Разговор:Иво Андрић/Архива 2

Архива 1

Архива 2

Архива 3

Јован Деретић о Андрићу

Ако није унето, може се унети... Из Кратке историје српске књижевности Јована Деретића. (Милош)

Синтезу традиционалног и модерног остварио је у свом делу Иво Андрић (1892-1975), најзначајнији наш писац 20. столећа. Он је почео уочи првог светског рата у духовној клими "друге модерне", прошао кроз бурно раздобље "послератног модернизма" да би се најпотпуније потврдио у доба обновљеног реализма 30-их и 40-их година. Његове приповетке и романи у овом раздобљу представљају исто што поезија и романи М. Црњанског у претходном – највеће стваралачко достигнуће, којим се обележава цела епоха. Рођен у Травнику у ситнозанатлијској католичкој породици из Сарајева, Андрић је детињство провео у Вишеграду, где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Сарајеву, студирао у Загребу, Бечу и Кракову, а докторат с темом из босанске историје одбранио је у Грацу (1924). Учесник у покрету Млада Босна он је велики део рата провео у аустријским затворима. Године 1921. прешао је из Загреба у Београд, за који ће бити везан сав његов даљи рад. У раздобљу између 1921. и 1941. радио је у дипломатској служби, а кад је избио други светски рат, био је југословенски амбасадор у Берлину. За немачке окупације живео је у Београду, повучено, одбијајући да учествује у јавном и књижевном животу. У првим годинама након ослобођења обављао је истакнуте функције, а затим се поново повукао у миран живот. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност.

Књижевни рад почео је песмама (1911). Прве књиге које је објавио биле су збирке песама у прози Еx Понто (1918) и Немири (1920). Обе су исповедног карактера, нека врста песникова медитативног дневника, састављеног од одломака из његових свакодневних разговора с душом у годинама тамновања и прогонства. Нова фаза у његовом стварању почиње с објављивањем прве приповетке Пут Алије Ђерзелеза (1920). Након ње Андрић се развијао претежно као приповедач, а од Другог светског рата и као романописац. Успутно је радио и у другим жанровима: писао песме, књижевне огледе, есејистичке записе, медитативне фрагменте. Као критичар и есејиста највише се бавио Вуком и Његошем (о првоме је оставио девет а о другом шест огледа) и реалистичким приповедачима Матавуљем и Кочићем. Најпознатији му је есеј Разговор са Гојом (1935), посвећен судбини уметника и уметности у свету. Писао је и о општим темама: о језику и стилу, о уметности приповедања, о превођењу, о библиотекама итд. За разумевање његових књижевних дела најважнији је есеј О причи и причању, у ствари његов говор приликом примања Нобелове награде. Из те успутне активности настала је једна од великих Андрићевих књига, постхумно објављени Знакови поред пута (1976). У њој су сабрани текстови најразличитијег карактера: слике и призори из живота, запажања о људима и њиховим карактерима, о нашем менталитету, критичке примедбе о писцима, књигама, појавама из историје културе, мисли о себи, анегдоте, цртице, путописне белешке, цитати, максиме, парадокси итд. Испуњава их мирна медитација у коју се слегло огромно искуство.

Приповетка чини средишње подручје Андрићевог књижевног опуса. Од засебних збирки које је објавио издвајају се: три књиге под насловом Приповетке (1924, 1931, 1936), затим Нове приповетке (1948), Лица (1960) и постхумна Кућа на осами (1976). Укупно је написао нешто више од стотину приповедака. У највећем броју приказао је Босну турског, аустријског и савременог доба као земљу на граници између подељених светова, Истока и Запада, ислама и хришћанства, а и саму изнутра подељену многим границама. У њеним касабама и варошима (Андрић најчешће приказује Травник, Вишеград и Сарајево), смештеним обично у тесним котлинама, ограђеним одасвуд брдима, живеле су једна покрај друге разне верско-културне скупине, муслимани, православни, католици, Јевреји, подељене не само вером и начином живота него и вековним неповерењем, свака у се затворен све, одвојен од осталих, без жеље да се меша с другима, али, упркос свему, свакодневно присиљен на то. Иако се није ограничио само на Босну, већ је писао и о другим темама и о другим поднебљима, о грађанском Београду између два рата, о окупацији и НОБ-у, о сунчаном Медитерану, о тешким искуствима детињства, о општим темама, доживљај Босне и босанско историјско искуство чини основу читавог његовог дела.

