Википедија

Социјална психологија

Социјална психологија је научна дисциплина која се налази између социологије и психологије, а бави се друштвеним понашањем људи или интеракцијама људи у друштвеним групама.[1] Основно занимање социјалне психологије је социјализација личности или како се човек као биолошко биће укључује у друштвену заједницу и постаје социјално биће, што му је иманентно природи[2]. Такође, социјалну психологију занимају интеракције међу људима унутар групе и групно понашање. Предмет интересовања социјалне психологије данас је толико широк да се може говорити о скупу научних дисциплина које „покривају“ све облике човековог живота јер су сви облици човековог живота и социјални и психички феномен и као такви предмет мулти и интердисциплинарног истраживања под окриљем социјалне психологије као својеврсне мета друштвене науке (могући начин виђења социјалне психологије).[3] Оснивачем Социјалне психологије сматра се руски научник Борис Паригин.

[4]Социјална психологија је донекле премостила јаз између психологије и социологије, али и даље постоји јаз између та два поља. Ипак, социолошки приступи психологији остају важан пандан конвенционалним психолошким истраживањима.[5] Осим поделе између психологије и социологије, постоји разлика у нагласку између америчких и европских социјалних психолога, јер су се први традиционално више фокусирали на појединца,[6] док су други генерално више пажње посвећивали појавама на нивоу групе.[7]

Историја

уреди

Иако су питања социјалне психологије већ била разматрана у филозофији током већег дела људске историје - као што су списи исламског филозофа Ал-Фарабија, који су се бавили сличним питањима[8] - модерна научна дисциплина отпочета је у Сједињеним Државама када је Америчко социолошко удружење (ASA) основано је 1905.[9]

19. век

уреди

У 19. веку социјална психологија била је поље у настајању из ширег поља психологије. У то време многи психолози су се бавили развојем конкретних објашњења за различите аспекте људске природе. Покушали су да открију конкретне узрочно-последичне везе које објашњавају друштвене интеракције. Да би то учинили, применили су научне методе на људско понашање.[10] Прва објављена студија у том пољу био је експеримент Нормана Триплета из 1898. године о феномену друштвених олакшица.[11] Ови психолошки експерименти касније су настали као темељ многих друштвених психолошких налаза 20. века.

Почетaк 20. века

уреди

Током 1930-их, многи гешталтски психолози, пре свега Курт Левин, избегли су у Сједињене Државе из нацистичке Немачке. Они су били кључни у развоју овог подручја као подручја одвојеног од доминантних бихејвиористичких и психоаналитичких школа тог времена. Ставови и феномени комуникације у групи били су теме које су се најчешће проучавале у ово доба.

Током Другог светског рата, социјални психолози су се углавном бавили студијама убеђивања и пропаганде америчке војске (види такође психолошки рат). Након рата, истраживачи су се заинтересовали за разне друштвене проблеме, укључујући питања рода и расних предрасуда. Најважнији и спорнији од њих били су Милграмови експерименти. Током година непосредно након Другог светског рата, постојала је честа сарадња између психолога и социолога. Две дисциплине су се, међутим, последњих година све више специјализовале и изоловале једна од друге, при чему су се социолози генерално фокусирали на макро карактеристике, док су се психолози углавном фокусирали на превасходно микро карактеристика.[5]

Крај 20. века и модерно доба

уреди

Шездесетих година постојало је све веће интересовање за теме попут когнитивне дисонанце[12], интервенције посматрача и агресије. До 1970-их, међутим, друштвена психологија у Америци је достигла кризу, јер су се појавиле жестоке расправе о питањима попут етичке забринутости о лабораторијским експериментима, о томе да ли становиште заправо може предвидети понашање и колико се научног исраживања може учинити у културном контексту.[13] Ово је такође било време када је ситуационизам почео да оспорава релевантност собства и личности у психологији.[14]

Током осамдесетих и деведесетих година 20. века, социјална психологија је достигла зрелији ниво, посебно у погледу теорије и методологије.[14] Сада пажљиви етички стандарди регулишу истраживање, а појавиле су се и плуралистичке и мултикултуралне перспективе. Савремене истраживаче занимају многи феномени, мада су атрибуција,[15] друштвена спознаја[16][17][18][19] In cognitive neuroscience the biological basis of social cognition is investigated.[20][21][22][23] и концепт себе[24][25] вероватно подручја највећег раста последњих година.[26] Социјални психолози су такође задржали своја примењена интересовања доприносом у социјалној психологији здравља, образовања, права и на радном месту.[27]

