Светлана Мојсов
Светлана Мојсов је биохемичарка која ради као ванредни професор-истраживач на Рокфелеровом универзитету. Бави се истраживањем пептидне синтезе. Открила је глукагонолики пептид-1 и расветлила његову улогу у метаболизму глукозе и секрецији инсулина. Њено откриће је искористила фармацеутска компанија Ново нордиск да произведе лекове против дијабетеса и гојазности.
| Светлана Мојсов | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Место рођења | Скопље, Југославија |
| Универзитет | Рокфелеров универзитет |
| Научни рад | |
| Институција | Општа болница Масачусетс, Рокфелеров универзитет |
| Тезе | Студије о синтези пептида чврсте фазе: синтеза глукагона (1978) |
Рани живот и образовање уреди
Светлана Мојсов је рођена у Југославији где је завршила основне студије физичке хемије на Природно-математичком факултету у Београду.[1] Уписала се на дипломске студије на Рокфелеровом универзитету 1972, где је радила са Робертом Брусом Мерифилдом (Нобелова награда за хемију 1984) на синтези пептида.[1] Прецизније, Мојсов се фокусирала на синтезу глукагона, који се ослобађа у панкреасу. У то време је претпостављено да би глукагон могао да помогне у лечењу дијабетеса типа 2.[тражи се извор]
Истраживање и каријера уреди
Током 1980их, Мојсов је прешла у Општу болницу Масачусетса, где је постала начелник одељења за синтезу пептида.[1] Стигла је у ову болницу убрзо након што је Џоел Хабенер клонирао проглукагон испитујући удичарку из Бостонске луке. Мојсов је радила на идентификацији глукагоноликог пептида-1 (ГЛП-1), хормона који се ствара у цревима и доводи до ослобађања инсулина. Аминокиселински низ ГЛП-а је ибо сличан ономе гастричког инхибитирног пептида, инкретина. У покушају да идентификује да ли је специфични фрагмент GLP-1 био инкретин, Мојсов је произвела инкретинско антитело и развила метод за праћење његовог присуства. Прецизније, Мојсов је идентификовала да је сегмент од 31 аминокиселине у ГЛП-1 био инкретин.[2][3] Заједно са Гордоном Виром и Хабенером, Мојсов је показала да мале количине лабораторијски синтетизованог ГЛП-1 могу да доведу до лучења инсулина.[4][5]
Током 1990их, Мојсов се вратила у Њујорк, и на Рокфелеров универзитет у лабораторију Ралфа М. Стајнмана (Ноблеова награда за физиологију или медицину 2011). 1992, група у Општој болници Масачусетса је тестирала ГЛП-1 на људима.[6] Ново нордиск је развио лекове за гојазност и дијабетес који емулирају дејство ГЛП-1.[1][7] На крају, деривати ГЛП-а које је Мојсов синтетизовала су патентирани као пептиди који могу да доведу до ослобађања инсулина, али је Хабенер наведен као једини аутор. Мојсов се борила да и њено име буде укључено у патенте, и Општа болница Масачусетс је на крају прихватила да дода њено име у четири патента, и примила је трећину тантијема за лек током једне године.[1] Наставила је да се бори за признање након што су њени сарадници добили разне награде како су нове верзије ГЛП-1 одобраване и постајале све популарније.[1][8]
Изабрани радови уреди
- Mojsov, Svetlana; Merrifield, R. B. (1984-12). "An improved synthesis of crystalline mammalian glucagon". European Journal of Biochemistry. 145 (3): 601–605. doi:10.1111/j.1432-1033.1984.tb08599.x. ISSN 0014-2956.
- Svetlana Mojsov; Gordon C. Weir; Joel F. Habener (1 February 1987). "Insulinotropin: glucagon-like peptide I (7-37) co-encoded in the glucagon gene is a potent stimulator of insulin release in the perfused rat pancreas". Journal of Clinical Investigation. 79 (2): 616–619. doi:10.1172/JCI112855. ISSN 0021-9738. PMC 424143. PMID 3543057. Wikidata Q40920945.
- S Mojsov; G Heinrich; I B Wilson; M Ravazzola; L Orci; J F Habener (1 September 1986). "Preproglucagon gene expression in pancreas and intestine diversifies at the level of post-translational processing". Journal of Biological Chemistry. 261 (25): 11880–11889. doi:10.1016/S0021-9258(18)67324-7. ISSN 0021-9258. PMID 3528148. Wikidata Q68895656.
- Nathan, David M; Schreiber, Eric; Fogel, Howard; Mojsov, Svetlana; Habener, Joel F (1992-02-01). "Insulinotropic Action of Glucagonlike Peptide-I-(7–37) in Diabetic and Nondiabetic Subjects". Diabetes Care. 15 (2): 270–276. doi:10.2337/diacare.15.2.270. ISSN 0149-5992
Лични живот уреди
На дипломским студијама, Мојсов је упознала свог будућег мужа, Мишела К. Нусенцвајга.[1]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е Her work paved the way for blockbuster obesity drugs. Now, she's fighting for recognition (Извештај) (на језику: енглески). 2023-09-08. doi:10.1126/science.adk7627.
- ^ Mojsov, S. (1992). „Structural requirements for biological activity of glucagon-like peptide-I”. International Journal of Peptide and Protein Research. 40 (3–4): 333—343. ISSN 0367-8377. PMID 1478791. doi:10.1111/j.1399-3011.1992.tb00309.x.
- ^ Mojsov, S; Heinrich, G; Wilson, I B; Ravazzola, M; Orci, L; Habener, J F (септембар 1986). „Preproglucagon gene expression in pancreas and intestine diversifies at the level of post-translational processing.”. Journal of Biological Chemistry. 261 (25): 11880—11889. ISSN 0021-9258. PMID 3528148. doi:10.1016/s0021-9258(18)67324-7
.
- ^ Mojsov, S; Weir, G C; Habener, J F (1987-02-01). „Insulinotropin: glucagon-like peptide I (7-37) co-encoded in the glucagon gene is a potent stimulator of insulin release in the perfused rat pancreas.”. Journal of Clinical Investigation (на језику: енглески). 79 (2): 616—619. ISSN 0021-9738. PMC 424143 . PMID 3543057. doi:10.1172/JCI112855.
- ^ O’Rahilly, Stephen (2021-04-15). „The islet's bridesmaid becomes the bride: Proglucagon-derived peptides deliver transformative therapies”. Cell. 184 (8): 1945—1948. ISSN 0092-8674. PMID 33831374. S2CID 233131461. doi:10.1016/j.cell.2021.03.019 .
- ^ „Insulinotropic Action of Glucagonlike Peptide-I-(7–37) in Diabetic and Nondiabetic Subjects”. Diabetes Care. 15 (2): 270—276. doi:10.2337/diacare.15.2.270 . Приступљено 2023-09-09.
- ^ „Svetlana Mojsov”. Our Scientists (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-09.
- ^ Molteni, Megan; Chen, Elaine (27. 9. 2023). „The Ozempic revolution is rooted in the work of Svetlana Mojsov, yet she’s been edged out of the story”. STAT (на језику: енглески). Приступљено 2023-10-09.
