Разговор:Домрке

Први поднаслов

ДОМРКЕ, црква Св. Димитрија Домрке су једно од најстаријих села у гатачкој општини па чак и у цијелој старој Херцеговини. Остаци старог града и многобројне гомиле – тумули потврђују да се у Домркама живило и прије 2500 година. Плиније трећи каже да је на подручју источне Херцеговине прије доласка римског царства било седам племенских заједница. На подручју Гацка живјели су Мелкумани, Невесиња Глинденцини, Билећких рудина Дерамисти. Према тврдњи Е.Имамовића, на подручју Домрка живјело је племе Дериопи по којима су и Домрке добиле име као и мала рјечица Ђеропа која тече кроз оближњу Фојницу код Гацка. Неки аутори истичу да су ова племена често међусобно ратовала па се чак тврди да је једно вријеме подручје Билећких рудина, Гацка и доброг дијела Невесиња било под влашћу Дерамиста. У дубровачким документима Домрке се јављају под именом Дорцхе а француски путописац Брокиер, 1432 год. Домрке спомиње као ”Домке, село у облацима”. Домрке су биле раскрсница караванских и кириџијских путева који су у средњем вијеку водили од познатог града – трга Кључа према првој херцеговачкој жупи Вишево (сједиште било на брду Думош изнад Придворице) те према Винчацу (Невесиње) и Калиновику. Овим путевима се кретала и турска војска приликом заузимања Гацка 1464 године. Том приликом је била срушена и црква Св.Димитрија у Домркама. Ова црква је иначе позната као најстарија црква на подручју Гацка. Према легендама породице Буха, црква је изграђена средствима Немањића око сто година прије Косовског боја и у њој је првобитно био сахрањен српски Краљ Урош први након што је изгубио битку са сином Драгутином на гатачком пољу 1276.год.. Неки историчари попут Новака Студа Мандића тврде да је црква изграђена између 1217 и 1232.год. Јеромонах Јосиф Троножац из манастира Троноша у Јадру (близу Дрине) преписује 1791 год. рукописе Српског родослова писаног почетком 16-ог вијека и након што дефинира подручје Гацка каже: ”У њему је владао, умро и био сахрањен краљ Урош први”. Ову тврдњу прецизира и Шематизам српске православне митрополије и дијацезе Херцеговачко – захумске из 1890 године који каже:” У селу Домркама гатачког котара, има стара камена црква, храм Светога Димитрија. У њој се налазио приличан број писаних Србуља а међу њима и једно својеручно писмо св.Сава, али је посве пропало у прошлим бојевима турско-црногорским. У тој цркви има један мали дрвени поклопчић са некаква ковчежића, на њему овај натпис лијепо минејски исписан: Сие мошти благочастиваго краља Стефана монаха С.Симеона сина првовенчанога краља Стефана првог уроша храма стаго Димитриа.—” Овај натпис потврђује легенду породице Буха а судећи по писању Архиепископа Данила другог, у цркви Св.Димитрија је био сахрањен и Архиепископ Јоаникије први. Данило о Јоаникију пише:” из захвалности на његовој (краљевој) нелицемјерној љубави и датом обећању да се до смрти неће разлучити од њега, остави свој светитељски престо, уста и оде за њиме” Архиепископ Јоаникије је умро годину дана послије свог вјерног пријатеља краља Уроша првог, 1279.год. Тако су, игром судбине, у овом кршевитом херцеговачком селу, првобитно биле сахрањене двије највеће личности духовног и свјетовног живота српског народа оног времена. У непосредној близини цркве, на раскрсници караванских путева, налази се и велика камена крстача са три надгобне плоче. М.Вензел пишући о украсним мотивима на стећцима, 1965.год. натпис са крстаче тумачи као: ”а се крст Вукосава Вукчића.” Стручњаци процјењују да је крстача настала у другој половини 15.