Референце

уреди
  1. ^ Allport, G. W (1985). „The Historical Background of Social Psychology”. Ур.: G. Lindzey and E. Aronson. The Handbook of Social Psychology. New York: McGraw Hill. стр. 5. 
  2. ^ Bargh, J. A., Chen, M. i Burrows, L. (1996). „Automaticity of social behavior: Direct effects of trait construct and stereotype activation on action”. Journal of Personality and Social Psychology. 71 (2): 230—244.  line feed character у |title= на позицији 49 (помоћ); line feed character у |journal= на позицији 28 (помоћ).
  3. ^ Batson, C. D., Duncan, B. D., Ackerman, P., Buckley, T. i Birch, K. (1981). Is empathic emotion a source of altruistic motivation? Journal of Personality and Social Psychology, 40, 290-302.
  4. ^ Milgram, Stanley (1963). „Behavioral Study of obedience.”. The Journal of Abnormal and Social Psychology (на језику: енглески). 67 (4): 371—378. ISSN 0096-851X. doi:10.1037/h0040525. 
  5. ^ а б Sewell, W. H (1989). „Some reflections on the golden age of interdisciplinary social psychology”. Annual Review of Sociology. 15: 1—17. S2CID 143901573. doi:10.1146/annurev.so.15.080189.000245. 
  6. ^ Bente, G., Leuschner, H., Al Issa, A. i Blascovich, J. J. (2010). The others: Universals and cultural specificities in the perception of status and dominance from nonverbal behavior. Consciousness and cognition. 19 (3): 762—777.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  7. ^ Moscovici, S; Markova, I (2006). The Making of Modern Social Psychology. Cambridge, UK: Polity Press. 
  8. ^ Amber Haque (2004). „Psychology from Islamic Perspective: Contributions of Early Muslim Scholars and Challenges to Contemporary Muslim Psychologists”. Journal of Religion and Health. 43 (4): 357—377. JSTOR 27512819. S2CID 38740431. doi:10.1007/s10943-004-4302-z. 
  9. ^ Cartwright, Dorwin (март 1979). „Contemporary Social Psychology in Historical Perspective”. Social Psychology Quarterly. 42 (1): 82—93. ISSN 0190-2725. JSTOR 3033880. doi:10.2307/3033880. 
  10. ^ Gergen, K. J. (1973). „Social Psychology as History”. Journal of Personality and Social Psychology. 26 (2): 309—320. doi:10.1037/h0034436. 
  11. ^ Triplett, Norman (1898). „The dynamogenic factors in pacemaking and competition”. American Journal of Psychology. 9 (4): 507—533. JSTOR 1412188. S2CID 54217799. doi:10.2307/1412188. 
  12. ^ Festinger, Leon; Carlsmith, James M. (1959-03). „Cognitive consequences of forced compliance.”. The Journal of Abnormal and Social Psychology. 58 (2): 203—210. ISSN 0096-851X. doi:10.1037/h0041593.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  13. ^ Gergen, Kenneth J (1973). „Social psychology as history”. Journal of Personality and Social Psychology. 26 (2): 309—320. doi:10.1037/h0034436. 
  14. ^ а б „Social Psychology”. Psychology. iResearchNet. 2020. 
  15. ^ Kassin; Fein; Markus (2010). Social Psychology (Eighth international изд.). Wadsworth: Cengage Learning. ISBN 978-0-8400-3172-3. 
  16. ^ Park, Mina; Song, Jae-Jin; Oh, Seo Jin; Shin, Min-Sup; Lee, Jun Ho; Oh, Seung Ha (2015). „The Relation between Nonverbal IQ and Postoperative CI Outcomes in Cochlear Implant Users: Preliminary Result”. BioMed Research International (на језику: енглески). 2015: 1—7. ISSN 2314-6133. PMC 4506840  . PMID 26236723. doi:10.1155/2015/313274. 
  17. ^ Striano, T.; Reid, V., ур. (2009). Social Cognition: Development, Neuroscience and Autism. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-6217-3. 
  18. ^ Billeke, P.; Aboitiz, F. (фебруар 2013). „Social cognition in schizophrenia: from social stimuli processing to social engagement”. Frontiers in Psychiatry. 4 (4): eCollection 2013. PMC 3580762  . PMID 23444313. doi:10.3389/fpsyt.2013.00004. 
  19. ^ Blair, J.; Mitchel, D.; Blair, K. (2005). Psychopath: emotion and the brain. Wiley-Blackwell. стр. 25–7. ISBN 978-0-631-23336-7. 
  20. ^ Cacioppo, J.T.; Berntson, G.G.; Sheridan, J.F.; McClintock, M.K. (2000). „Multilevel integrative analyses of human behavior: social neuroscience and the complementing nature of social and biological approaches” (PDF). Psychological Bulletin. 126 (6): 829—43. PMID 11107878. doi:10.1037/0033-2909.126.6.829. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-08-06. г. 
  21. ^ Cacioppo, J.T. (2002). „Social neuroscience: understanding the pieces fosters understanding the whole and vice versa”. American Psychologist. 57 (11): 819—31. PMID 12564179. doi:10.1037/0003-066X.57.11.819. 
  22. ^ Adolphs, R. (1999). „Social cognition and the human brain”. Trends in Cognitive Sciences. 3 (12): 469—79. CiteSeerX 10.1.1.207.7847  . PMID 10562726. S2CID 7782899. doi:10.1016/S1364-6613(99)01399-6. 
  23. ^ Shaffer, D.R.; Kipp, K. (2009). „Chapter 12: Theories of social and cognitive development”. Developmental Psychology: Childhood and Adolescence. Wadsworth Publishing Company. ISBN 978-0-495-60171-5. 
  24. ^ Leflot, Geertje; Onghena, Patrick; Colpin, Hilde (2010). „Teacher–child interactions: relations with children's self-concept in second grade”. Infant and Child Development. 19 (4): 385—405. ISSN 1522-7219. doi:10.1002/icd.672. 
  25. ^ Flook, Lisa; Repetti, Rena L; Ullman, Jodie B (март 2005). „Classroom social experiences as predictors of academic performance”. Developmental Psychology. 41 (2): 31—327. CiteSeerX 10.1.1.590.5750  . ISSN 0012-1649. PMID 15769188. doi:10.1037/0012-1649.41.2.319. 
  26. ^ Bandura, Albert (1963). „Social learning and personality development”. Annual Review of Sociology. 8: 1—33. ISSN 0360-0572. JSTOR 2945986. doi:10.1146/annurev.so.08.080182.000245. 
  27. ^ Kassin, Saul, Steven Fein, and Hazel R. Markus, (2017). Social Psychology (10th изд.).  Belmont, CA: Cengage Learning. ISBN 978-1-305-58022-0. Lay summary. ISBN 9781305580220. [мртва веза] via NELSONBrain.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

  Медији везани за чланак Социјална психологија на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Социјална_психологија&oldid=28462254”