Рашчићки и свештички мајдани камена
Рашчићки и свештички мајдани камена налазе се северно од Ивањице, у селима Шуме и Свештица. Пешчар доброг квалитета вађен је у неколико мајдана: жабарском, пивљачком, галоњском (Карапетровића мајдан) и тапаљском.[1] У ивањичком крају постоји још неколико налазишта квалитетног камена: на Шареничкој градини и Катићкој градини експлоатисан је кречњак, а са Зечевића поља црвенкасти мермер.[2]
Особености камена уреди
Пешчар из рашчићко-свештичких каменолома је ситнозрн, оштар и тврд. Јавља се у више варијанти. Тапаљски и галоњски пешчари су жућкасте боје, пивљачки је сивкаст, а жабарски белозеленкаст.[1]
Употреба уреди
У прошлости, каменоломи су експлоатисани за грађевинске потребе сеоских домаћинстава, израду воденичког камења, појила за стоку, брусева и слично. Од комада тврде структуре прављена су тоцила за оштрење алата, по чему је овај пешчар познат и као „тоцилњак”. Од половине 19. века из рашчићко-свештичких мајдана почиње да се вади камен за израду надгробних споменика. Користили су га скоро сви Моравички каменоресци, јер „добро „држи” слова и боју”.[1] Из Свештице их је било тринаест, а из Рашчића четири.[1] Надгробници од овог камена расути су широм ивањичког краја, од Радаљевске градине до Јавора и по гробљима горњег Драгачева.[2]
Данас се у великом Каменолому у Рашчићима машински вади камен за потребе насипања путева у целом ивањичком крају.
Референце уреди
Литература уреди
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Драгићевић, Љубинко М.; Ршумовић, Михаило М. (2008). Конзервација и рестаурација камена. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. ISBN 978-86-80879-72-7.