вијека. Легенде породице Буха кажу да су се ту сусрели сватови једног од синова Херцега Стефана (који је повремено столовао у граду Кључу) са турском војском, да се сватови нису хтјели склонити с пута и да су ту убијени и сахрањени млада, младожења и кум (гдје им је земља пукла ту су и сахрањени). Историјски извори потврђују да је Херцег Стефан имао четири сина (Стефана, Влатка и Владислава, док се четвртом не зна име – да ли се звао Вукосам ?). Crkva Sv.Dimitrija u Domrkama налази се на врло истакнутом положају а њена звона била су врло важно средство комуницирања које се чуло врло далеко. Због тога је била на сталном удару нарочито током бројних буна и устанака који се се водили на гатачком подручју. Породица Буха, која је живила на црквеној земљи, фанатички је обнављала цркву која је за њих значила живот па чак и извјесну слободу. Наиме, познати Законик цара Душана, у првих 30 чланова прецизније регулира питања цркве и њене имовине. Султан други са својим Дефтером 1528 год. потврдио је право цркве на имовину али и наметнуо обавезу манастирима да плаћају порез. Тако су Бухе радиле на црквеној земљи и плаћале порез цркви а не Турцима. Да би сачували тај свој статус, Бухе су одмах по доласку Турака, на брзину обновили срушену цркву. Поновну значајну обнову цркве, изврпио је поп Буха око 1710.год. ради чега је морао побјећи да би спасио живот. Турци су одузели цркви дио имовине коју је користио поп и на њу населили породицу Мирић (која је живила у селу Равни) као кметове. Значајнију обнову црква је имала и 1883 те 1929 године. Приликом обнове цркве 1883.год. за потребе поплочавања цркве ”радници” су разбили надгробну плочу која је према тврдњи попа Живка Вишњевца била надгробна плоча краља Уроша првог и која је садржавала натпис о изградњи цркве средствима Немањића. Породична легенда каже да је поп Вишњевац, ( који је у то вријеме био поп у Благају,) однио дио поменуте плоче и књигу исписану на зечијој кожи у манастир Житомислић. Треба подсјетити да је у то вријеме Вук Караџић, уз помоћ свог таста, скупљао по Херцеговини старе црквене књиге и србуље и продавао их у Бечу разним колекционарима и библиотекама. Да би спријечио то одстрањивање културних вриједности наших цркава, Архимандрит Памучина из Мостара започео је њихово скупљање с намјером да у манастиру Житомислић формира музејску збирку. Наравно, у том свјетлу треба проматрати и гесту попа Вишњевца. Године 1912 у Благају је пронађена камена плоча – ктиторски натпис - која има врло сличан натпис ономе који се спомиње у домрчкој цркви Св.Димитрија. На дијелу плоче стоји да је неки жупан градио цркву у ”својим селима” у дане ”славног Немање”. Јефто Дедијер у својим антропографским студијама доноси легенду о домрчкој цркви па каже да се црква Св.Димитрија преселила из Равни у Домрке када је по њој циганка прострла пелени да се суше. Истина је да се црква налази на размеђи поменутих села и да се фактички ”преселила” у Домрке када су у село Равни насељени исламизирани Вукотићи из Црне Горе и расељени остали православци: Мирићи, Мучибабићи,Кљајићи ..... Истраживања Земаљског музеја из Сарајева проведена 1955.год. на подручју Благаја истичу да ”нису пронађени археолошки докази о постојању неке грађевине којој би поменути натпис могао припадати”. Овај закључак је и логичан јер је Благај у то вријеме имао статус града – трга а не села. Католички фратр Марко Вего овај натпис – плочу ”присваја” као хрватски тј. натпис писан ћирилоцом ”хрватске редакције”. И муслимански истраживачи се отимају за овај натпис. Нама остаје врло, врло оправдана сумња да је овај натпис, натпис из домрчке цркве Св. Димитрија и да је на путу за Житомислић завршио у Благају (гдје је поп Вишњевац службовао). Ако би смо у свјетлу свега изнесеног покушали реконструирати Благајски запис, он би могао у слободној транскрипцији гласити и овако:

                            | У име  оца  и  сина и  св | етога духа ја ж-
                            | упан  Растко  зидах   ц| ркву светог-
                            |  а     Димитрија   у    с   | војим селима  у д-
                            | ане великог жупана  сл|авног Немање