Први Континентални конгрес

Први Континентални конгрес (енгл. First Continental Congress) је била конвенција делегата из дванаест колонија (искључујући Џорџију) који је окупљен 5. септембра 1774, у Карпентерс холу у Филаделфији, Пенсилванија, у раним данима Америчке револуције. Сазван је као одговор на доношење Принуђујућих закона (такође познати као Неподношљиви закони у колонијалној Америци) од стране Британског парламента. Неподношљиви закони су казнили Бостон због Бостонске чајанке.

Карпентерс хол

Конгресу је присуствовало 56 делегата које су изабрала законодавна тела дванаест од тринаест колонија. Изузетак је била Провинција Џорџија, која се надала британској помоћи у решавању проблема са индијанцима у граничним областима.

Конгрес се на кратко сазнао како би размотрио могућности, укључујући економски бојкот британске робе; права и неправде; и послао је молбу краљу Џорџу III да исправи ове неправде.

Конгрес је такође најавио још један Континентални конгрес у случају да њихови захтеви не доведу до заустављања спровођења Неподношљивих закона. Њихов апел краљу није имао ефекта, па је наредне године сазван Други Континентални конгрес како би се огранизовала одбрана колонија почетком Америчког рата за независност. Делегати су такође предлагали да свака колонија успостави и обучи своју милицију.

Конвенција

Конгрес је заседао од 5. септембра до 26. октобра 1774. године. Пејтон Рандолф је био председавајући; последњих пар дана, од 22. до 26. октобра је председавање преузео Хенри Мидлтон. За секретара Континенталног конгреса је изабран Чарлс Томсон, вођа филаделфијског Комитета за кореспонденцију.

Патрик Хенри је тврдио да присуство британске флоте и армије у Америци показује да су колонијалне владе, у виду у коме су успостављене, сада распуштене, и да се америчке колоније налазе у стању које претходи политичком уређењу, и стога се залагао за успостављање нове независне владе. Делегат Пенсилваније, Џозеф Галовеј је тражио помирење са Британијом. Он је представио „План за унију“, који је предлагао да се оснује америчко законодавно тело, са одређеним ауторитетом, чији пристанак би био обавезан за империјалне акте. Џон Џеј, Едвард Рутлеџ, и други конзервативци су подржавали Галовејев план. Галовеј се касније придружио Лојалистима.

Постигнућа

Конгрес је имао два основна постигнућа. Прво је договор међу колонијама да се бојкотује британска роба почев од 1. децембра 1774.„Западноиндијским острвима“ је запрећено бојкотом ако се не сложе са престанком увоза британске робе. Увоз из Британије је опао за 97 1775. у поређењу са претходном годином. Одлучено је да се у свакој колонији формирају комитети за посматрање и инспекцију, који ће служити за спровођење „асоцијације“ (бојкота). Све колонијалне скупштине изузев Њујорка и Џорџије су прихватиле закључке Конгреса.

Колоније су се такође договориле да уколико „Неподношљиви закони“ не буду повучени, након 10. септембра 1775. прекину извоз у Британију. Бојкот је успешно спроведен, али је његов потенцијал да измени британску колонијалну политику онемогућен услед избијања Рата за независност.

Друго постигнуће се огледало у сазивању Другог Континенталног конгреса за 10. мај 1775. Осим колонија које су послале делегате на Први конгрес, Конгрес је 21. октобра решио да се пошаљу позивна писма Квебеку, Острву Светог Џона (данас Острво Принца Едварда), Новој Шкотској, Џорџији, Источној Флориди, и Западној Флориди. Међутим, изгледа да су писма послата само у Квебек (укупно три писма). Ниједна од ових других колонија није послала делегате на отварање Другог конгреса, мада је делегација из Џорџије стигла наредног јула.

Литература

• Worthington C. Ford, et al., Library of Congress (United States), ур. (1774 (printed 1901)). Journals of the Continental Congress, 1774-1789. стр. 101. Приступљено 7. 2. 2010.  CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Bancroft, George. History of the United States of America, from the discovery of the American continent. (1854–78), vol 4-10 онлајн издање
• Burnett, Edmund C. (1975) [1941]. The Continental Congress. Greenwood Publishing. ISBN 978-0-8371-8386-2. 
• Henderson, H. James (2002) [1974]. Party Politics in the Continental Congress. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8191-6525-1. 
• Launitz-Schurer. (1980). Loyal Whigs and Revolutionaries, The making of the revolution in New York, 1765-1776. ISBN 978-0-8147-4994-4. .
• Ketchum, Richard (2002). Divided Loyalties, How the American Revolution came to New York. ISBN 978-0-8050-6120-8. .
• Miller, John C. Origins of the American Revolution (1943) онлајн издање Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2012)
• Puls, Mark (2006). Samuel Adams, father of the American Revolution. ISBN 978-1-4039-7582-9. .
• Montross, Lynn (1970) [1950]. The Reluctant Rebels; the Story of the Continental Congress, 1774–1789. Barnes & Noble. ISBN 978-0-389-03973-0. 
• Ferling, John. (2003). A Leap in the Dark. Oxford University Press. стр. 112. 
• Risjord, Norman K. (2002). Jefferson's America, 1760-1815. Rowman & Littlefield. стр. 114. 
• Miller, Marion Mills (1913). Great Debates in American Hist: From the Debates in the British Parliament on the Colonial Stamp. Current Literature Pub. Co. стр. 91. 
• Worthington C. Ford (ур.). Journals of the Continental Congress, 1774–1789. стр. 2:192—193. 
• Greene, Evarts Boutell (1922). The Foundations of American Nationality. American Book Company. стр. 434—. 
• Kramnick, Isaac; Thomas Paine, ур. (1982). Common Sense. Penguin Classics. стр. 21. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)

Спољашње везе

• Journals of the Continental Congress, 1774-1789 (пун текст)
• Papers of the Continental Congress (Digitized Original Documents) Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јун 2015)

Примарни извори

• Peter Force, ed. American Archives, 9 vol 1837-1853, major compilation of documents 1774-1776. онлајн издање