Трговина људима

трговина људима ради присилног рада, сексуалног поробљавања или комерцијалне сексуалне експлоатације за отимача или друге

Трговина људима, према дефиницији Уједињених нација, значи врбовање, превоз, трансфер, смештај или прихват лица, употребом претње или употребом силе, у сврху експлоатације. Поред личних фактора који доводе поједине особе, посебно жене, у положај трафикинга, постоје и друштвени фактори као што су: незапосленост, сиромаштво, недостатак образовања, као и организовани криминал у виду секс индустрије.

Трговина људима (женама, децом и мушкарцима), од државе порекла до крајње дестинације

Годишње око два милиона и 400 хиљада људи постају жртве трговине људима, а криминалне организације које се тима баве зарађују око три милијарде долара годишње[1].

Европски дан борбе против трговине људима обележава се 18. октобра.

ИсторијаУреди

Трговина људима је облик криминалитета свеприсутан од давнина. Од 1990-тих година бива актуелизован бројним међународним активностима. Од 2003. године трговина људима је у кривичном законодавству Србије предвиђено као кривично дело. Трговина људима праћена је бројним кривичним делима као што су: принуда, превара, отмица, силовање, наношење телесних повреда.

Трговина женамаУреди

 
Трговина женама (трефикинг) у свету

Трговина жена представља ужи појам у оквиру општег појма трговине људима.

Појавни облициУреди

Трговина женама јавља се у три појавна облика:

  • Трговина женама у циљу сексуалне експлоатације
  • Трговина женама у циљу експлоаације (домаћег) рада
  • Трговина женама у циљу склапања брака

Треба правити разлику између трговине женама и проституције. Основна разлика састоји се у томе да трговина женама подразумева ропски однос, односно одсуство слободе одлучивања и кретања - жена је власништво особе која ју је купила и не може својом вољом престати да се бави проституцијом, односно напустити свог власника.

РаспрострањеностУреди

Жене из Србије се трафикују углавном у Италију, Холандију, Немачку, скандинавске земље, Грчку и Кипар. Такође, жене из Србије се спорадично трафикују и у Македонију, где обично остају неко време у транзиту да би касније биле транспортоване даље у Грчку и на Кипар.

Већину страних жртава трговине у Србији чине Молдавке, Румунке и Украјинке, али има и Бугарки, Рускиња, Кинескиња и Јерменки. Оне се најчешће неко време задржавају у Србији, где су присиљене да раде као проститутке, да би касније биле продате даље, углавном у Италију, и то најчешће преко Црне Горе и Републике Српске. Истраживање Виктимолошког друштва Србије спроведено 2003. године идентификовало је 940 жена жртава трговине, док прикупљање података из Регионалне канцеларије показују да је у периоду 2001—2004. године идентификовано 169 страних и 45 домаћих жртава трговине женама у Србији.

Анализа расположивих података о трговини женама из Источне и Централне Европе показује да постоји неколико најчешћих начина намамљивања жена жртава трговине. То су: понуде посла, лажни позиви или аранжмани за пут у иностранство, регрутовање за пружање услуга у оквиру домаће проституције, брачне понуде, избори за мис, фолклорна друштва.

Најчешће нуђени послови су послови бебиситерке, чистачице, конобарице. Према подацима добијеним истраживањем огласа у бугарским новинама у мају и јуну 1997. године, 94% огласа нудило је послове за жене (плесачице, модели).

ИзвориУреди

ЛитератураУреди

  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • Др Слободанка Константиновић Вилић, др Весна Николић Ристановић, др Миомира Костић, Криминологија, Ниш 2012. година

Види јошУреди

Спољашње везеУреди