Разговор:Велесова књига/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Велесова књига

"Velesova knjiga" je materijalni dokaz koji govori o nastanku, razvoju i seobama Slovena. Ona obuhvata život slovenskih plemena od sredine sedmog veka pre Hrista, pa do poslednje četvrtine devetog stoleća.

Bila je pozna jesen 1919. godine. Građanski rat u Rusiji još je trajao, ali se već nazirao poraz belih. Pukovnik carske ruske vojske Fjodor Arturovič Izenbek (1890. St. Petersburg, - 1941. Brisel), tražeći sigurno sklonište obreo se na imanju Kurakinovih u Ukrajini. u predivnom dvorcu naišao je na pustoš. Domaćini su bili mučeni, pa ubijeni, sve vredno je opljačkano, unutrašnjost demolirana. Tumarajući nekada prebogato opremljenim prostorijama i pokušavajući da sebe ubedi da je sve što vidi samo deo ružnog sna, u uglu jedne sobe, kraj gomile knjiga, pukovnik Izenbek je primetio nekoliko razbacanih daščica. Krenuo je na tu stranu više radi knjiga... Bili su to, ispostaviće se kasnije, koraci koji će ući u istoriju.

Kada je prišao gomili, prvo što je zapazio bili su urezi na drvenim daščicama. Pukovnik Izenbek je bio i član Ruske akademije nauka, poznati ruski intelektualac, pa mu kao obrazovanom čoveku nije bilo teško da pretpostavi da urezi na drvenim pločama nisu tek puka dekoracija, već da je reč o nekoj vrsti pisma. Pokupio ih je i kao da beži od duhova glavom bez obzira napustio ovo mesto sa prizorima strave. Posle odiseje koja je usledila istraživanja će pokazati da je reč o jednom od najranijih pisanih izvora o Slovenima i njihovoj pismenosti, te da su prve daščice ispisane polovinom sedmog veka pre naše ere.

Pukovnik Izenbek je krstario Rusijom onako kako ga je ratni vihor nosio, a jedina imovina bio mu je omaleni ranac na leđima. U njemu su bile daščice za koje još nije znao šta su, ali je imao predosećaj da je reč o nečem značajnom, odnosno o nekakvom pismu.

Posle poraza belih Izenbek je podelio sudbinu svojih političkih istomišljenika. Izbor nije bio veliki - ili Sibir ili izbeglištvo. Pukovnik se odlučio za ovo drugo. Napustio je Rusiju, ali je kao jedini prtljag poneo daščice. Najpre se obreo u Turskoj, a potom u Jugoslaviji. Ostalo je zabeleženo da je boraveći u Beogradu 1923. godine Izenbek konsultovao neke naše stručnjake, a onda daščice ponudio merodavnim ustanovama na ekspertizu. Na žalost ili na sreću, ko zna, tek daščicama sa urezanim čudnim pismom niko nije hteo da se pozabavi. Ruski list "Novo vreme", koji su emigranti pokrenuli u Beogradu, zabeležio je da je Izenbek, kad je shvatio da će morati da napusti i našu zemlju, daščice ponudio beogradskoj Biblioteci i Muzeju uz malu nadoknadu, ali ih oni nisu otkupili.

Brisel je bio sledeća stanica pukovnika Izenbeka. Život nastavlja u okruženju svojih zemljaka izbeglica, a drvene daščice godinama tavore u kartonskoj kutiji sve dok ih jednog dana nije video Jurij P. Miroljubov. Bilo je to 1939. godine, tačno dve decenije pošto je Izenbek našao daščice.

Jurij Miroljubov bio je prvi istraživač ovog teksta ispisanog na daščicama. Petnaest godina trajalo je njegovo, kako je sam zapisao, "tumačenje šume arhaičnog teksta". Azbuku na daščicama zamenio je slovima poznate abzuke. "Daščice su bile od breze dimenzija 38 puta 22 santimetra i debljine oko pola santimetra", ostalo je zapisano u Miroljubovljevoj zaostavštini. "Ivice su bile neravne, a površina koja je bila strugana pre pisanja, odnosno urezivanja slova, bila je prefarbana nekom mrkom materijom koja je s vremenom potpuno potamnela. Kasnije je sve premazano mašću ili nekom vrstom laka."

Na nekim daščicama pored slova bile su predstavljene glave bika, na drugim sunce, na trećim razne životinje, pa Miroljubov misli da su to bili simboli meseca u godini. Sva slova nisu bila jednake veličine, nisu bila istog oblika, pa je ovom istraživaču bilo jasno da ih nije pisala jedna osoba i da nisu napisane u kratkom periodu.

Posle decenije i po prepisivanja i tumačenja ovog, sada više nije bilo dileme, najstarijeg slovenskog pisma, teški uslovi života i rada u emigraciji primorali su Miroljubova da potraži nov azil. Odlazi u Ameriku i sav materijal predaje Ruskom muzeju u San Francisku.

