Отворите главни мени

Систем свемирског лансирања

Систем свемирског лансирања или СЛС (енгл. Space Launch System), је супер-тешка ракета носач која је предвиђена од стране Националне ваздухопловне и свемирске администрације (НАСА). Ова ракета ће заменити „пензионисани“ Спејс шатл, и превозиће астронауте и терет до и ван ниске Земљине орбите.

Систем свемирског лансирања (Space Launch System)
Уметничко виђење полетања СЛС Блок 1 ракете са капсулом Орион.
Уметничко виђење полетања СЛС Блок 1 ракете са капсулом Орион.
Основне информације
Функција ракета-носач супер тешке категорије
Земља порекла Flag of the United States.svg САД
Цена по лансирању
500 милиона до 5 милијарди
америчких долара (процена) — 2012.
Степени
2
Димензије
Висина
преко 100
Пречник
8,4
Носивост
Капацитет у НЗО
70–130.000
Историја лансирања
Статус у развоју
Локације ЛК-39Б СЦ Кенеди
Први лет планиран за 2018. г.
Значајна лансирања Орион
Додаци — Блок 1
Број додатака
2 петостепена ракетна
мотора на чврсто гориво
Мотори 1 (чврсто гориво)
Потисак
16.000
 • укупан потисак
32.000
Специфични импулс
269 s
Време сагоревања
124
Гориво чврсто гориво
Први степен — Језгро (Блок 1, 1Б, 2)
Мотори
Потисак
7.440
Специфични импулс
363 s (ниво мора)
452 s (вакуум)
Време сагоревања
Гориво Течни кисеоник/водоник
Други степен — Блок 1
Мотори
Потисак
110,1
Специфични импулс
462 s
Време сагоревања
1.125
Гориво Течни кисеоник/водоник
Други степен — Блок 1Б, Блок 2
Мотори
Потисак
440
Време сагоревања
>1.000
Гориво Течни кисеоник/водоник

Пројектовање и развојУреди

НАСА је у свом прелиминарном дизајну објавила да би Систем свемирског лансирања требало да буде „шатл-изведено“ возило. То значи да ће делови који су се користили у производњи Спејс шатла бити коришћени за производњу ове ракете. То укључује спољашњи резервоар, чврсте ракетне бустере и ракетне моторе типа РС-25. Систем свемирског лансирања ће у почетку моћи да носи између 70 и 100 тона у ниску Земљину орбиту, а касније уз додатак нивоа за напуштање Земљине орбите, ракета ће моћи понети и више од 130 тона. Астронаути ће се превозити унутар „Вишенаменског возила са посадом“ (енгл. Multi-Purpose Crew Vehicle).[1][2]

Међутим, 14. септембра 2011 НАСА објављује коначни дизајн ове ракете. Директор Чарлс Болден је званично рекао да ће ова ракета одвести астронауте где људска нога никад није крочила, и поставити камен темељац за будуће напоре америчког истраживања свемира. За почетне летове СЛС ће користити језгро пречника 8,4 метара са три РС-25Д/Е мотора, горњи ниво пречника 8,4 метара са J-2X мотором и два 5-сегментна чврста ракетна бустера. Касније верзије ће користити пет РС-25Д/Е мотора, а ракетни бустери ће такоће бити појачани. Почетна верзија ће на изглед бити веома слична ракети Сатурн ИНТ-20, док ће крајња верзија бити слична прослављеној ракети, Сатурн V.

Трошкови програма и критикеУреди

Током заједничке презентације НАСА-е и Сената утврђено је да ће трошкови за развој ове ракете износити око 18 милијарди долара кроз 2017-ту годину и то: 10 милијарди долара за СЛС,6 милијарди долара за Вишенаменско возило са посадом и 2 милијарде долара за изградњу лансирне рампе. Разни критичари су оценили како би новац за изградњу ове ракете било боље уложити у изградњу орбиталних складишта горива и надоградити већ постојеће ракете Делта IV и Фалкон Хеви

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Featured Legislation: The NASA Authorization Act of 2010”. United States Senate. 15. 7. 2010. Приступљено 26. 5. 2011. 
  2. ^ Clark, Stephen (31. 3. 2011). „NASA to set exploration architecture this summer”. spaceflightnow.com. Приступљено 26. 5. 2011. 

Спољашње везеУреди