У новелистичком обликовању људских судбина код Андрића се допуњавају реализам и психологија, објективна и субјективна перспектива, хроничарско бележење спољашњих догађаја с поетским дочаравањем иреалних стања. Највише живости и разноврсности има у раним приповеткама, од којих неке спадају у његове врхунске домет (Пут Алије Ђерзелеза, У мусафирхани, Мустафа Маџар, Ћоркан и Швабица, За логоровања, Љубав у касаби). Ту су и најизразитији његови ликови: Алија Дерзелез, прослављени јунак и несрећни љубавник, крволок Мустафа Маџар, перверзни дегенерик Мула Јусуф, грубијан златна срца фра-Марко Крнета, градски измећар и романтични сањалица Ћоркан. Композиција раних приповедака јесте мозаичка, с мноштвом кратких епизода и споредних ликова: у начину приказивања осећа се тежња ка живописности, јаким, често и драстичним ефектима, затим лирско бојење атмосфере, хумор у разним нијансама, од блага осмеха до ироније и гротеске. Кратке, бритке реченице, које преовлађују, и убрзани ритам излагања често су знак потиснуте узбуђености, а динамика испретураних збивања открива блискост експресионизму.

У каснијим приповеткама долази до редукције једних и појачавања других елемената. У њима се осећа извесно стилско стишавање, смањује се удео хумора и шароликост призора, израз постаје збијенији, лапидарнији, продубљује се психолошка анализа, у сликању човека и стварности још се више испољавају "црни" аспекти. У начину приказивања долази до поларизације између епско-хроничарских и психолошких поступака. У низу приповедака претеже реалистичко изношење спољашњих збивања с нагласком на једном догађају, што подсећа на анегдотизам наше реалистичке прозе (У зиндану, Велетовци, Свадба и др.). Насупрот тим традиционално-реалистичким приповеткама стоје психолошке приповетке, у којима се спољашњи догађаји своде на најмању меру а преовлађују унутрашња проживљавања. Психолошка приповетка доминира у средњем и позном раздобљу Андрићева стварања (Мила и Прелац, Књига и све приповетке о деци, Жеђ, Смрт у Синановој текији, Злостављање и многе друге). Посебну скупину чине приповетке-хронике, у којима су индивидуалне судбине дате на позадини породичне, локалне или националне историје. Тим путем су настале неке од најбољих Андрићевих приповедака: кратке приповетке Мост на Жепи, Чудо у Олову и Олујаци, затим дуже Мара Милосница, Аникина времена, Прича о кмету Симану, Зеко, Прича о везировом слону и др., од којих се неке ширином захвата и опсегом приближују његовим романима.

Развитак личности у приповеткама Иве Андрића представља пут од наглих и снажних суочавања човека с негативним у стварности, са "злом у свету", до преобликовања тренутног објективног стања, које је у основи доживљаја негативног, у трајну психолошку садржину. Објективни и субјективни ток збивања подједнако истичу мрачну страну човекове судбине, немоћ човека да савлада мучне доживљаје и негативна искуства да их се ослободи и да живи спонтано и срећно. Само у ретким тренуцима човек се успева уздићи над собом и својом ситуацијом и доживети унутарњи мир и јединство са светом. Готово у свим приповеткама постоји једно осветљено место, које оштро контрастира основној, тамној перспективи. Та тачка јавља се увек на унутрашњем, психолошком плану приповедања, она је израз човекове тежње к висинама, његове способности за необична искуства, духовне узлете и унутарња озарења. У неким приповеткама, можемо их назвати поетским, контемплација је повезана с екстатичним расположењима, јунаци доживљавају или им се дешавају натприродне ствари, у којима су најважније светлосне визије, прожимање човека космичком хармонијом (Јелена, жена које нема, Жена на камену, Летовање на југу и многе друге). Као и други наши велики писци, од Доментијана и Теодосија, преко Његоша и Лазе Костића, до Црњанског и Дединца, Андрић је песник светлости, и у његовом делу доживљај светлости највиши је израз духовног искуства, врхунац у којем човек као да се ослобађа закона земаљских и сам постаје светлосно биће.

