Ракорд

Ракорд (итал. racordo) је монтажна, континуирана веза, спој, између два суседна кадра у једном низу, у којима се положаји камере допуњују до 179°, што омогућава да се у гледаочевој свести логично формира аналитичка слика простора, насталог сабирањем његових делова у појединачним кадровима.

Ракордна веза између два суседна кадра настаје постављањем камере према правилу кадрирања у троуглу као што су:

• приближавање или удаљавање по оси,
• паралелни и додирни углови,
• спољни супротни и унутрашњи супротни углови,
• положаји камере под правим углом,
• субјективни и објективни углови снимања.

Суседни кадрови у ракорду садрже одређене параметре (облика, кретања и простора – времена), који омогућавају стварање глатког реза, и називају се кадровима у ракорду.

Међу најважнијим параметрима за ракорд су:

• положај актера или објеката и
• правац погледа и кретања (по правцу и брзини).

Лажни ракорд

Појам лажни или замењени ракорд настаје при таквом положају камере у другом кадру у којем гледалац очекује да види оно што посматра актер у првом кадру, али истовремено види и актера и предмет посматрања. Уместо субјективног угла или кадра, употребљава се објективни угао, са удаљавањем камере по оси објектива.

Једна о д варијанти је и спољни супротни (субјективни) положај камере, преко рамена актера у предњем плану.

Другим речима, то је врста монтажног споја двају кадрова, који се међусобно не подударају на начин који би одговараo логици и искуству филмског гледаоца, односно правилима филмског језика.

Основни облици лажног ракорда су:

• неодговарајући правци погледа;
• положаји у простору кадра;
• правци кретања и
• неодговарајући однос простора off и простора видног поља кадра.

Примери:

• ако актери који се међусобно посматрају, гледају у истом правцу;
• ако се актер који гледа удесно, кадрира на десној страни површине кадра;
• ако се актер у следећем кадру креће у супротном правцу од оног у претходном кадру;
• ако се актер нађе у видном пољу кадра, иако би логично било да је врло далеко од њега.

Лажни ракорд код гледалаца изазива осећање нелагодности због дезоријентације у простору који се гради монтажном структуром.

Доследна употреба лажних ракорда кроз обликовање новог типа структуре у гледаоцу ствара накнадну (закаснелу) свест о једној новој оријентацији, и филм се чита на једном новом нивоу.

Оригинални појам је преузет од Ноела Бурха (Noël Burch).