Разговор о датотеци:Hram SPC - Sv.pror.Ilija u Velikoj Popini u Lici.jpg

Храм са овом посветом помиње се у опису Епархије из 1755. године, гдје се још наводи и да је сазидана од камена прије 12 година. (У огради поред цркве званој Цимитер, постоје остаци старог храма и парохијског дома.) Парохију помиње и владика Јакшић у опису свог владичанства из 1764. године. На једној књизи која се некада чувала у храму записано је 1774. године да та књига Пентикостар припада овом храму. Уцртан је и на војној карти Хабзбуршке монархије из 1774/1775. године, а парохијско звање је основано 1798. године од када су се водиле и матичне књиге рођених које су чуване до Другог свјетског рата. На темељима овог, сазидан је од камена нови храм 1876. године, димензија 26,80х11 m. Саграђен је за вријеме митрополита Прокопија Ивачковића и епископа Теофана Живковића и пароха Милоша Личине, који се венчао за храм и сахрањен је поред цркве – 1909. године. Звоник је покривен бакарним, а кров храма алуминијумским лимом. У Другом свјетском рату храм је прошао само са мањим оштећењима. Послије протјеривања Срба са тог подручја 1995. године црква је девастирана, а дрвени иконостас цркве је оштећен. Саграђен је за вријеме митрополита Прокопија Ивачковића и епископа Теофана Живковића и пароха Милоша Личине, који се венчао за храм и сахрањен је поред цркве – 1909. године. У храму је 1957. године чуван и Зборник Божидара Вуковића штампан 1538. године у Млецима. У цркви су вођене: Матице заведене венчаних и умрлих – од 1835. године и матице рођених и крштених – од 1798. године. До 05. августа 1995. године у парохијском дому у Великој Попини чувана је Књига рођених и крштених од 17.10.1838. године до 22.03.1871. године. Од 1713. године до 1749. године црква је била под управом Костајничког владичанства, а од 16.06. 1750. године прелази под управу Карловачког владичанства.

Последњи парох пре рата, настањен у Великој Попини био је Дане Кораћ из Радуча, избјегао за вријеме ‘’Олује’’ у Катиће код Ивањице. Парох Рајко Глишовић обновио је храм 1975. године и тада је постављен алуминијски кров. У Великој Попини боравио је (прогнан од Млечана) епископ далматински Симеон Кончаревић: од 19. априла 1753. године (Велики четвртак) до послије Спасовдана 1762. године. Он је из Попине управљао црквом, средством свог егзарха архимандрита Никанора Рајевића, и ту је свештенике рукополагао за Далмацију. Са неколико калуђера из манастира Крупе и са тридесетак кућних старјешина (са својим породицама) из околине Крупе, дигну се послије Спасовдана и одселе у Русију.