Изразит приповедач по свом таленту, Андрић је до романа дошао двоструко заобилазним путем, спајањем новела и преко историје. Историја је конститутивни чинилац посредством којег се на новелистичкој основи изграђују средње и велике прозне форме. Та тенденција, присутна у приповеткама у чијој смо основи открили елементе хронике, добила је најпотпунији израз у великим романима-хроникама На Дрини ћуприја и Травничка хроника (оба 1945) и у недовршеном Омер-паши Латасу (1976). У њима нема заплета, нема романескне фабуле, каткад нема ни главног јунака, полазна тачка нису појединачне људске судбине, него колективна судбина, локална историја. Роман На Дрини ћуприја, Андрићево најпознатије дело, садржи хронику Вишеграда у распону од скоро четири века. У средишту свих збивања јесте велелепни камени мост, дело великог везира Мехмед-паше Соколовића. Он је најлепша и најистакнутија тачка у простору романа, средиште друштвеног и духовног живота града, центар његове имагинативне активности. Око њега су исплетене локалне приче и легенде, он се појављује као позорница или као невидљиви учесник у свим значајним догађајима у животу појединца и града. Као творевина људских руку мост је симбол одолевања неумитној рушилачкој сили времена, једина сталност у промењивости и пролазности живота. На Дрини ћуприја спада у најскладније грађена дела наше књижевности. Равнотежа између делова и целине доведена је до савршенства. То се огледа како у равни збивања, у начину како је повезана општа и локална историја, прича о мосту и хроника касабе, колективна судбина житеља града и мноштво индивидуалних повести, тако и у равни значења, између историјске, психолошке и метафизичке димензије дела. Склад и лепота линија моста, равнотежа и чврстима повезаности његових делова, пренесени су у вербално ткиво хронике и у новом медијуму стали су живети новом уметничком снагом.

Више роман у класичном смислу од претходног, грађен на основу писаних извора, а не усменог предања, Травничка хроника обухвата време од почетка 1807. до 1814, тзв. "конзулска времена", када су у везирском Травнику боравили западни конзули, француски и аустријски. Стицајем прилика главни град Босне постао је тада поприште сукоба и противуречности што су узбуркале не само Босну него и читаву Европу тога ратног доба. Травничка тескоба и притисци што су стално долазили извана, с великих позорница светске и националне историје, из Цариграда (реформе Селима III), Европе (Наполеонови ратови), Србије (први устанак), погодовали су распламсавању рушилачких страсти. За разлику од романа На Дрини ћуприја, где, упркос злим временима, има доста ведрине и радосног пулсирања живота, Травничка хроника је роман суморне, влажне атмосфере, мрачних нагона и масовних хистерија. Истовремено, то је роман о сусретима светова и цивилизација, о покушајима дијалога међу њима, о неспоразумима који иду од неразумевања до заслепљујуће мржње и злочина, али који управо зато поново намећу мисао о неопходности других, срећнијих сусрета, о потреби грађења мостова који повезују и приближују људе.

Сви други романи, изузев Проклете авлије, остали су у сенци претходних двају. Незавршени Омер-Паша Латас састоји се од више самосталних новела, од којих се неке могу мерити с најбољим Андрићевим приповеткама. Одликује га тежња да проникне с ону страну историјског збивања, да све личности, без обзира на то јесу ли историјске или неисторијске, прикаже у свој њиховој људској нагости. Госпођица (1945) је роман-студија карактера. Као у каквој класичној комедији, карактер и понашање личности предодређени су једном доминантном страшћу, тврдичењем. Понављање истих реакција и поступака као и недостатак хумора, имају за последицу извесну монотонију и сувоћу нарације, тако да је овај роман, и поред неоспорне дубине, доста лоше прошао у критици. Иако различита од великих романа-хроника, Проклета авлија заснива се ан истом искуству и носи исту поруку као и они. У основи дела је сазнање о "дубокој подељености" и њеном кобном утицају на људске судбине. Посредством неколико наратора испредају се нити прича о људима из разних средина и епоха и као имагинарни мостови пребацују се лако и једноставно преко провалија што деле времена, просторе, државе, религије. Као парабола о подељености света и идентичности човека, Проклета авлија је израз најдубље хуманистичке поруке И. Андрића, његов духовни тестамент.

