Разговор:Узбуњивач/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Алтернативни називи

Поред „Дувач у пиштаљку“ (Дувачица у пиштаљку?) могући су још „узбуњивач“ или „звиждач“. Први користи Канцеларија повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности [1], док је други изгледа популарнији у медијима, посебно хрватским. — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 89.216.150.203 (разговор • доприноси) | 24. октобар 2010. у 16:34

Осми путник

Професор Лилић тврди да се, у нашим условима, „дувач у пиштаљку" означава као „инсајдер". Разлика између ова два појма је, међутим, драстична. Сваки је „дувач у пиштаљку" по дефиницији „инсајдер", јер без интерних сазнања не би имао o чему да звижди, али међу хиљадама и хиљадама „инсајдера" само ретки понекад јавно дуне у пиштаљку. Читава Дарбијева јединица састојала се од „инсајдера": фотографије мучених Ирачана голицале су машту целог вода, али је само Дарби „пропевао".

Проблем је српског друшттва управо у томе што наши „инсајдери" са нама по правилу не деле никакве тајне док од њих још могу имати неку корист. Наша је несрећа птто наши „инсајдери" проналазе у себи грађанску храброст тек када им понестане политичке моћи. Они често говоре истину, али, за разлику од „дувача у пиштаљку", никада не говоре целу истину и само истину, нити је све што говоре истина. Њихова је истина селективна, a њихова је истинољубивост потказивачка: зато се они у сваком друштву зову „инсајдери" и зато се у њихову заштиту не оснивају посебне установе демократског друштва, већ се евентуално доносе прописи којим им се штити идентитет како им њихови бивши сапутници не би могли нашкодити. Друштво их штити јер су друштвено корисни, али не пева оде њиховом моралном лику. ...Без сведочења Семија Гравана (Sammy The Buli), не би било могуће ставити иза решетака шефа водеће њујоршке мафијашке породице, Џона Готија. Зато у замену за таква сведочења „инсајдери" нагодбом добијају опрост затворске казне; али зато нико не тврди да „заслужују пуну моралну подршку".

...Претеране похвале нашим „инсајдерима" само прикривају чињеницу да њихове селективне истине нису израз љубави према демократији, као што њихове телевизијске исповести нису резултат истраживачког новинарства. Б92 није наш „Вашингтон пост", Беба Поповић није „дубоко грло", a биће да ни подршка коју у невладином сектору ужива није резултат несебичне бриге за људска права.

Литература: Осми путник, Љиљана Смајловић — Претходни непотписани коментар оставио је корисник Golija (разговор • доприноси) | 14. април 2005. у 21:54