Бекира. Чак су за време његове владавине неки Срби као [[Алекса Ненадовић]] дошли до положаја обор-кнезова, зато су новог пашу неки називали „српском мајком“. Тада је у Београдском пашалуку било 45 кнежина; затим ферманом од априла [[1796]]. године на чело 12 нахија бирани су обор-кнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама, али сукоби између [[Јањичари|јањичара]], који су и даље хтели највишу власт и спахија који су желели освету, због угроженог положаја, све више су заоштравани.

Протерани јањичари нашли су уточиште у [[Видин]]у, тачније код сина видинског ајана [[Осман Пазваноглу|Османа Пазван-оглуа]], који је био заслужан, највероватније по наговору јањичара, за напад на нахије београдског пашалука. [[Висока порта|Порта]] је приморана да се брани и зато укључује Србе и Српкиње у борбу против јањичара.{{sfn|Jelavich|Jelavich|1986|p=28}} Већ крајем [[1793]]. године Срби и Српкиње код села [[Колари|Колара]] учествују у борби против јањичара који су заузели [[Пожаревац]] и кренули према [[Смедерево|Смедереву]]. Због опасности од даљих јањичарских напада, [[1797]]. године формирана је српска народна војска на челу са [[Станко Арамбашић|Станком Арамбашићем]], која је крајем априла 1797. године бројала и преко 16.000 људи и жена. Међутим, приближавање [[Прво француско царство|француских]] трупа турским територијама (заузимање [[Крф]]а и других [[Јонска острва|Јонских острва]] 1797–1799 и искрцавање [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона Бонапарте]] у [[Египат|Египту]] [[1798]]. године), утицало је на Порту да 1798. године закључи савез са Русијом, уз обострану гаранцију стечених поседа.

Како Порта није успела да оружјем умири јањичаре, Хаџи Мустафа је приморан да им дозволи повратак у пашалук, иако су они протерани из Београда посебним ферманом. У почетку, јањичари, који су се већ вратили у Србију, нису толико наваљивали на пашу да им врати одузета имања, али су се веома брзо сукобили са домаћим обор-кнезовима. Ситуација у земљи се нарочито погоршала када су јањичари устали и против самог паше. Због тога је он за рат против јањичара ангажовао Србе, Турке, али и свог сина Дервиш-бега. Међутим, у јулу 1801. године јањичари су заузели Београд и приморали пашу да удаљи своју војску; убрзо након повлачења Срба и Српкиња и одласка Турака и Туркиња у [[Ниш]], Хаџи-Мустафа је убијен ([[15. децембар|15. децембра]]), баш оног дана кад му је син, којег је овај одмах обавестио о свом хапшењу, стигао скоро до Београда.

Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У [[Земун]]у се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био [[Петар Ичко]], а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у Србији, али су због преране акције око [[Пожаревац|Пожаревца]] и испод [[Авала|Авале]], претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници и побуњенице су већ тада упутили/упутиле писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.

У [[Црна Гора|Црној Гори]] владало је слично расположење, Црногорци и Црногорке су били спремни односно биле спремне да се прикључе заједничком устанку у Београдском пашалуку. Владика [[Петар I Петровић Његош|Петар I]] је почетком 1804. године писао [[манастир Високи Дечани|дечанском]] игуману да ће Црногорци и Црногорке заједно са Србијанцима и Србијанкама дићи организован устанак против Турака и Туркиња. Такође, он је 1803. године у Русију упутио архимандрита Арсенија Гаговића да тражи руску помоћ. Међутим, Русија је у то време била у савезу са Турском, па зато није хтела ни на који начин да учествује у устанцима балканских народа који би ослабили турску државу. Такође, устаници и устанице нису рачунали/рачунале ни на сарадњу с Портом, тако да су морали/морале самостално да отпочну оружану борбу против дахија, али им је бар била омогућена повољна набавка оружја у Аустрији, преко српских трговаца. Почетком [[1803]]. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали [[Алекса Ненадовић]] и [[Илија Бирчанин]]. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из [[Шумадија|Шумадије]] су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну, мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби и Српкиње посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.

Најпре су се у Шумадији састала три народна поглавара: Ђорђе Петровић, ког су Турци назвали [[Карађорђе Петровић|Карађорђе]], затим [[Јанко Катић]] и [[Васа Чарапић]]. Око њих су се веома брзо окупили многи односно окупиле многе, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и [[Станоје Главаш]] и [[хајдук Вељко]].