Opet prolazi izvesno vreme dok daščicama nije počeo da se bavi Aleksandar A. Kurov koji je radio kao astrolog u Arhivu Ruskog muzeja u San Francisku. Kurov je sve komentare objavljivao u ruskom časopisu "Žar ptica" koji je izlazio u San Francisku od 1954. do 1959. godine. Zbog svoje uske specijalnosti Kurov se više pozabavio nastojanjima da nađe veze ovih tekstova sa Indijom i Vavilonom, nego željom da rastumači vreme i način nastanka daščica.

Iako su i Miroljubov i Kurov dosta vremena proveli tumačeći azbuku na daščicama, Sergej Lesnoj je, ipak, prvi pravi istraživač ove knjige. U nekoliko obimnijih studija objavljenih u Kanadi i Americi, Lesnoj između ostalog piše da je ceo prostor na daščicama ispisan bez prekida i prenosa, nije postojao novi red, nikakvi znaci interpunkcije, naglasci ili skraćenice. Iako je poznato da se nekada davno pisalo na drvetu, ovo su prve daščice za koje je saznala naša istorija. Prethodne su pronađene u pustinji Taklamakan šezdesetih godina ovog veka, ali nijedan istorijski dokument do danas nađen nije napisan ovim pismom koje je u suštini veoma blisko ćirilici.

Usledile su brojne analize, a pošto je u svim tekstovima delo nazivano "knjigom" i to knjigom posvećenom bogu Velesu, kasniji istraživači usvojili su naziv "Velesova knjiga" i tako je ostalo i do danas. Posmatrano sa istorijskog aspekta ona obuhvata razdoblje života slovenskih plemena od polovine sedmog veka pre Hrista, pa zaključno do poslednje četvrtine devetog veka.

Analiza Lesnoja bila je zaista detaljna i iz tekstova koje je objavio videlo se da su daščice prikupljane u dužem periodu, da su ih ispisivali različiti autori. Tekst nije hronika u današnjem smislu reči već skup podataka o religiji, običajima i istoriji starih Slovena. "Velesovom knjigom", odnosno njenim prevodom, pozabavio se i naš stručnjak za život Slovena), profesor Radivoje Pešić. Radeći na njihovom prevodu i komentarima i ispravljajući pojedine delove teksta koje je preveo Jurij Miroljubov, profesor Pešić nije uspeo da do kraja završi taj rad. Smrt ga je prekinula 1993. godine upravo kada je radio na obradi "Velesove knjige." Profesor Radivoje Pešić je zapisao da je ova knjiga opšti zbornik religiozno-poučnog karaktera u koji su, istovremeno sa slavljenjem bogova, opisima verskih običaja uključeni i krupni odlomci posvećeni istoriji. Knjiga je zapravo dokument koji daje široku sliku nastanka, razvoja i seoba slovenskih plemena i njihove uloge u istoriji.

Radeći na obradi "Velesove knjige", profesor Pešić je tražio analogije i pravio paralele, tragao za pisanim izvorima kojima je potvrđivao da slovenska pismenost potiče iz mnogo ranijih vremena nego što je zapisano u udžbenicima. Tako, na primer, navodi delo "O pismenima" bugarskog kaluđera Hrabra iz desetog veka koji kaže da postoje dva stepena slovenske pismenosti: do prihvatanja hrišćanstva i posle primanja nove vere. A onda se profesor Pešić vraćao unazad u traganju za dokazima o pismenosti kod Slovena. Tako u jednom delu arhiepiskopa u Majncu Hrabanusa Mavrusa iz 847. godine nalazi podatak da je neki filozof Etik, po narodnosti Skit, zapravo Sloven, da je rođen u Istriji i da je u prvoj polovini četvrtog veka načinio slova za slovensko pismo. Dakle, još u četvrtom veku postoje dokazi o slovenskom pismu.

U "Žitiju svetog Jovana Zlatoustog" iz 389. godine, između ostalog, piše: "Skiti su, sigurno je, postoje mnogi dokazi, bili jedno slovensko pleme. Tračani, Sarmati, Indijci i svi oni koji žive na kraju sveta prevode Reč Božju na svoje jezike". Ta pismenost, dakle, nije bila primitivna, jer prevođenje bogoslužbenih knjiga podrazumeva visoki nivo kulture i pismenosti. A vezu Skita sa Slovenima nalazimo i u "Velesovoj knjizi". Na jednom mestu piše kako je Skif (Skit) bio brat Slovena nastanjenog na severu Ukrajine i da je naselio oblasti u blizini Crnog mora.