Заблуда: Католик = Хрват

Ова заблуда је вероватно главни кривац за неспоразум око Андрићевог порекла. Историја указује на постојање великог броја Срба католика, а Андрићеви родитељи су једни од њих. Данас многи од њих себе сматрају Хрватима (Шешељ рецимо за ово оптужује Ватикан, а ја бих рекао да је узрок овоме Хрватско национално "начертаније" и планско превођење Срба католика под назив Хрвати, уз подршку Ватикана (а не и главну улогу), а услед првобитне манипулације српским језиком који нам је пректично отет и преименован за сада у 2 случаја а ускоро можда дође и до трећег). Све у свему, оштећени смо, а исте ове странице о Андрићу на енглеском језику садрже ноторку неистину, да су Андрићеви родитељи Хрвати католици, што је ван сваке памети. Ако неко има утицај на уређивање енглеских страна, неко реагује. Енглеске стране и Мешу Селимовића покушавају да означе "Бошњаком", што је такође проблематично и изнад свега нетачно.

Заблуда: Католик = Хрват

Ова заблуда је вероватно главни кривац за неспоразум око Андрићевог порекла. Историја указује на постојање великог броја Срба католика, а Андрићеви родитељи су једни од њих. Данас многи од њих себе сматрају Хрватима (Шешељ рецимо за ово оптужује Ватикан, а ја бих рекао да је узрок овоме Хрватско национално "начертаније" и планско превођење Срба католика под назив Хрвати, уз подршку Ватикана (а не и главну улогу), а услед првобитне манипулације српским језиком који нам је пректично отет и преименован за сада у 2 случаја а ускоро можда дође и до трећег). Све у свему, оштећени смо, а исте ове странице о Андрићу на енглеском језику садрже ноторку неистину, да су Андрићеви родитељи Хрвати католици, што је ван сваке памети. Ако неко има утицај на уређивање енглеских страна, неко реагује. Енглеске стране и Мешу Селимовића покушавају да означе "Бошњаком", што је такође проблематично и изнад свега нетачно.

Заиста, у потпуности се слажем. Католик није исто што и Хрват. Андрић се никада није изјашњавао као Хрват, али јесте као Србин и као припадник српске књижевности. Хрвати би да га присвоје, али им је јасно да немају никаквог права на Андрића. Онда они предлажу "компромис", само да би се делио писац који је по сопственом, изричитом тврђењу, био припадник српске књижевности. Уколико око овога има другачијих мишљења спреман сам да се потрудим и да пронађем Андрићеве цитате који ће уколонити сваку сумњу. --Манојло 11:30, 10. фебруар 2006. (CET)

Што се тиче Андрићевог наводног хрватства, за то би требало изнети макар неке аргументе. Мењати текст без икаквог упоришта у чињеницама вероватно има неки циљ који није у складу са истином. Андрић се више пута најотвореније изјашњавао као српски књижевник. Ништа се ту не може променити. --Манојло 18:40, 28. фебруар 2006. (CET)

Исправка: Никола Мирковић, не Милошевић

Никола Мирковић (1903-1951) аутор је прве детаљне књижевне студије о Иви Андрићу (Београд, 1938). Студија о Иви Андрићу покрива период пишчевог стваралаштва до средине тридесетих година и обрађује управо рана дела: "Ex Ponto" и "Немире". Никола Милошевић није никада писао о Иви Андрићу.

Постоји и референца (једина на Интернету): http://www.rastko.rs/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/studije/mzivancevic-andric_l.php . Вратићу твоју измену. --Милош Ранчић (разговор)

Откључавање

Ајд' нек' неко откључа. Не знам ни зашто је закључано. --Поки |разговор| 22:11, 25. март 2006. (CET)

Апелујем још једном! У неколико наврата сам га хтео допунити... --Поки |разговор| 21:38, 5. април 2006. (CEST)

Ниво заштите спуштен на дозволу промјене само регистрованим корисницима (који су надам се, трезвени, цивилизовани и толерантни). --Kaster 21:43, 5. април 2006. (CEST)

Slazem se da treba vratiti nivo zastite na dozvolu promene samo registrovanim korisnicima,je je potpuno besmisleno da ovaj clanak bude zakljucanЏОНИ

Непознато о Андрићу!?

Зар није мало бесмислено да у оквиру чланка стоји веза ка корисничкој страни? И колико је поуздано оно што пише на том линку?--  Младен  Мириловић   Сврати на кафицу 00:05, 23. јун 2006. (CEST) Мислим на везу [[1]] у пасусу „Непознато о Андрићу“. --  Младен  Мириловић   Сврати на кафицу 00:06, 23. јун 2006. (CEST)