Разговор:Илија Петровић Стреља

ILIJA STRELA - NE STRELJA !

ZAR NIJE ILIJA STRELA A NE ILIJA STRELJA. PA ULICA SE ZOVE PO NJEMU. SVI ZNAMO DA SE ZOVE STRELA. OVO SE NEKO SPRDA SA NAMA! NIJE LEPO TO DA RADITE!! — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 109.92.113.29 (разговор • доприноси) | 23:02, 27. април 2013.‎

Војвода од Лесковца у народној и ауторској књижевности

Илија Стреља Петровић је од самог почетка војевања ушао у српска народна предања и поезију. Песму о Илији делији у грделичком крају је забележио 1872. године Милојко Веселиновић, а објавио је по запису из Топличког округа Милан Ђ. Миличевић. Настала је после пропасти Стрељиног устанка 1807. године.

Што је врева у ту горњу махалу?

Да ли су ти силни Срби на конак?

Или ти је стара мајка умрела?

Нити су ми силни Срби на конак,

Нити ми је стара мајка умрела;

Већ ми дош`о млад Илија делија,

Те ми пије рујно вино окама;

Наздравља му Хаџи-Таса Хаџика:

- Здрав да неси млад делијо Илијо!

Ако љубиш другу мому, сем мене –

Пушку носиш – да Богда те убила!

Сабљу пашеш – да Богда те посекла!

Коња јашеш – коњ под тобом цркја!

Воду газиш – да Богда те однела!

Ако љубиш другу мому крај мене!

− На почетку је словенска антитеза заснована на техници питања и одговора, а употребљена са намером да изазове изненађење код слушаоца. Намерно се наводе лажни разлози `вреве` (силни Срби на конаку и смрт старе мајке), да би ефекат изненађења био снажнији (гласно наздрављање моме Хаџике младом Илији − делији). Од средине песме наводи се разлог момине галаме. Овај део песме је нарочито карактеристичан по преплитању жанрова, односно здравица је уједно девојчка клетва. У типичним здравицама немамо условно наздрављање типа: Здрав да неси... ако љубиш друг... да Богда те... већ имамо здрав да си, срећан да си ... − Мома куне/благосиља младог делију набрајајући атрибуте типичне за јунаке времена када је песма настала (пушка, сабља и коњ) - у нешто старијим народним песмама нећемо имати пушку. Горња махала је чест топос у јужносрбијанској и македонској народној лирици. Милојко Веслиновић сведочи да је чуо пет варијанти ове песме, а објавио је запис из Битољског вилајета забележен 1881. године: Што је врева во горнана махала, леле... Српска варијанта је старија и њу су разнели печалбари `од Ниша и Костура и од Солуна до Новог Пазара`. Песма је испевана у једанаестерцу који је чест стих наше народне лирике. Језик српске варијанте песме о Илији делији има неке одлике јужноморавског говора, рецимо, умрела, неси, цркја... Све горе речено показује да ова антологијска лирска песма има доста могућности за тумачење.

Постоји једна песма о Стрељи заборављеног пожаревачког песника Михајла Ј. Крстића (1842-1916). Песма Бој на Пругову 1815. испевана је у част бораца који су ослободили Пожаревац од турске власти у Другом српском устанку. Ту је опеван Стрељин подвиг, када је са групом бећара пресрео и потукао групу Турака који су пљачкали пожаревачка села.

... Тада Стреља и Рајица

И дружина сва остала

У шанчев`ма својим скрита

На ноге је поскакала,

Па јуришем сред Турака

Опалише из пушака!

... Халачући беже Турци...

А рукама` се за тур држе

Хопа, хопа, па све брже!

Песма има културноисторијски значај и скромне уметничке вредности. Писана је у романтичарском духу, када је у српској поезији суверено владала модерна. Њена једина вредност је поштовање историјске чињенице о српској победи и турском поразу, али то је уједно и њена мана, јер је Крстић само поновио у стиховима оно што је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Карикирање Турака и слављење Срба типична je црно-бела техника приказивања из једне уско националне позиције.

