Разговор:Саша Јеленковић

Први поднаслов

ХТЕО САМ ДА ПРИПИТОМИМ ЛУДИЛО ЈЕЗИКА

(Интервју са Сашом Јеленковићем)

Драган Бошковић: Даме и господо, добро вече. Драго ми је што ћемо вечерас да поделимо не само Сашино рефлексивно провоцирање сопствене поезије, колико једно заиста аутентично песничко искуство које Сашина поезија уноси у српску књижевност. Иако пише већ више од једне деценије, Сашино песништво, барем за мене, увек представља изазов. Мит, као основно исходиште његовог певања, његову поезију смешта у већ неколико постојећих, ремитологизујућих замаха који се у српској и европској литератури у последња два века јављају. Бити песник или Елпенор, или бити песник и Елпенор, чини се да нас ова дијалектика суочава са могућностима и немогућностима песничког израза, покушавајући да и нас саме постави у елпеноровски контекст. Пошто постаје мит о нама самима, Елпенор тако више није само сенка удаљеног митског обрасца. Више, дакле, од једне деценије Јеленковић успева да одржи свој изузетно провокативни песнички глас и да кроз последње две своје књиге, “Елпенорова писма” и “Елпенорова буђења”, “инсталира” једну сасвим нову реконтекстуализовану митолошку фигуру, а онога тренутка када је таква фигура песнички оформљена, осећамо да више не можемо без ње. Ако је већ више од 25 векова заправо одисејски комплекс био изазов светској и домаћој литератури, упитао бих Сашу, на почетку: “Да ли Елпенор представља наличје одисејског комплекса и да ли је заправо он прави мит о нашој епохи?”

Саша Јеленковић: Наравно да је тако. Причу о Елпенору мање-више сви знамо. Кад је у најкраћим цртама препричамо испостави се да је, на први поглед, прилично трагикомична. Реч је о класичном анти-јунаку, који је једне ноћи, под дивљим и јаким утицајем доброг вина, страдао тако што је пао и сломио врат. Међутим, занимљиво је да Хомер управо Елпенора одређује као људску наду, најмлађег и најомиљенијег у посади са којом се Одисеј враћа на Итаку. И они ће, читава посада, ујутру у паници отпловити бежећи од Кирке, али без најмлађег и највољенијег из своје посаде. То је прво сумњиво место у причи о Елпенору. Како сад то - неко је најомиљенији, а ми смо га једноставно заборавили? Одисеј ће срести Елпенора у Хаду. То ће бити прва сен са којом ће он озбиљно разговарати и Елпенор ће га замолити да му приушти достојну сахрану, преломи весло, забоде га у песак, и то место залије медом и вином да би му на тај начин обезбедио мир и починак. Тако каже мит. Одисеј је, као што сви ми овде окупљени врло добро знамо, лик чије обрисе и трагове пратимо по свеукупној светској литератури.Трагове Елпенора, међутим, налазимо само спорадично. Постоји драма о Елпенору, Гетеова, постоји Елпенор у делу Јоргоса Сефериса, и постоји Елпенор у једној песми Ивана В. Лалића. Толико ја знам. Зашто је мени Елпенор био занимљив? Једноставно, због тога што се јавља на тамном месту мита о Одисеју. Несумњиво да је Одисеј соларни јунак, јунак дана, а да је Елпенор, хајде да кажемо, можда по некој класичној дихотомији, коју знамо још из романтизма, лунарни лик, јунак ноћи, јунак подземља. Дакле, прави јунак мита о нашој епохи, о епохи подземља, јер ми интензивно, још увек, живимо подземне животе, у којима смо ни живи ни мртви. Пожелео сам да више не говорим као онај који пише песму, пожелео сам да се дистанцирам, да се извучем из конвенционалне позиције песника који стоји у свету. Да будем изван света, то сам хтео. Тако сам одабрао Елпенора, који у мојој поезији добија расути, дифузни глас. Наравно, неки од тумача моје поезије, као што је Саша Радојчић, сада би среплицирали, из руке: као да си до Елпенора имао неки чврст песнички субјект, па ће овај који сада градиш бити дифузан.” То је тема за даљу причу о првој фази, лирској фази моје поезије, како бих је сада схватио, након двадесет година како поезију објављујем. У другој фази Елпенор се појавио као чворна тачка, као нови лик, јер је мени у једном тренутку био потребан ослонац, интегративни моменат, збирни субјект, лик каквих има у светској поезији код песника који су били моји узори, као што су Збигњев Херберт и његов Господин Когито, или Анри Мишо и његов Плим.