За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије прво је предложен Станоје Главаш, али пошто је то овај одбио, предложен је кнез [[Теодосије Маричевић|Теодосије Марићевић]] из Орашја у крагујевачком округу, али после његовог одбијања и на његов предлог за вођу устанка изабран је Карађорђе [[14. фебруар]]а 1804. године на једном збору у [[Орашац (Аранђеловац)|Орашцу]]. На овом збору било је око 300 људимушкараца и жена, углавном из околине. У вези са датумом одржавања збора у Орашцу постоје недоумице. Најчешће се као вероватан узима 2. фебруар 1804. по старом или 14. по новом календару. На основу редоследа догађања, вероватнији је Вуков навод да је збор у Орашцу био после сукоба са Аганлијом у Дрлупи, а тај сукоб се догодио између 9. и 12. фебруара (по старом календару; додај 12 дана).

Иначе, збор у селу Орашцу није имао карактер или значење представничког тела, скупштине (народне или старешинске) као институције или као органа власти. Био је то импровизовани скуп једног броја старешина, углавном из Шумадије. Према расположивим подацима, учесници и учеснице на скупу у Орашцу представљали/представљале су махом Крагујевачку нахију, а највише њену кнежину Јасеницу, и део Рудничке нахије. Присутни су били и хајдуци/хајдучице Станоја Главаша. Овде не може бити говора о избору свесрпског народног предводитеља. (види детаљније: Томислав М. Симић, „Господар Миленко Стојковић“, ИА Крушевац, Крушевац, 2003)

Дахије су биле изненађене и уплашене масовношћу устанка и зато су почеле разним подмићивањем, преговорима и преваром да зауставе устанак. Тако је Аганлија с око 400 јањичара пошао у Шумадију, [[21. фебруар]]а 1804. године, с циљем да преговара са устаницима, али у ствари главни повод је било извршење напада на побуњенике. Он је српском народу обећавао бољи положај и укидање ханова, а Карађорђу је нудио новац или да му у [[Аустрија|Аустрији]] купе имање боље од његовог у Тополи. Личне понуде он је одбио, а за обећање у вези са променом режима тражио је јамство и Аустријанаца, јер се није могао ослонити на турска обећања. Како Аганлија није на то пристао, заједно са својом војском претрпео је пораз у боју у [[Дрлупа (Сопот)|Дрлупи]] [[24. фебруар]]а у којем је рањен у ногу и једва успео побећи у Београд. Ово је уједно био први сукоб устаника против дахија, али и њихова прва победа. Значај ове победе је био од велике важности, јер је подигао морал српском становништву. Након овог пораза, дахије су опет покушале преко својих делегата, које је Карађорђе примио у Хасан-пашиној паланци ([[Смедеревска Паланка]]), 4. марта, да преговарају о миру. Као услов за мир Карађорђе је тражио изручење дахија, што они наравно нису прихватили. Због тога, преговори су завршени без резултата. Убрзо су српски устаници и српске устанице, заједно са својим вођом, [[18. март]]а заузели/заузеле [[Рудник (Горњи Милановац)|Рудник]], а у априлу потукли јањичаре код [[Битка код Баточине (1804)|Баточине]] и [[Јагодина|Јагодине]], а остатке јањичара, који су се повлачили према Београду потукао је код села [[Лештане|Лештана]] Васа Чарапић. Крајем априла цела Шумадија је била очишћена од Турака и Туркиња, а устаници и устанице, којих је почетком марта било око 10.000, заједно са својим вођом Карађорђем приближиле су се Београду.

Кад су устаници и устанице [[20. март]]а били већ надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна, нарочито из [[Босна|Босне]] и из Видина, с друге стране били су спремни на преговоре, али и на знатна попуштања. Помоћ од Порте нису могли тражити, јер су и сами били одметници, чак су неки писали да је неколико околних паша учествовало у борби против дахија. С друге стране била им је ускраћена помоћ и од некадашњег пријатеља Пазвана Огле који је и даље тежио да потчини под своју власт и Београд, чак је то и тражио од Порте у јануару 1804. године.

Са 3.000 људи босански паша стигао је у Србију, где су га људи и жене дочекали/дочекале са највишим почастима. Његов долазак је уплашио дахије, нарочито због тога што су схватили да је ипак могуће да један паша склопи савез са рајом, што су они до тада сматрали немогућим.

Крајем априла, Карађорђе је преговарао са аустријским капетаном Сајтинским. На овом састанку он је изјавио жељу српског народа да их Аустрија прими под своју заштиту. Међутим, аустријски цар због тешкоћа са [[Наполеон I Бонапарта|Наполеоном]] и зато што су хтели да одрже своју неутралност, да би остале исправне према Порти, није могао да прихвати његове понуде. Зато су аустријске власти званично сузбијале емиграцију из Србије и давање муниције, али су ипак потајно са Србима и Српкињама вршили трговину муниције и оружја.

Срби и Српкиње су били приморани/биле приморане да траже заштиту Руса, кад ту улогу није преузела Аустрија и зато су [[3. мај]]а 1804. године српске вође упутиле једно писмо руском посланику у Цариград, у којем се говори о невољама и жељама српског народа, али су такође истицали да ће и даље остати верни султану.