Отворите главни мени

Стандардни језик

идиом који становништво користи у свом јавном и формалном дискурсу; нормирани језик који има најмање једну стандардну варијанту, осим осталих варијетета; идиом који је прошао процес стандардизације

Стандардни језик, стандардни дијалект или књижевни језик представља кодификовани или уређени облик језика, који подржава нека институција. Ова подршка може да укључује подршку државе. Стандардни језик може бити представљен као „правилан“ облик језика у школама, за који постоје граматике, речници и уџбеници који постављају „правилан“ говорни и писани облик.[1] Могу да постоје стандардни дијалекти повезани са језиком. На пример, стандардни амерички енглески, британски енглески, стандардни индијски енглески могу бити сматрани стандардним дијалектима енглеског језика.

Нестандардни дијалект, као и стандардни дијалект, има потпун речник, граматику и синтаксу, али не и добробит институције која га подржава. Нормирање српског језика врши се кроз Правопис српскога језика.

У источноеуропској лингвистичкој традицији се термин "књижевни/литерарни језик" уобичајено раби као синоним термина "стандардни језик",[2][3][4] иако неки аутори сматрају литерарни језик једним од функционалних стилова језика, стављајући га у опозицију говорном идиому,[5] или третирају тај појам као израз за "језик књижевности".[1]

Карактеристике стандардног језикаУреди

  • Кодификована граматика - прописује облик говорне комуникације
  • Кодификован правопис - прописује облик писане комуникације
  • Прописана лексика (речник) - прописује речи које су у духу дотичног језика

Строгост нормиУреди

Није сваки језик нормиран једнако строго, односно са једнаким захтевима.

Стандардизовани/стандардни језици су нпр:

Слабо нормирани:

Две језичке норме:

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Mate Kapović (2010). Čiji je jezik (PDF) (1 изд.). Загреб: Algoritam. стр. 55—74. ISBN 9789533162829. 
  2. ^ Словарь социолингвистических терминов (на језику: руски). Москва: Российская академия наук. Институт языкознания. Российская академия лингвистических наук. 2006. стр. 217. 
  3. ^ K. Ozóg (1993). „Ustna odmiana języka ogólnego”. Współczesny język polski. Encyklopedia kultury polskiej XX wieku (на језику: пољски). 2. J. Bartmiński (red.). Вроцлав. стр. 87. 
  4. ^ „język ogólny”. Słownik terminów gramatycznych (на језику: пољски). Edupedia. Приступљено 2019-01-01. 
  5. ^ Stanisław Barańczak (1974). Język poetycki Mirona Białoszewskiego (на језику: пољски). Zakład Narodowy im. Ossolińskich. стр. 132.