Драган Бошковић: Поменуо си да Елпеноровска визија представља један прекид унутар твоје поезије. Да ли је можда твоја поезија и пре Елпенора боловала од Елпеноровог синдрома и да ли је оно хелдерлиновско искуство које су баштиниле твоје претходне књиге у дослуху са овим елпеноровским духом који се појављује у твоје последње две књиге?

Саша Јеленковић: Нажалост, ја не знам немачки, и Хелдерлина сам читао у српским и хрватским преводима, и био сам под снажним утицајем његове поезије, али и животне судбине, елпеноровске, рекао бих, јер је Хелдерлин жив међу мртвима, мртав међу живима, али и луд међу разумнима, а разуман међу лудима. Зашто ми је био занимљив Хелдерлин? Читао сам га деведесетих године двадесетог века, у доба расапа свих могућих вредности. Мени се то доба указало као реплика на велику, најтамнију светску ноћ о којој пева Хелдерлин, када су богови одбегли и оставили људе да самују и тугују и буду потпуно препуштени сопственом удесу у свету без Бога. Међутим, има још један стих Хелдерлинов из Менонових тужаљки за Диотимом, и он гласи: Славио бих, ал’ чему? Овај стих се мени у елпеноровској фази указао као погодан за наслањање на хелдерлиновску традицију. Ако бих ствари хтео да разграничим, можда је прва фаза, која по мом увиду траје закључно са књигом “Херувимске тајне”, то моје меланхолично песништво, заиста елпеноровско, обележена искуством бивствовања у ноћи, у свету који су богови напустили. Дакле, осетио сам да нема трагедије, него само несрећа, и да је свет испражњен, не да је Бог мртав, него да није ни било Бога који би могао да умре. И тада се Елпенор јавио као провокација, подстицај да напишем једну песму. Ја сам ту једну песму и написао. То је “Писмо тридесет седмо” из “Елпенорових писама”, дакле последња песма, а онда сам написао “Писмо прво”. То је мој обичај да напишем прву и последњу песму, и одмах знам да имам књигу. Кренуо сам трагом Елпенора, и врло ми је драго да је већина критичара, српских, загризла, и да су се добронамерно запитали: Ко је сад то написао? Да ли то Елпенор пише некоме, или он прима писма итд.? Није загризла словеначка критичарка Габриела Бабник, која ме је савршено прозрела, када је написала: Говор лирског субјекта и говор друге особе понекад уступају место самој причи, јер поезија више не открива сопствену методу, већ есенцијализује друге жанровске поступке. Ја волим да ствари мистификујем. Немам идеал песме, као целе лепе, него волим да у једној песми прође неколико различитих гласова, јер ми је тако занимљивије, да се направи ситуација коју не воле извесни у себе загледани критичари, који би најрадије још увек да снатре понад оне беле ципеле од свиле. Уосталом, мој Елпенор је веома истанчан, префињен, аристократски, снобовски лик, и ја се не устручавам да кажем како је он, поред Звездознанца Васка Попе, једини персонализовани, целовити песнички јунак у савременој српској поезије.

Драган Бошковић: Хелдерлинов стих који си навео налази се у једној елегији и он може да се препозна као само један реторички обрт унутар, сада опет, једне стабилне песничке визије, па тако Хелдерлинова запитаност над „слављењем“ омогућава да се та прослава, то величање уопште догоди. Чини ми се да у твојој хелдерлиновској фази остаје само питање – „Чему“?!