− Милан Ђ. Милићевић (1831-1908) оставио је најпотпуније податке о Илији Стрељи Петровићу. Без његових дела наша сазнања о војводи од Лесковца, била би веома оскудна. Сви потоњи етнографи, историчари и књижевници ишли су путем који он прокрчио, бар што се тиче Стреље. Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба из 1888. године дело је од непроцењивог историјског и етнографског значаја. У том смислу он је прави наследник Вука Стефановића Караџића. Нарочито је битан за Јужну Србију, подручје које Вук није стигао да обиђе и опише. Милићевић је више вредни сакупљач књижевне грађе него врхунски књижевник. Драгоцена предања о Стрељи записао је на основу казивања Стрељиног саборца Цеке Власотинчанина. Милићевић је нашао добар извор информација, али није имао довољно књижевног дара да од тога начини уметнички вреднија дела. Са чисто књижевноуметничког аспекта, најзанимљивија прича везана за Стрељино војевање је Потурченица Лејла. То је мелодрама о љубави Милете и Јане. Историјски оквир приче су већ поменута дешавања у Грделици 1807. године. Момци лесковачког Шашит-паше код Крушевца отели су лепу Јану. Она је као потурченица Лејла доведена у пашин харем у Лесковцу. Њен разочарани момак, Милета из Ћуприје, придружује се Стрељи у његовом походу на југ Србије. И док је Стреља био у Власотинцу, у Грделици Сава Дедобарац и Милета са осталим устаницима пресретну и убију групу Турака на путу за Врање. У тој групи једна од четири буле била је Лејла, тј. Милетина Јана. Потом Турци пошаљу јачу војску и побију устанике у дедобарском хану, али Милета и Јана некако успевају да се спасу. Ово је једна осредња прича у духу националног романтизма. Она је само још један од мноштва доказа да Милан Ђ. Милићевић није имао неког већег књижевног дара.

− У књижевној заоставштини лесковачког завичајног писца Радета Јовића (1937-2004) пронађена је прича Карађорђев момак, војвода лесковачки Илија Стреља (часопис Наше стварање, 1-2/2008). Помало заборављени српски јунак овде је потврда за ауторову тезу о томе како није лако бити Србин. То је једна есејистичка проза, где се асоцијативно цитира и парафразира разнолика етнографска и историјска грађа о Стрељи. Делује као да је Јовић стао на пола пута између приповетке и есеја. Похвално је то што је Раде Јовић дао свој допринос да се Стреља не заборави, али има аутора који су писали о војводи од Лесковца и лепше и потпуније.

− Са чисто књижевноуметничког аспекта посматрано, највредније дело о Илији Стрељи Петровићу је роман Војвода од Лесковца Ивана Ивановића. Аутор припада генерацији књижевника стварносне прозе, који од 60-их година прошлог века користе исповест и ја-форму за стварање битних дела за српску књижевности, нпр. најпознатији је Драгослав Михаиловић са романима Кад су цветале тикве и Петријин венац. Сам Ивановић је пре овог романа имао доста дела написаних на дијалекту. Чувена приповетка Шопска амбасада била је популарна током осамдесетих као монодрама, а роман Аризани од када је објављен па до данас имао је више издања. Дакле, роман Војвода од Лесковца писао је књижевник који имао већ доста искуства са коришћењем дијалекта у књижевности.

− Најпре је, у мајском броју часописа Освит из 1994. године, објављен део рукописа под насловом Ко је био Цека Власотинчани? Већ на основу овог одломка може се реконструисати стваралачки процес Ивановића. Добро је проучио историографску и етнографску грађу о Стрељи, а највише је користио дела Милана Ђ. Милићевића. Одломак је писан у првом лицу, тј. Милан Ђ. Миличавић пише како је дошао до стогодишњег Цеке Власотинчанина, јединог живог саборца Илије Стреље. Језик је књижевни са архаизмима типичним за другу половину 20. века (полковник, сабајле, Поменик, печатити, конштитуисати итд.). Ивановић поред пажљивог коришћења језика, води рачуна о стварним личностима, историјским догађајима и тачним годинама. Укратко, реч је о једном зрелом писцу са јасно дефинисаном поетиком.

