Спиридон Поповић

Спиридон Шпиро Поповић (Шибеник, 20. август 1808 - Шибеник, 12. септембар 1866) био је српски филолог, писац и преводилац.

Отац Божо, трговац у Шибенику, помагао је развој просвјете схватајући да је значајна за буђење националне свијести.

Спиридон је завршио гимназију у Сремским Карловцима, гдје је наставио да учи богословију, коју је због очеве смрти напустио и вратио се у Шибеник (1826). У Шибенику постаје секретар Јосифа Рајачића. Посветивши се у то вријеме филолошким студијама и историји књижевности, посебно италијанске и њемачке, чланке пише на српском народном језику. Сакупља народне пјесме за Николу Томазеа. Међу првима је присталицама Илирског народног покрета у Далмацији. Залаже се за његовање и бори за употребу народног умјесто туђег језика. Активан је учесник у биткама за отварање школа на народном језику.

У књижевности се појавио (1838) пјесмама од којих је објављено само девет, затим путописима, студијама и чланцима из области националне књижевности и народне културе. Преводио је са енглеског, француског, талијанског и њемачког. Сарађивао је са својим савременицима (Вуком Караџићем, Гајем, М. Баном) и у свим српским листовима који су излазили на подручју Аустроугарске и Србије. Као подучаватељ Николе Томазеа на српском језику је имао великих непилика од власти. Томазео је свом учитељу посветио Искрице.[1] Покушај да покрене свој лист Маслина на српском језику није успио, јер му је полиција то бранила због сарадње са Николом Томазеом и страха од његовог љевичарења. Умро је у 58. години живота.[2]

РеференцеУреди

  1. ^ Томановић 2018, стр. 518.
  2. ^ Радојчић 2009, стр. 242.

ЛитератураУреди