Стрелци
Стрелци (рус. стрельцы́) су били посебан војни ред, стајаћа војска наоружана ватреним оружјем, која је постојала у Русији од 16. до почетка 18. века. У страним изворима често се називају просто „мускетари”.[1]
ИсторијаУреди
Руска војска користила је ручно ватрено оружје (аркебузе) против Татара већ од 1480.[2] Војним реформама Ивана IV Грозног око 1550, стрелци су основани као посебан род стајаће војске.[3]
Стрелци су образовани из нижих редова слободних људи (рус. Служилые люди «по прибору», срп. Слуге по избору или уговору) о царевом трошку, као противтежа земљопоседничкој војсци[4] (рус. Поместное войско) коју су образовали и опремали племићи (рус. Служилые люди «по отечеству», срп. Слуге по рођењу или наслеђу).[5]
ОрганизацијаУреди
Стрелци су били организовани у одреде (рус. прибор), редове (рус. приказ) и, након 1682, пукове. Заповедник пука називао се главом стрелаца, а јединица се делила на „сотније” (стотине) и десетине. Плаћани су готовим новцем, али и следовањима хране, а често су се у миру бавили земљорадњом, трговином и занатима.[1]
Делили су се на „одабране”, који су служили у престоној Москви, и „градске”, који су били смештени у провинцијским градовима. У Москви је било око 12.000 стрелаца, а такође су обављали службу полиције и ватрогасаца. Најелитнији одред били су коњички стрелци (рус. стремянной стрельцы́), који су служили као царска гарда.[6]
Опрема и тактикаУреди
Стрелци су могли бити коњаници, али су углавном служили као пешадија. Били су строго униформисани (што је било необично за време када су настали) и наоружани примитивним пушкама — аркебузама, српастим секирама („бардишима”) и сабљама. У борби су обично били статични пошто се од њих очекивало да пруже сталну паљбу из заклона. Иван Грозни их је са успехом користио у ратовима против Татара приликом освајања Казања и Астрахана средином 16. века. Међутим, у ратовима против војно развијенијих противника попут Пољака и Швеђана стрелци, као и други одреди царске војске, нису били толико ефикасни.[6]
ОпадањеУреди
Током 17. века стрелци су постали наследна каста, а њихов војни значај је слабио услед даљих војних реформи које су следиле европске узоре.[4] Ипак, као гарнизонски одреди Москве и даље су били политички утицајни. После учешћа у завери против Петра Великог, цар их је 1698. распустио, а њихове вође побио. Стрелци су постепено уклопљени у регуларне одреде и почетком 18. века престају фактички да постоје.[7]
РеференцеУреди
- ^ а б Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 306–307.
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 218.
- ^ Durant 2011, стр. 736–737
- ^ а б Живојиновић 2010, стр. 200–201
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 439.
- ^ а б Fajfrić 2008, стр. 193–212
- ^ Fajfrić 2008, стр. 307–309.
ЛитератураУреди
- Durant, Will (2011). The Reformation : a history of European civilization from Wyclif to Calvin : 1300-1564. 3M Company. New York: Simon and Schuster. стр. 736—737. ISBN 9781451647631. OCLC 869431811.
- Moutchnik, Alexander (2006). Der Strelitzen-Aufstand von 1698, in: Volksaufstände in Russland, ed. by Heinz-Dietrich Löwe. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag. стр. 163—196. ISBN 978-3-447-05292-4.
- Perrie, Maureen; Lieven, DCB; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81227-6. OCLC 77011698.
- Живојиновић, Драгољуб Р. (2010). Успон Европе : (1450-1789). Београд : Завод за уџбенике. стр. 200—201. ISBN 978-86-17-17026-2.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 193—212. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