Саша Јеленковић: Као сумња? Могуће. Нека иницијација, ипак, мора да постоји. Не волим приче о инспирацији, заиста не спадам у ону врсту песника који бивају обасјани ирационалним подстицајем, као пресудним моментом који их на писање подстиче. Ја то радим врло рационално и стално, заиста, стално се питајући - чему? Увек кад ми се јави песма питам се - чему? Зашто ми се јави баш таква песма? Поезију видим као преображај и као разлог. Сад ја идем мало унапред, да тако кажем, да предухитрим једно твоје питање, дакле, песму доживљавам као метаморфозу, јер је мени антички мит је врло близак. То је вероватно последица дуготрајног и исцрпљујућег студирања светске књижевности. Али, рецимо, зашто ми је Хелдерлин био занимљив? Зато што је његов свет пун античких јунака. И наравно, ми који живимо на овом делу планете, и ми имамо некакав свој мит. Рецимо да је то косовски мит. И ово је сад једно врло танано и деликатно питање. Ја сам антички мит препознавао као свој, зато што је то мит преображаја (а метаморфоза не постоји без скепсе), и зато што је то победнички мит. Зато што чак и кад дођу освајачи, кад дођу Римљани, њих грчки мит увуче у себе. Значи, мит је динамичан, и мит је жив. Нажалост, мени се учинило да косовски мит није мит преображаја, него је то један окамењен мит, губитнички мит, који нас изнова трагично заводи својом глорификацијом пораза.

Драган Бошковић: Постојати елпеноровски значи, дакле, постојати динамично и нестабилно. Али то такође значи и бити непрестано изложен конвертовању, размени. У античку културу утиснута је велика метафора метаморфозе; у постмодерну литературу утиснута је метафора размене. Ако твоју поезију поставимо, на пример, у рилкеовски контекст, онда можемо да посматрамо њен дослух са Рилкеовим захтевом за преображавањем ствари и предмета у духу анђела или песника, и њихово „превођење“ у „суштински светски простор“. Да ли, дакле, тај симболички кодиран преображај који подразумева Рилке уопште ођекује у твојој поезији? Опиши нам ту размену која се одвија у твом песничком свету? Да ли она може да се разуме посредством симболистичких кодова или она излази ван њихових оквира?

Саша Јеленковић: Покушаћу сада да одговорим на нешто што си веома добро уочио у свом тексту о диптиху о Елпенорима, тексту који ће се ускоро појавити у часопису “Поља”. Био сам прилично изненађен, пријатно наравно, твојим дефинисањем односа између појмова као што су преображај и размена. Ја имам у песми која отвара “Елпенорова писма” стих који гласи: “Ово није он, ово јесте он.” И нисам сасвим сигуран да ли је то преображај, или је то размена. Знам само да је то оно што мене тренутно опседа, а то је преиспитивање идентитета. Ја сам некада имао, рецимо у књизи “Оно што остаје”, кјеркегоровску дилему - или - или. Међутим, сада ми се чини да се у контексту овога што ме питаш, о постмодернистичкој метафори размене, одједном руши читав мој концепт поезије грађене на митолошким обрасцима, или заправо, не руши се него се размењује. У Елпеноровим писмима и Елпеноровим буђењима стварно се све и свашта размењује. Размењује се килограм злата за милиграм ултрамарина, нека огледала за неке књиге, разне ствари се ту дешавају. Али мени се чини да је моја позиција постала и - и. Дакле, и ово и оно, што је опет мала скривалица, која не значи да сам сада прихватио све. То значи да сам покушао да разменим килограм злата за милиграм ултрамарина, или у преводу, за оне који тешко комуницирају с поезијом, а ипак о њој пишу, да не постоји богатство које не бих разменио за уметност. Око ове слике смо се, једном приликом, ти и ја мало спорили. Ја упорно тврдим да је то веома традиционална слика, из неког конзервативног регистра. Драган, пак, мисли да је то из постмодернистичке приче, чак користи термин који се мени веома допада, јер сам ја, пре свега, сноб, а тај термин је пост-пост-модернизам. Моја поезија пориче углавном све оно што би могло да се схвати као довршен, окончан простор. Не бих сад ишао тако далеко да се одређујем према Рилкеу као песник, пошто бих више волео да се одредим као читалац, али чини ми се да кроз лик Елпенора, дифузан, расут и развејан, не остављам много могућности да се он разуме искључиво посредством симболистичких кодова, али би ми било веома драго када бих успео да Елпенора изведем изван света видљивих ствари. Покушавао сам да нађем што већи број синонима, и у Писмима и у Буђењима, којима бих призвао Елпенорово лелујаво стање, и приближио га читаоцу, и сада ми се чини да је из такве позиције било немогуће прихватити било шта унапред чврсто формирано. Као илустрација нека послужи чињеница да сам написао прво “Елпенорова писма”. Онда сам, пошто углавном ужасно споро пишем, и то све јако компликовано иде код мене (Елпенорова писма сам писао пет година), у фебруару 2003. године, пресудно подстакнут реченицама Иване Велимирац о лутању, расутости, разуму и лудилу, за двадесет дана написао “Елпенорово буђење”. Поново по принципу прве и последње песме. Мислио сам, ту је крај. Затим ми се учинило да Елпенорово буђење може бити идеалан завршни део трилогије. Мислим да је тај лик, Елпенор, пао у мене из средине, из другог дела, из Елпенорових писама, али да недостаје почетак, који ће се звати “Елпенорова нестрпљења”, где ћу покушати да рационализујем, а потом да заборавим, да бих уопште могао да наставим даље писање о Елпенору, и да трилогија буде довршена. То ће наравно бити крај приче о Елпенору, осим ако не откачим, па напишем и неку комедију са Елпенором као главним јунаком, тако да добијемо класичан образац – три трагедије плус сатирска игра.

