Споменик умрлим од тифуса у Нишу

Споменик умрлим од тифуса у Нишу у облику зарубљене камене пирамиде од грубо притесаног камена, изграђен је у кругу Војне болнице у знак сећања на умрло медицинско особље ратних санитетских установа у Нишу, у борби са епидемијом (1914/1915).[1]

Споменик умрлим од тифуса у Нишу
Vojna bolnica Niš 008.jpg
Данашњи узглед споменика у облику камене пирамиде у кругу Војне болнице Ниш
Опште информације
МестоНиш
Држава Србија
Врста споменикаСпоменик
Време настанка1915.
Тип културног добраСпоменик културе
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе

ПредусловиУреди

Епидемија трбушног, пегавог и повратног тифуса у Краљевини Србији, које су почеле у новембру 1914. године, затим великих богиња, шарлаха и дифтерије око јануара 1915. године попримиле су претеће размере. Срби су се из све снаге борили са епидемијом, обустављен је саобраћај путничких возова, забрањене су све приредбе, позоришне и биоскопске представе.[2]

На прелазу из 1914. у 1915. годину стање у Моравској сталној војној болници било је у потпуности хаотично. Према сачуваним болничким књигама и забелешкама др Владимира Станојевића, умиралоје и по 36 болесника дневно, а пегави тифус у Нишу однео је 2.166 жртава, док се код руског лекара др Сергеја Софотерова наводи број од 35.000 умрлих, од којих су трећина (11.666) били аустроугарски заробљеници.[3]

Анри Барби, дописник француске штампе је записао да су крајем децембра 1914. године све болнице у Србији биле крцате, да су у онима у Нишу састављана по два кревета како би у њих стало по три болесника-рањеника. Затим су састављана по три кревета да би стало по пет болесника-рањеника, У собама за 40 болесника било је смештено по 100 и 120. Све болести су биле помешане и сви су били пуни вашију. Није постојала просторија за изолацију, купатило, комора за дезинфекцију одеће и постељине. Није било ни угља, чак ни дрва за потпалу, а ни лекова није било довољно.[4] Ова жалосна слика стања болница у Нишу — српској ратној престоници убрзо је била још жалоснија када је епидемија узела огромне-невиђене размере. Ево како је то изгледало у нумеричким показатељима.

 
Кроз блатњаве и излокане улице Ниша у време епидемиј заразних болести 1914/15. пролазила су даноноћно запрежна кола натоварена болесницима, а још чешће грубо израђеним мртвачким сандуцима.
  • Од 14. јула 1914. до 1. априла 1915. променила су се петорица управника болнице. Двојица су била заражена пегавцем, а један је умро.
  • Зараза је покосила особље болнице: од 35 болесних лекара, њих 13 је заражено пегавим тифусом, а тројица су умрла.
  • Тројица лекарских помоћника су оболела, један је умро.
  • Од 11 медицинара, њих десеторица су оболела.
  • Од 18 апотекара и апотекарских помоћника, смрт је однела једног.
  • Болничари су десетковани.
  • Умирали су и лекари страних војних мисија (Французи, Швајцарци, Руси, Енглези и Данци).[5]

У једном тренутку половина их је била болесна (382 од 625), а 41 је умрло. Пастеров завод у Нишу је у то време успевао да произведе 2.000 доза анималне лимфе дневно, што за вакцинисање војника и цивила није било довољно, тако да је било неопходно увозити вакцине из иностранства.[6] Овај велики допринос светској медицини учинили су др Милован Миловановић и др Борчић, млади серолог и бактериолог.[7]

Свечано откривање споменикаУреди

 
Свечано освећење споменика маја 1915.
 
Са једног од свечаних полагања венаца на споменик, поводом Дана СнСл ВС

Маја 1915. године, када је епидемија тифуса коначно сузбијена, у кругу Војне болнице у Нишу свечано је откривен јединствени споменик подигнут у славу умрлих од тифуса.[8]

На свечаности откривања споменика чинодејствовао је митрополит Димитрије уз асистенцију три свештеника. Присуствовао је и велики број гостију. Међу њима били су и министри Љубомир Давидовић, Јован Јовановић, Марко Ђуричић, секретар Руског посланства Штрандман и пуковник Радивоје Бојовић (које је присуствовао и приликом освећења руске Московске болнице, која је дала значајан допринос у сузбијању епидемије.[9]

Зашто је једној епидемији подигнут споменик?Уреди

У историји ратних зараза у свету, епидемија тифуса у Србији 1914/1915. године заузима посебно место јер је, према речима пуковника др Вилијама Хантера (1861—1937),[10] шефа британске војномедицинске мисије у Србији и једног од најзаслужнијих људи за њено сузбијање, била:[11]

...најнаглија епидемија у настанку, најбржа у пропагацији, највећа у интензитету и најбрже заустављена од свих епидемија те врсте у историји.

Имајући све наведено у виду не изненађује чињеница, што су српска војска и град Ниш смогли снаге да у најтежим ратним година изградe један овакав (додуше скроман) споменик, у знак сећања на све оне које су у епидемији страдали, али истовремено и одају почаст преминулом санитетском особљу, и признање онима који су се са са овом пошасти изборили, не жалећи сопствено здравље и живот.[12]

ИзвориУреди

  1. ^ Др Сретен Миленковић, др Милорад Димић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш:Војна болница;Зрењанин-Југоремедија; Бечеј-Пролетер, (Бечеј Пролетер). 2004. ISBN 978-86-84819-01-9. стр. 116.
  2. ^ Г. И. Шевцова, Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912-1917, Београд. (2010). стр. 78–79.
  3. ^ И. Ђуковић, Тифус у Србији 1914-1915, Београд. (2006). стр. 115, 168.
  4. ^ Анри Барби Српска епопеја (Агонија једног народа) (L’Epopée serbe, L’Agonie d’un peuple, 1916)
  5. ^ И.Ђуковић, Тифус у Србији 1914-1915 , Београд. (2006). стр. 212.
  6. ^ Pavlović B. Stalna vojna bolnica u Nišu (1878-1918),: 110 godišnjica Vojne bolnice u Nišu (1878-1988). Vojna bolnica. Niš, 2960, 1988.
  7. ^ Српске новине од 8. августа 1915, бр. 227, 1, 2.
  8. ^ Grupa autora, 110-godišnjica vojne bolnice u Nišu (1878-1988), Niš. (1989). стр. 53, 69.
  9. ^ Grupa autora, 110-godišnjica vojne bolnice u Nišu (1878-1988), Niš. стр. 69.
  10. ^ Serbia under typhus in 1915. p.219. The British Journal of Nursing. 10 April 1920
  11. ^ Radonjić, Mirko. „Čovek koji je pobedio tifus”. www.novosti.rs. Приступљено 11. 1. 2022. 
  12. ^ Вукашин Антић, Жарко Вуковић, Александар Недок, Бранислав Поповић (2020-02-08). „Стране војне и добротворне мисије у Србији 1915.”. dokument.pub. Приступљено 2022-01-11. 

Спољашње везеУреди