До краја 1994. године излази из штампе роман Војвода од Лесковца. Роман је, уствари, усмена историја о Илији Стрељи Петровићу, коју је испричао Цека Власотинчанин. Раније коришћену технику сказа Ивановић је прилагодио новом лику, устанику из 19. века. За разлику од Милићевићевих дела, где Цека и Стреља говоре као да су рођени у сред Шумадије, овде оба говоре аутентичним говором југа Србије. Тачније, језик Цеке Власотинчанина је најближи сврљишко-заплањском говорном типу (или још прецизније заплањском говору) којим су најчешће говорили планинци на подручју Буковика, тј. између Власотинца и Црне Траве. Употреба овог говора је мотивисана самим пореклом јунака. На тим пределима током 19. века живело је много више становништва него данас и дијалекат је био очуван, јер су писмени људи били малобројни, а масовне миграције становништва су почеле касније итд. Делује на први поглед невероватно да И. Ивановић крајем 20.века користи боље дијалекат него М. Ђ. Милићевић крајем 19. века. Најбољи пример за ово тврдњу је цитат из Милићевићевог Поменика знаменитих људи у српског народа новијега доба (Стрељина беседа Власотинчанима након прораза у Грделици 1807. године):

− Али, Власотинчани! Наш ће траг остати: њега керови не могу олизати. По нашем трагу доћи ће други, доћи ће трећи, доћи ће четврти... Добар је Бог... Што не могасмо ми – моћи ће неки... Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не знам; али да ће доћи, тако знам као што вас гледам...

− Иван Ивановић је у свом роману тако адаптирао наведени одломак да `копија` изгледа убедљивије од оригинала:

− Само, Власотинчани, да знате, наш ће траг остане, керови га неће могу полижу. По мој траг ће дојде други, по његов трећи, по његов четврти... Што ми не могамо – неки ће може... Кој ће тај да буде? Кад ће дојде? Ја тој не знам. Ал да ће Јужна Морава да буде слободна ја тој знам, ко што вас сад гледам...!

− Говор Ивановићевог јунака је ближи историјском Стрељи. Питање је колико је Стреља знао говорити језиком Шумадинаца, с обзиром да је одрастао на југу Србије, а чак и да је знао, није имао потребе да у свом завичају међу својим земљацима говори другачије од њих самих. Пре ће бити да је Милићевић `преправио` Стрељин говор у духу Вукове језичке реформе, да би његова књига била пријемчива и Србима северно од Јужне Мораве. − Функционално коришћење језика огледа се и у многобројним народним исказима и пословицама (или смишљеним по угледу на кратке народне форме), вешто протканим у казивање Цеке Власотинчанина:

Не прозборимо ни једну реч ко да смо мутави.

Очи му играју ко на тигањ и рипају од једнога до другога по нас.

Они немају ни куче ни маче...

Надул се ко ћуран па се шета по ливаду.

Многу српску мајку завил у црно.

Човек неје пуж да своју кућу носи са себе!

Стра човека да увати кад га погледа!

И док је Сава Дедобарац терал кера...

Ивановић се не либи да употреби понекад и псовку, али то је мотивисано образовањем и емоционалним стањем јунака, који говори о догађајима пресудним и за свој живот. Гледано са друге стране, то је опет у уској вези са поетиком стварносне прозе, у чијем су средишту јунаци са друштвене маргине (недовољно образовани и дубоко разочарани стањем у друштву) и чувени Ивановићев роман Црвани краљ припада том типу прозе. Стога, Војвода од Лесковца јесте историјски роман, али чврсто утемељен на традицији критичког реализма последње трећине 20.века. — Претходни непотписани коментар оставио је корисник Марко Рајковић (разговор • доприноси) | 13:49, 11. јун 2013.‎