|
Први масовни устанак избио је у [[Херцеговина|Херцеговини]], почетком јуна [[1941]]. године. Мештани села [[Казанци]], које се налази на 20 километара од [[Гацко|Гацка]] према [[Никшић|Никшићу]], на граници [[Херцеговина|Херцеговине]] и [[Црна Гора|Црне Горе]], сазнали су за покољ [[Срби|Срба]] у оближњем селу [[Корита]]ма. Одмах су ради провере послата два [[извидник]]а, која су потврдила најцрње слутње: Корићани су измасакрирани и бачени у [[краш]]ку [[Јама|јаму]] која се налазила у њиховом селу. Истовремено, у селу [[Међуљићи|Међуљићу]], [[муслимани]] су поубијали све житеље српске породице [[Златанић]].
==Геноцид над Србима у НДХ-а ==
Побуна Срба у [[БиХ|Босни и Херцеговини]], којих је било око 67 %, је настала као једини начин да преживе. Припојени Независној Држави Хрватској ([[НДХ]]) БиХ се још априла месеца претворила у српску кланицу, сходно одлуци [[Анте Павелић|Анте Павелића]].
Чим је ступио на чело НДХ, поглавник је окупљенима на великом загребачком тргу изнео своје приоритете: "''Ја сам оборио дрво'' (алузија на убиство краља Александар). ''Сада је на вама да поѕсечете гране. Да Срба више не буде''." Павелић је овај прогон озваничио доношоњем бројних декрета. Тако је, на пример, 30. априла издато "''Правно упуство за заштиту аријевске расе и достојанства хрватског народа''" којима се забрањује склапање брака са неаријевцима, а то су Јевреји, Цигани и Срби, који су називани Власима. На трамвајима, улазима у паркове и ресторане стајали су натписи: Забрањен улаз Србима, Јеврејима, Циганима и псима. Хапшења, слања у логоре и депортације су у пуном јеку. И Србима је наређено да носе своје "жуте траке" само што су њихове плаве боје са словом П, што значи православац. Хрвати су мотивисани не само расним, него и верским побудама. Смишљена од стране Католичке цркве у Хрватској, на чело са монсињором [[Алоиз Степинац|Степинцом]], у читавој земљи са распламсава и кампања принудног покрштавања у католичку веру. Та "мисија" је све до новембра [[1941.]] била поверена фрањевцу [[Дионизије Јурчев|Дионизију Јурчеву]]. "У овој земљи" - каже он у једном свом говору - "''имају право да живе само Хрвати и нико други, јер је ово хрватска земља''. ''Знамо ми где да пошаљемо све оне који неће да се покрсте. Данас није грех убити чак и дете од седам година ако оно смета хрватској држави. Заборавите на моје свећеничко одјело и знајте да, ако буде потребно, могу ја да узмем и митраљез у руке и истребим све до колевке, оне који се супростављају хрватским властима."''
У овај геноцид су се укључили и муслимани којима је [[Мухамед Паша]], један од њихових верских вођа, објаснио " ''да је пут Хитлера и Павелића једини пример који треба да следи муслиманска омладина."'' И одмах је прешао са речи на дела. У току лета [[1941.]] године стотине хиљаде Срба, мушкараца, жена и деце је масакрирано широм Хрватеске. Мучени су, живима им је драна кожа, бешени су,клани, сецкани на комаде. Понекад су таква њихова тела пуштана низ [[Сава|Саву]], [[Драва|Драву]] и [[Дунав]], са натписима око врата: Правац Београд, Код краља Петра, Месо за београдску пијацу. Геноцид таквих размера да су се и Немци згражавали и забринули. Тако је већ [[10. јул|10. јула]] [[1941.]] године у свом извештају немачких генерал Глез фон Хорстенау написао: "''Третман Срба који је живе у Хрватској је крајње нељудски."'' Поред тога "''Тешко је само пасивно посматрати изливе крволочног хрватског беса и њихову крвожедну заслепљеност - и ништа не предузимати."''
==Устанак==
==Устаничке борбе ==
ХрватскаУсташка појачања стигла су око [[15. јун]]а. Напред је ишао одред '''„црне легије“''', јачине око 500 људи, иза њега локалне усташе ([[Хрвати]] и муслимани), а сасвим позади муслимански цивили из [[Фазлагић Кула|Фазлагића Куле]] са осамареним коњима, на које је требало натоварити опљачкане ствари из српских кућа. Главна борба одиграла се код [[Степен]]а и [[Пржине|Пржина]], око 15-ог јуна. Победа је припала устаницима, а на бојном пољу је остало педесетак погинулих Хрвата. Наредних дана борба се се преноси и на остале срезове. Хрвати су у дефанзиви, с тим што из Фазлагића Куле свакодневно покушавају да освоје српске положаје код [[Бијела Гомила|Бијеле Гомиле]].
Око три сата поподне [[26. јуна]] српске положаје почела су да надлећу три хрватска авиона. У ниском лету, бацали су ручне бомбе и митраљирали устанике. После почетне панике, сва три авиона, школског типа, лако су оборена. Следећег дана [[27. јун]]а, у помоћ хрватима дошла су два камиона [[Италијани|италијанских]] војника. У заседи код [[Кобиља Глава|Кобиље Главе]] 15-так Италијана је убијено а остали су се предали. Нови успех осоколио је устанике да у ноћи између 27. и [[28. јун]]а нападну Автовац. На [[Видовдан]] ујутру српски борци победоносно улазе у ову варошицу. „Автовац је лежао у изгоринама и мало је зграда остало неоштећено; поред муслиманских изгореле су и српске. Ствари су и даље отимане из ватре. Предвиђало се да неће бити соли и брашна и зато су најрађе ношена та два артикла“ <ref>{{А.Тепавчевић, Борба за слободу, 40, 66-67}}</ref>. Тога дана су се у Автовцу први пут среле устаничке вође, свештеник [[Радојица Перишић]] и поручник [[Милорад Поповић]] <ref>{{А.Тепавчевић, Борба за слободу, 40, 66-67}}</ref>.
|
