Интернирање грађана Краљевине Србије у заробљеничке логоре током Великог рата — разлика између измена

! style="background:lavender;" colspan="5"|<center> ''' Десет највећих логора Аустроугарске за време Првог светског рата, у које су интернирани грађани Краљевине Србије током Великог рата<ref>''Табела 2. Број логораша и српских жртава у 10 највећих логора Аустроугарске за време Првог светског рата'' У: Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у Аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918. Оригинални научни рад. стр. 227. {{doicite journal|author= |title= |journal= |date= |volume=|issue=|pages=|doi=10.2298/ZMSDN1447201V}}</ref>'''</center>

Првих неколико месеци постојања логора храна је била задовољавајућа и по квалитету и по квантитету. Убрзо је постала лошија у сваком смислу тако да је 1915. у логору завладала глад, а за њом и болест. Владе Краљевине Србије и Црне Горе су од 1917. слале пакете са храном у све логоре, па и у Нежидер, тако да су спасени неки животи. Београдски трговац Димитрије С. Биба био је 1918. године члан Комитета за примање намирница у логору интерниранних Нежидер.{{цитирање|У прво време, према нормама исхране, логораши су дневно добијали један кувани оброк, углавном једноличан и неукусан (редак кромпир, купус, шећерна и сточна репа и врло ретко – редак пасуљ), а ујутру и увече ерзацкафу. Уз то су добијали по један хлеб од 750 грама, који је дељен на тројицу, и „једном недељно сваки робијаш је добијао 100 грама меса – крвавице и саламуре”. Касније, уместо и таквог варива, кувана је чорба у којој је на 3.000 литара воде стављано „по неколико килограма млевене траве, жуте или сточне репе или лишћа од купуса” без масти или меса [Ђуковић, 2002]. Хлеб је смањен на 500 грама, и то са измењеним саставом на трећину хлебног брашна, а остало је била проја, млевени кестен и др. На крају хлеб је сведен на 350 грама на тројицу логораша. Норме хране биле су спале испод биолошког минимума, тако да су људи чупали и јели траву по логорима, а са животињама се 229 отимали око помија на ђубриштима. Велики, ако не и највећи, број умирао је од глади и са лудачким халуцинацијама.<ref name="Збирни подаци" >''Збирни подаци о Аустријским логорима за Србе,'' у: Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у Аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918. Оригинални научни рад. Стр. 229 {{doicite journal|author= |title= |journal= |date= |volume=|issue=|pages=|doi=10.2298/ZMSDN1447201V}}}}.</ref>

{{цитат2|Недостајали су лекари, болничари, лекови, просторије за болеснике и др., због чега таква служба није могла ни да спречи ни да излечи болести које су масовно харале. Чак је у неким случајевима ширења епидемије званично лекарско особље напуштало логоре и заражене остављало на бригу лекарима из редова логораша, којих је такође било мало.<ref name="Збирни подаци2" >''Збирни подаци о Аустријским логорима за Србе,'' у: Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у Аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918. Оригинални научни рад. Стр. 230 {{doicite journal|author= |title= |journal= |date= |volume=|issue=|pages=|doi=10.2298/ZMSDN1447201V}}</ref>|}}