Драган Бошковић: Твоја поезија опомиње: “да измисли самога себе, то је све што ми остаје сад“, „Све ћу то морати да измислим“, „Нису допуштали да себе измислим”. Каква је то имагинација која уопште нешто мора да измисли, а којој није допуштено да то учини?

Саша Јеленковић: Не могу ништа друго него да понудим одговор из елпеноровске позиције. Подозревам да је у питању прозни поступак. Јер, кад кренете у измишљање сопственог другог ја, онда сте у неку руку усред прозног поступка. Значи, овде се прича нека прича, постоји главни јунак коме се нешто дешава. Шта сад ја ту измишљам? Ја се трудим да измислим целог Елпенора. Једноставно, то је јунак који је, како Тихомир Брајовић пише у поговору за Елпенорова буђења, пао у трагикомично. Он није није нимало јуначки лик, он је анти-херој. Наизглед нема шта много да се смести у тај лик, једино што можете то је да измишљате. Дакле да измислите самог себе, то је све што остаје. Књижевност, чини ми се, не мора ништа друго да измишља осим што измишља саму себе. Језик измишља самог себе. Питање имагинације најмање могу да браним у својој поезији, не само да не могу да га браним, већ једино могу да рационализујем. Можда је све то излетело из Елпеноровог гласа, то је тако како јесте.

Драган Бошковић: Чини ми се да, рационализујући их, уопштаваш своје одговоре, да одговараш као Елпенор. Да ли је могуће добити можда конкретнији одговор ко је Елпенор, шта он хоће од нас или, радикалније, да ли би могао све то што си написао да опет учиниш, а да се ту не појави Елпенор него неко треће име?

Саша Јеленковић: Да ли рационализујем? Мени се чини да покушавам да не тумачим сопствену поезију, а да у исти мах нешто о њој и кажем. Али, ево шта се догодило. Пре неко вече ме је Саша Радојчић навео на велику муку. Он има свој веб портал www.meta-fora.org и намерава да тамо поставља песничке књиге, и већ је контактирао неке значајне српске песнике. И Саша ме је замолио: “Хајде направи избор из своје поезије”. Ја сам извадио песме и из “Елпенорових писама” и “Елпенорових буђења”, затим нове песме из “Елпенорових нестрпљења”, али сам им дао потпуно нове наслове. То је сад књига која се зове “Гибралтар”, јер иде право кроз средину мог песништва, пресеца ме на пола. Сад то наизглед нема везе са Елпероном. Али, Елпенор је, у Гибралтару, и Протеј и Орфеј. Он наравно метаморфозира, али и размењује. У мојој поезији Елпенор је подвојен између разума и лудила, он пролази кроз три степена, од нестрпљења преко трагања до буђења. Као што видите, заиста не волим дефинитивне одговоре, јер то мене на неки начин спутава.

