Википедија

Сухој Т-4

Сухој Т-4 (рус. Сухой Т-4), је експериментални суперсонични стратешки бомбардер на млазни погон конструисан у Совјетском Савезу. Авион је први пут полетео 1972. године, а пројект је напуштен 1974.

Сухој Т-4
Сухој Т-4
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње1966.
Уведен у употребу1972.
Повучен из употребе1974.
Статусван употреби
Први корисник СССР - Совјетско ратно ваздухопловство
Број примерака4
Дужина44,50
Размах крила22,70
Висина11,20
Површина крила295,70
Празан55.600
Нормална полетна114.000
Макс. маса при узлетању135.000 kg
Макс. спољни терет4.000 kg
Турбо-млазни мотор4 × Колесов РД36-41
Потисак ТММ4 × 161,50 kN
Брзина крстарења3.000 km/h
Макс. брзина на Hопт3.200 km/h
Долет7.000 km
Плафон лета25.000 m
Брзина пењања13.800 m/min

Пројектовање и развој уреди

Државна комисија за технологију и ваздухопловство је 1961. године расписала конкурс за пројектовање авиона брзине 3 Маха и долета 6.000 km који би носио ефикасно оружје за уништавање америчких носача авиона који су пловили Бискајским заливом, Средоземним морем и Индијским океаном, а представљали највећу опасност због своје мобилности и малог циља за балистичке пројектиле због њихове непрецизности у гађању чак иако су наоружани нуклеарним бојевим главама. На конкурс су се јавили ОКБ Јаковљев са авионом Јак-33; ОКБ Тупољев са авионом Ту-135 и ОКБ Сухој са авионом Т-4. Од понуђених авиона 1963. године је на основу детаљне анализе изабран је авион Т-4.

Идејни пројект авиона Т-4 је завршен јуна месеца 1966. године, а због своје велике полетне масе која је требало да премаши 100 t авион је добио популаран назив „Стотка“. Пројектовање авиона је било пропраћено многим тешкоћава јер његова револуционарност је захтавала решавање многих техничких проблема. Ради илустрације: у току пројектовања било је тестирано 8 крила, преко 20 конфигурација (труп, мотори, крило), облици, размештај и слично. За детаљан пројект је рецимо изабрана „33-ћа“ варијанта авиона. Пројектовање авиона је трајало преко 9 година[1][2]

Први прототип означен ознаком „101“ је 30. децембра 1971. године пребачен из фабрике на аеродром Жуковски, а тестирање је отпочело 20. априла 1972. године. Посаду за тестирање су сачињавали.[2] пилот Владимир Иљушин и навигатор Николај Алферов[3] Први лет је обављен 22. августа 1972. године и трајао је 40 минута. У току тестирања авион је показао добре резултате у складу са прорачунима. Деветог лета авион достиже висину 12.100 m и брзину од 1,28 Маха, то се догодило 6. августа 1973. године. 22. јануара 1974. године авион је на висини 12.000 m постигао брзину од 1,36 Маха. Таман када је авион припремљен за постизање брзине од 2,8 Маха, програм назван Т-4 је суспендован марта месеца 1974. године.

Технички опис уреди

Авион Т-4 је двоседи четворомоторни авион направљен према класичној шеми, нискокрилац је са делта (троугластим) крилом и углом нагиба нападне ивице крила 55° што му омогућава постизање веома великих брзина. Има само једно вертикално кормило правца. Труп авиона је округлог попречног пресека и одликовао се чистим аеродинамичним површинама. Авион је направљен од високоеластичног челика и титанијумових легура спајане аутоматским заваривањем тако да облога авиона без проблема може да поднесе спољну температуру од 300 °C при лету авиона на већим врзинама од 2 Маха. Нос авиона је копљастог облика и обара се надоле у време полетања и слетања авиона. За време лета нос се подиже и затвара предње прозоре авиона тако да у току лета пилот може да гледа кроз перископ. Авион испод крила и трупа је имао четири турбомлазна мотора Колесов РД-36-41 са потисаком сваког мотора од 160,0 kN. Стајни орган је увлачећи система трицикл, предња носна нога се увлачила у труп авиона, а главне ослоне ноге су се налазиле испод крила и у току лета су се увлачиле у гондоле мотора. Положај крилних ногу стајног трапа је био такав да није сметао систему подвешавања оружја. На предњој носној нози стајног трапа се налазило два ниско притисна точка „близанци“, а на главним крилним ногама стајног трапа се налази укупно 16 точкова (по осам на свакој нози) што обезбеђује авиону сугурно слетање и полетање и са лошијих писта. Кокпит пилота смештен у кабину под притиском, а лоциран готово у самом носу авиона омогућавао је добру прегледност пилоту у свим фазама полетаља и слетања. Пилот и навигатор су у кабини смештени један иза другог у тандем систему. Улаз у кабину је преко поклопца на врху кабине. Авион Т-4 је био опремљен системом за катапултирање седишта, радарским системима и аутоматизованим функцијама за контролу лета. Први пут се у Совјетском Савезу на овом авиону примењује даљински систем управљања заснован на електромеханици и електроници. Наоружање се састојало из две ракете Х-45 са ефикасним дометом од 500 km[4][2][5]