Kada su se Rimljani pojavili na istorijskoj sceni i kada su krenuli u osvajačke pohode, došli su u dodir sa Slovenima koji su već bili na severu Apeninskog poluostrva. A da su se Rimljani suočili sa Slovenima početkom naše ere, vidi se i iz zapisa Pomponija Melija koji više puta pominje Tergeste, današnji Trst. Prema mišljenju većine filologa, tergeste na slovenskom znači tržište. Znači da je već početkom naše ere u Istri bilo značajnih gradova sa slovenskim nazivima, što je dokaz prisutnosti većeg broja Slovena koji su već tada zauzimali čitavu osnovu Balkanskog poluostrva širokim pojasom sve do ušća Dunava.

Da su Rimljani stupili u vezu sa Slovenima početkom naše ere, govori još jedan podatak: Pomponije Sabin, koji je umro 60. godine, u delu "Georgika" kaže kako su Skiti (Sloveni) znali za spravu koju su koristili na ledu i koju su nazivali sanke. To što su Rimljani poznavali slovensku reč sanke i njihovu namenu, govori o bliskosti života ova dva naroda.

Profesor Pešić je Velesovu knjigu koristio kao izvor za brojne dokaze o poreklu i pismenosti Slovena. Ona ne razmatra samo pismenost, već i nastanak, postojanje i kretanje čitavog slovenskog naroda. Ogromno područje koje su zauzimali Sloveni u trenutku nastanka pisane istorije nepobitan je dokaz njihove starosti. Put etnogeneze je dug i spor, pa tako i nastanak ovog naroda i njegova bogata istorija koja traje više od pet hiljada godina nudi nove istraživačke prodore, suočavaju nauku danas sa veoma složenim iskušenjima.

Са чланка --Φ ί λ ι π π ο ς | ⌘ 21:14, 16. јануар 2007. (CET)

Проблем са српским издањем књиге

Мислим да би чланак требало проширити подацима о издањима Велесове књиге на српском језику и о броју дашчица које Велесова књига садржи. Међутим, мислим да код ових података постоји проблем. Ја имам издање из 2000. године у коме је напоменуто да је то само први део Велесове књиге и да ће издавачка кућа "Пешић и синови" објавити и други део књиге, са "преводом преосталих дашчица". Међутим, у самој књизи је објављен превод са 45 дашчица, а професор Пешић је пре објављивања књиге изјавио да је укупан број дашчица 45 (погледати овај извор: http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/konferencija/tomic_velesovaknjiga.html ). Дакле, нејасно је да ли су на српском језику објављени преводи свих дашчица Велесове књиге. Ако је укупан број дашчица Велесове књиге 45 (а у српском преводу има управо толико преведених дашчица), нејасно је да ли тих 45 дашчица из српског превода представљају целе дашчице или делове истих дапчица, односно да ли се, на пример, две дашчице обележене са Д-3А и Д-3Б односе на две различите дашчице или на два дела једне исте дашчице. Ако је издавачка кућа "Пешић и синови" објавила превод свих дашчица нејасно је зашто би писали да је то само први део Велесове књиге и да ће у другом делу објавити "преводе преосталих дашчица." Колико сам ја лично упознат, тај најављени други део књиге никада није изашао, док је први део имао неколико издања, а последње колико видим 2008: http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/16272_Velesova+knjiga_ISBN:86-7540-064-0 Е сада, ту пише да то издање из 2008. има 362 странице, док издање из 2000. које ја имам има само 196 (да ли су у том новом издању онда објавили остатак непреведених дашчица или су можда објавили двојезично издање или тако нешто?). Неко би свакако требало да разјасни те ствари. Не улазећи у питање аутентичности Велесове књиге, она је свакако занимљиво штиво и ова конфузија око превода књиге на српски језик је заиста иритирајућа. PANONIAN (разговор) 02:07, 12. март 2011. (CET)

И да ствар буде још компликованија, у овом руском преводу има више од 45 дашчица, текст на њима је дужи него у српском издању, а редослед другачији: http://lib.ru/HISTORY/RUSSIA/veles.txt PANONIAN (разговор) 02:17, 12. март 2011. (CET)

Изгледа да сам погодио да се код последњег издања Велесове књиге ради о двојезичном (српско-енглеском) издању: http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=4&Itemid=23&lang=sr&limitstart=40 Остаје и даље питање да ли су све дашчице преведене на српски и објављене у тој књизи или нису. PANONIAN (разговор) 02:32, 12. март 2011. (CET)

Аутентичност?

Радивој Радић помиње овај својеврсни фалсификат у својој књизи Срби пре Адама и после њега. Немам сад времена да гледам, али додаћу (надам се, ускоро) део о "аутентичности". Иначе, могао би да се дода и понеки извор. Даље, ја ово не бих стављала у шаблон о словенској вери, јер као што рекох, ради се о лажњаку. --Јагода испеци па реци 22:49, 4. април 2012. (CEST)

Ставити у чланак да је "лажњак" је ПОВ. Треба ставити да је у питању спис око кога нема научног концензуса. --Perunova straža (разговор) 13:57, 18. јул 2012. (CEST)