Драган Бошковић: У „Трећем писму“ пише: “Језику признам да је од мене учинио кријумчара, а ја од њега бернардинца.” Песнички субјект је препознат као „дилер“, или можда ти нама покушаваш да нешто „удилујеш“, нешто што и јесте и није. Препознати, опет, језик као пса, могуће је на језику неког чвршћег поретка. Или на језику нереда? Који језик користиш или који језик треба користити да би се изразио елпеноровски језик?

Саша Јеленковић: Сада ћу ја теби одговорити стиховима из песме “Краљевска објашњења”: “Моје племе је пробуђено, не препознаје језик у којем се родило.” Ако један род, једно племе, не препознаје језик којим говори, а ја сваког дана чим проговорим, имам ту спознају, онда је то један огроман проблем идентитета. Не бих сада о томе, то је велика тема, компликована је. Можда ће, за сада, бити довољно да кажем толико да је питање језика недовољно промишљено у српској поезији. А ово са кријумчаром имало је следећи ток: прво сам имао слику бернардинца, некога ко долази смирено да би унео ред у хладноћом поремећена чула. Затим сам схватио да ми је хладно у сопственом језику, да се смрзавам, да почињем да халуцинирам. Постало ми је тескобно, осетио сам стрепњу да ћу усред реченице заборавити језик којим пишем. Као Елпенор који у Хаду, окружен мртвима, али недовољно мртав, не може ништа осим да жуди за потврдом сопствене смрти. Тако сам и ја, усред лудила језика, могао једино да жудим за препознавањем идентитета језика сопствене поезије. Хтео сам да припитомим лудило језика. Кад прочитам дневне новине или саслушам вести, имам утисак да тај језик не разумем. Нисам у стању, у поезији, да говорим језиком на којем стварност лудује. Шта сам хтео сликом бернардинца? Дакле, ако сам га припитомио, покушао да од језика који је диваљ, дивљачан, направим бернардинца који дође усред замрзнутог простора и донесе вам нешто мало топлине, то значи да сам неке наслаге језика препознао, да сам их обновио. Имао сам великих проблема са овом песничком сликом, са бернардинцем. Готово да не постоје људи који би ми ставили неку озбиљну примедбу на ту слику, једноставно ме питају: “Не ваља ти та слика, шта то значи?” Значи управо ово што си ти сада рекао, пише црним словима на белом папиру. Нешто си прикријумчарио у песму, нешто се догодило на језику нереда, што би сада да преведеш на језик реда. Ја бих сада упитао и тебе и себе: а где је језик реда? Има ли га уопште у поезији?

Драган Бошковић: А шта твоја поезија кријумчари?

Саша Јеленковић: Шта моја поезија кријумчари? У сваком пакету који покушате да из једне средине криомице пренесете у другу, постоји дупло дно, које је изненађење чак и за вас који кријумчарите. Пошто сада причамо на језику нереда и користимо термине као што је кријумчарење, ја то схватам дословно. Кријумчарим, дакле, Елпенора са његовим покушајима да измисли самог себе, да прокријумчари језик и себе самога. Мени се чини након “Елпеноровог буђења”, да то више и није поезија. То све више почиње да личи на прозу, али ја не умем да организујем фабулу, не умем да пишем приче, и мислим да ће “Елпенорова нестрпљења” само формално имати облик поезије. Можда је проза написана на језику реда, а поезија на језику нереда, ето! Па сад је покушавам да се домогнем реда. Значи, то ће изгледати као поезија, а биће прокријумчарено нешто што је по мом мишљењу епски садржај. На крају крајева, Елпенор је јунак из епа.

