Мирослављево јеванђеље — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Veljino jevanđelje ознаке: враћена измена мобилна измена мобилно веб-уређивање |
Нема описа измене ознаке: враћена измена мобилна измена мобилно веб-уређивање |
||
Ред 34:
| остало = Потпис Глигорија дијака на крају текста „Ја грешни Глигорије дијак недостојан да се назовем дијаком заставих ово Јеванђеље златом кнезу великославному Мирославу сину Завидину а мене господине не заборави грешнога но ме сачувај себи”
| фусноте =
▲'''Мирослављево јеванђеље''' је [[кодекс]], односно [[рукописна књига]]. То је један од најзначајнијих [[ћирилица|ћириличких]] споменика [[Срби|српске]] и [[Јужни Словени|јужнословенске]], односно српско-словенске писмености из [[12. век]]а. Мирослављево јеванђеље је по свом саставу [[Јеванђеље|јеванђелистар]], богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године. Писано је за [[Мирослав Завидовић|Мирослава]], брата великог жупана [[Стефан Немања|Стефана Немање]], кнеза [[Захумље|хумског]] за потребе његове задужбине [[Црква Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу|цркве светог Петра]] на [[Лим (река)|Лиму]], око које је касније настало [[Бијело Поље]], потиче с краја 12. века, највероватније из претпоследње деценије (1180–1191).<ref>[https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/zvono-i-ezan-jedno-drugom-ne-smetaju Звоно и езан једно другом не сметају (Вијести, Јадранка Ћетковић, 4. мај 2014)]</ref><ref name="аутоматски генерисано1">[http://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/3735/Rodic_Jovanovic_Miroslavljevo_jevandjelje.pdf Мирослављево јеванђеље: Критичко издање (САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I Одељење - Књига XXXIII, Никола Родић и Гордана Јовановић, Београд, 1986)]</ref> Мирослављев ктиторски натпис на задужбини такође сведочи о развоју наше писмености.<ref name="аутоматски генерисано2">[http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-1361/2012/0350-13611236021M.pdf О ктиторском натпису кнеза Мирослава у цркви Светог Петра на Лиму (Миодраг Марковић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет)]</ref> Поједини историчари сматрају да је кнез Мирослав претходно био [[поп Богомил|богумил (патарен)]] јер је у то доба овај верски покрет био веома снажан али за ову хипотезу не постоје чврсти докази.<ref name="аутоматски генерисано2" /> Хумски кнез Мирослав био је ожењен сестром босанског [[кулин|бана Кулина]].
По типу то је пуно изборно јеванђеље - апракос, што значи да има читања за сваки дан, по Пасхи, по Педесетници, по новом лету, као и празнична и пригодна читања.<ref name="аутоматски генерисано1" /> Мирослављев пуни апракос се разликује од осталих јужнословенских и источнословенских (староруских) пуних апракоса што га чини јединственим, односно оригиналним у односу на распрострањенији тип мстиславско-вукановски пуни апракос.<ref name="аутоматски генерисано1" /> Текст се сврстава у најстарију словенску редакцију, која се одликује тачношћу, верношћу оригиналу, јасноћом, а у коју још спадају [[Маријинско јеванђеље|Маријино]], [[Асеманијево јеванђеље|Асеманово]], [[Остромирово јеванђеље]], [[Савина књига]] итд.<ref name="аутоматски генерисано1" /> Јеванђеље има 181 лист, текст је писан на белом, танком [[пергамент]]у, у два ступца, словима уставне ћирилице и украшен је са око триста стилизованих [[Minijatura (iluminirani rukopis)|минијатура]] и [[иницијал (орнамент)|иницијала]] у боји и злату. Сматра се да је пренето на [[Света Гора|Свету Гору]], заједно са [[Вуканово јеванђеље|Вукановим јеванђељем]], у време оснивања манастира [[Манастир Хиландар|Хиландар]] (око [[1198]]. године), где су се налазила до средине (Вуканово), односно до краја [[19. век]]а (Мирослављево).<ref>{{Cite web |url=https://www.academia.edu/10517825/%D0%A5%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%86%D0%B8_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%9E%D1%81%D0%BC%D0%B0_%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%BE_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B8_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4_2013_305-318 |title=Хиландар и почеци српске књижевности - Осма казивања о Светој Гори (стр. 315, Ирена Шпадијар, Београд, 2013) |access-date=29. 03. 2022 |archive-date=04. 09. 2019 |archive-url=https://web.archive.org/web/20190904132949/https://www.academia.edu/10517825/%D0%A5%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%86%D0%B8_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%9E%D1%81%D0%BC%D0%B0_%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%BE_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B8_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4_2013_305-318 |url-status=dead }}</ref> Мирослављев (1180-1191) и Вуканов (1196-1202) јеванђелистар су најстарије сачуване ћириличне [[Књига|књиге]] у Србији, док Маријин јеванђелистар из [[11. век]]а, писан [[Глагољица|глагољицом]], упућује такође на наше [[Штокавско наречје|штокавско]] говорно поднебље.
| |||