Прича о кукољу

Albin Egger-Lienz, Сејач и ђаво, око 1923.

Прича о кукољу (такође прича о корову, прича о житу и кукољу) је једна од најпознатијих Исусових алегоријских прича, која говори о човеку којем је непријатељ посејао кукољ у усеве жита.

Забележена је у канонском јеванђељу по Матеју и неканонском јеванђељу по Томи. Код Матеја следи причу о сејачу, а претходи причи о зрну горушице.

По наравоучењу, слична је причи о бацању мреже, која такође говори о одвајању добрих од лоших на судњем дану.

ПричаУреди

По МатејуУреди

Јеванђеље по Матеју наводи следећу Исусову причу:

Царство је небеско као човек који посеја добро семе у пољу свом, а кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде. А кад ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару! Ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда дакле кукољ? А он рече им: Непријатељ то учини. А слуге рекоше му: Хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју. — Еванђеље по Матеју, 13:24-30 (превод Вука Караџића)

По ТомиУреди

Јеванђеље по Томи наводи следећу Исусову причу:

Очево је царство попут човека који је посејао добро семе. Његов непријатељ дође ноћу те посеја коров. Човек не дозволи слугама да почупају коров, већ им рече: Не, да не бисте са њим почупали и пшеницу. Јер на дан жетве коров ће постати очит, и биће почупан и спаљен. — Еванђеље по Томи, изрека 57)

КонтекстУреди

Грча реч која се обично преводи као коров или кукољ је зизаниа (гр. ζιζάνια), множина од зизанион (ζιζάνιον). Сматра се да ова реч означава Lolium temulentum.[1][2], који изгледа сасвим слично као пшеница у раној фази развоја.[3]

Римски закон је забрањивао сејање корова/кукоља међу пшеницу непријатеља[3][4], што значи да је сценарио у овој причи сасвим реалан.

ТумачењаУреди

 
Félicien Rops, Сатана сеје семе, око 1872.

По МатејуУреди

Матеј бележи да је прво тумачење ове приче дао сам Исус. Он је по завршетку беседе оставио народ и повукао се у кућу, где је ученицима разјаснио причу:

Сејач доброг семена је Син човечији; њива је свет; добро семе - то су синови царства; а кукољ су синови зла, а непријатељ који га посеја јесте ђаво; жетва је крај света, а жетеоци су анђели. Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће бити и на свршетку света. Послаће Син човечији своје анђеле, и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине безакоње, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба.


Тада ће праведници сијати као сунце у царству Оца свога. Ко има уши нека слуша.

— Еванђеље по Матеју, 13:36-43 (превод Емилијана Чарнића)

Каснија тумачењаУреди

Иако Исус прави разлику између „синова царства“ и оних који то нису, та разлика не мора увек бити очигледна, као што прича о квасцу наговештава.[5] Тек судњи дан ће бити тачка преокрета, када ће се период тајног раста Божјег царства упоредо са активностима нечастивог бити окончан, и ново доба осванути.[5]

Августин напомиње да се невидљива разлика између „жита“ и „кукоља“ провлачи и кроз Цркву:

Верска толеранцијаУреди

Прича о кукољу је често навођена у прилог верске толеранције. Бискуп Wazo од Лијежа (око 985-1048) се ослања на ову причу[7] доказујући „да црква треба да пусти да различитост (dissent) расте заједно са ортодоксијом док Господ не дође да их раздвоји."[8]

Мартин Лутер у својој беседи, инспирисан Исусовом параболом, подсећа да само Бог може одвојити лажне од правих верника, и наглашава да убијање јеретика или неверника окончава било какву могућност њиховог спасења:

Роџер Вилијамс (око 1603–1683), баптистички теолог и оснивач Роуд Ајланда, је користио ову параболу као подршку владином толерисању свих „корова“ у свету, зато што прогони често нанесу штети и „пшеници“. Вилијамс је веровао да је Божја дужност да суди на крају, а не човечја.[10] Џон Милтон се у Ареопагитици (1644), такође позива на параболу бранећи слободу говора и осуђујући покушај Парламента да цензурише штампу:

ИзвориУреди

  1. ^ Liddell H G and Scott R, A Greek-English Lexicon, Clarendon Press, Oxford, 1843–1996, одредница "ζιζάνια". Плурални облик (zizania) је у модерно време прихваћен као ботанички назив за плеваљ (енх. ryegrass)
  2. ^ Thayer's Lexicon: ζιζάνιαThayer's Lexicon: ζιζάνια, Приступљено 24. 4. 2013.
  3. 3,0 3,1 Craig S. Keener, The Gospel of Matthew: A Socio-Rhetorical Commentary, Eerdmans. 2009. ISBN 978-0-8028-6498-7. стр. 386-387.
  4. ^ Ramesh Khatry, The Authenticity of the Parable of the Wheat and the Tares and Its Interpretation. Universal Publishers.2000. ISBN 978-1-58112-094-3. стр. 35.
  5. 5,0 5,1 R. T. France, The Gospel According to Matthew: An introduction and commentary, Eerdmans. 1985. ISBN 978-0-8028-0063-3. стр. 225-227.
  6. ^ Augustine, Sermon #23 on the New Testament
  7. ^ Richard Landes, "The Birth of Heresy: A Millennial Phenomenon," Journal of Religious History 24.1 (2000): 26 -43 http://www.bu.edu/mille/people/rlpages/TheBirthofHeresy.html Accessed December 13, 2010
  8. ^ Jeffrey Burton Russell, Dissent and Order in the Middle Ages: The Search for Legitimate Authority (New York: Twayne Publishers 1992). стр. 23
  9. ^ The Sermons of Martin Luther, Vol II. стр. 100-106, (Grand Rapids: Baker Book House 1906)
  10. ^ James P. Byrd, The challenges of Roger Williams: religious liberty, violent persecution, and the Bible (Mercer University Press, 2002) (accessed on Google Book on July 20, 2009)
  11. ^ The Areopagitica, Приступљено 12. 1. 2011..

Спољашње везеУреди