Драган Бошковић: Рекао си да фигуру размене можемо да препознамо и унутар, сада опет једног другог мита, мита о Орфеју. Али, као да твоја поезија непрестано то негира. У ствари, иако чежња за разменом која се продукује из песме у песму постоји, она је заправо осујећена размена. На једном месту записао си: “Зато и пишем да ућуткам прекоре и окончам скривања“. Да ли и с ким уопште поезија игра жмурке?

Саша Јеленковић: Ако уопште неко чита поезију онда је игра са читаоцем, а ако поезију чита све мање људи, онда игра са оним ко је пише. Ако је више нико не чита, или што је мало теже замислити, не пише, онда је игра жмурки одиграна, и ту нема шта да се дода. Стих који си ти цитирао гласи: “Зато и пишем ове хладне редове”, при чему је мени веома стало баш до оног дела који гласи “ови хладни редови” зато што одавно не мислим да поезију могу да пишем, ако сам икад и могао - срцем. Онда би то било овако: “зрело жито вилов доле босиоче плави...” па онда китиш даље, то се римује, и тера сузе на очи неким звучањем, толико патетичним да се потире значење. И што би Јован Христић рекао за Дучића, ја то не могу да читам, то није моја крвна група, јер ја не могу да на тај начин пишем срцем, него је то ипак церебрална активност. Све више читам добру класичну прозу, а све мање поезију, јер ме поезија не обнавља као некада, када сам је страсно читао. А сад скривање. Опет смо на терену лунарног. Шта ради Офреј? Као што каже Морис Бланшо, он откључава таму, он силази по Еуридику и откључава таму. Бланшо га назива нестрпљивим јер Орфеј по њему упорно покушава да победи бесконачност, време и разне категорије које човеку иначе праве проблеме већ вековима. И наравно, Орфеј носи кривицу нестрпљења јер се он осврнуо. Елпенор има кривицу недефинисаности. Он је мртав међу живима и жив међу мртвима. То је његова игра жмурке. Он кријумчари живот у смрт, пошто је њега прокријумчарило из живота у смрт. Прави песник, увек је песник смрти.

Драган Бошковић: Пошто си нам већ најавио своју будућу књигу, занима ме каквог ће нам Елпенора она донети? Да ли ће и она остварити поетички рез у односу на претходне две књиге, јер и између “Елпенорових писама” и “Елпеноровог буђења” постоји очигледна поетичка промена. Шта, дакле, крије, долазеће “Елпенорово нестрпљење”?

Саша Јеленковић: Већ сам поменуо да је ту утицај прозе прилично јак. Када сам писао књигу “Краљевска објашњења”, хтео сам пошто-пото да се оградим и направим дистанцу од свега што је било закључно са ’’Херувимским тајнама’’. Донекле сам то успео у Краљевским објашњењима, коју Тихомир Брајовић назвао књигом “паузе ка преокрету”, а ја мислим да то ипак јесте књига преокрета. Рекао сам већ да не волим целу лепу песму нити целу лепу књигу, стало ми је да све те лепе књиге буду различите. Рецимо да је “Елпенорово буђење” писано у једном даху и да се ту песме надовезују једна на другу. Мислим да ће “Елпенорово нестрпљење” бити фрагменти писани језиком који је, чини ми се, прилично груб. Као да је рађен кратким, оштрим потезима.

Драган Бошковић: А та сатирска игра?

Саша Јеленковић: То ће сигурно бити комедија о човеку који се у правом тренутку нашао на погрешном месту. Нисам у стању да од поезије побегнем у роман. Драма је живља, узбудљивија, она је протејски род.

Драган Бошковић: Надам се да вам је након овог разговора енигматична фигура Елпенорова и Сашина поезија барем, за педаљ, не ближа, него даља.

Саша Јеленковић: Ја сам уложио све од себе да ово што сам вечерас изговорио о својој поезији буде што мање јасно, трудио сам се да све још више замаглим. Ако сам успео - драго ми је. Хвала вам што сте били са нама.

Са Сашом Јеленковићем разговарао Драган Бошковић

Допуњен текст и додата фотографија.