Наоружање уреди

Наоружање авиона: Сухој Т-4
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Митраљез
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Укупна маса 4.000 kg
Ракетно наоружање (ракете)
Број и ознака ракета в-м:(2 × Х-45)
Број подвешаних ракета 2


Оперативно коришћење уреди

 
Авион Сухој Т-4 цртежи контура.
 
Авион Сухој Т-4 крило авиона.
 
Авион Сухој Т-4 мотори авиона.

До оперативног коришћења овог авиона није дошло, направљено је 4 прототипа. Један прототип је искоришћен за статичко испитивање до уништења, други примерак означен бројем „101“ је коришћен за летна тестирања и он је полетео први пут 22. августа 1972, а још два примерка прототипова „103“ и „104“ је било у разним фазама изградње када је цео пројект обустављен 1974. године. Пројект је напуштем у корист конкурентског пројекта авиона Тупољев Ту-22 јер се дошло до закључка да је потребно мање времена да се Ту-22 припреми за оперативно коришћење (борба против америчких носача авиона) него што би било потребно да се Сухој Т-4 доведе до оперативне употребе. Један примерак овог авиона се чува као музејски примерак у музеју ваздухопловства Монино крај Москве, други је уступљен МАИ (Московски Авиациони Институт)[1], а остали примерци су исечени. Мада је пројект Т-4 „пропао“ корист од њега је била вишеструка јер да би се направио овај авион морало се решити многи технички проблеми који су касније примењени за пројектовање и производњу веома успешних авиона породице Сухој.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б „Sukhoi T-4 (100) - bomber”. www.aviastar.org. Приступљено 14. 9. 2011. 
  2. ^ а б в Т4 («100»)
  3. ^ „Кто есть кто”. www.airforce.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  4. ^ „ОАО „Компания „Сухой" - Самолеты - Музей - Т-4”. www.sukhoi.org. Приступљено 14. 9. 2011. 
  5. ^ [1][мртва веза]

Литература уреди

  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб (на језику: (језик: руски)). Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб,. 
  • Багратинов, Валерий (2005). Крылья России (на језику: (језик: руски)). Москва: Эксмо. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Гордюков, Николай (1994). Первые реактивные истребители Сухого (на језику: (језик: руски)). Москва: Polygon. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Лавров, А. Б. (2010). Реформирвание Военно-воздушных сил России (на језику: (језик: руски)). Москва: Новая армия России. ISBN 978-5-9902620-1-0. 
  • Antonov, Vladimir (1996). OKB Sukhoi (на језику: (језик: енглески)). Gordon, Yefim & others. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000). The Encyclopedia of World Military Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875 - 1995 (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (на језику: (језик: енглески)). New York: Barnes & Noble,. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (језик: енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob (1995). Jane`s Combat Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Chant, Christopher;. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • David, Isby,C (1997). Jane`s Fighter Combat in the Jet Age (на језику: (језик: енглески)). London: Harper Collins Publishers. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (на језику: (језик: енглески)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W (2001). The Great Book of Fighters. Swanborough, G. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 
  • Winchester, Jim (2006). Military Aircraft of the Cold War (на језику: (језик: енглески)). San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's. 

Спољашње везе уреди

 
Сухој Т-4 на Викимедијиној остави.
  • „Zvanični sajt Suhoja” (на језику: (језик: руски) и (језик: енглески)). www.sukhoi.org. Приступљено 11. 2. 2011. [мртва веза]
  • „T-4” (на језику: (језик: руски) и (језик: енглески)). www.sukhoi.org. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „ВВС России Кто есть кто:” (на језику: (језик: руски)). www.airforce.ru. Приступљено 30. 1. 2011. 
  • „T-4” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „Sukhoi T-4 (100) 1972” (на језику: (језик: енглески)). www.aviastar.org. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „T-4 Стратегијски ракетоносац” (на језику: (језик: руски)). Русская сила. Архивирано из оригинала 17. 3. 2011. г. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „The Sukhoi T-4 & Tupolev Tu-160” (на језику: (језик: енглески)). www.vectorsite.net. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „T-4 (100)” (на језику: (језик: руски)). www.testpilot.ru. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „Suchoj Т-4,” (на језику: (језик: немачки)). Galerie. Приступљено 4. 4. 2011. [мртва веза]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сухој_Т-4&oldid=27747938”