Турбомека Астазу
Турбомека астазу (фр. Turbomeca Astazou) је веома успешна серија турбинских и гаснотурбинских мотора, први пут конструисана 1957. године. Оригинална верзија имала је масу од 110 кг, са 240 kW снаге и 40 хиљада окрета у минуту. У употребу је ушла 1951. године након 150 сати тестирања. Име је добила према планинскм врховима Пиринеја.
Турбомека Палас | |
---|---|
Астазу на хеликоптеру | |
Конструктор | Турбомека |
Карактеристике | |
Тип | млазни |
Дужина | 1430 mm |
Маса | 148 kg |
Перформансе | |
Степен компресије | 5,2:1 |
Проток ваздуха | 0,1 kg/s |
Температура испред турбине | 600 °C |
У наредним деценијама Астазу је не само је постао најбоље продаван Турбомекин мотор, већ је свом произвођачу донео и светску славу, а временом се и познати енглески произвођач мотора Ролс-Ројс (ен. Rolls Royce) укључио у производњу одређених делова[1].
Дизајн и развој
уредиАстазу IIA развијен је из оригиналних астазу електрана за напајање хеликоптера. До 1993. произведено је око 2.220 комада. Већина авиона која је користила овај модел мотора добила је замене у виду напреднијих верзија.
Основа дизајна су два компресора, аксијалног и радијалног облика. Има прстенасту комору за сагоревање, одакле гасови улазе у троделну аксијалну турбину. Максималан број обртаја временом је повећан на 43.500[2].
Турбине имају додатни део испред довода ваздуха, који смањује брзину пропелера на 1.800, 2.080, затим 2.200 или 2.400 (авиони) и 6.000 (хеликоптери). Мотор се сам покреће, па пилот једино подешава жељени број обртаја[2].
Од верзије Астазу Х, мотор добија и другу аксијалну фазу компресора. Овај модел производио се за авионе Потез 840. Верзије од XIV до XVI производиле су се у фабрици Ролс ројс под именима AZ14 и AZ16[2].
Снага се временом повећавала, па је модел Астазу XVIII имао 783 kW (дуални мотор). Астазу XX добио је и трећу аксијални фазу, па се и снага попела на 1075 kW[2].
Развој у Југославији
уредиУ Југославији се овај мотор појавио увођењем лаког хеликоптера СА 341/342 Газела (Gazelle) у наоружање ЈРВ. С обзиром да је Фабрика авиона „Соко” у Мостару почела са лиценцном производњом Газеле, почетком седамдесетих година прошлог века донета је одлука да Фабрика мотора „ДМБ” у Раковици крене са производњом одређених делова и склопова тзв. „хладног дела” за две верзије мотора Астазу - IIIБ и XIV, као и склопа редуктора у његовом предњем делу, што је знатно допринело подизању технолошког нивоа фабрике[1].
Коришћење
уредиОдлике
уредиУ табели која следи наведене су неке од основних карактеристика изабраних модела мотора
Астазу | II | IIA | III C2/N2 | X | XIV B/F | XIV H/M |
---|---|---|---|---|---|---|
Снага у KW | 390 | 390 | 480 | 465 | 440 | 440 |
Дужина у мм | 1810 | 1427,50 | 1433,50 | 1912 | 1434р | 1470/1474 |
Пречник у мм | 460 | - | - | - | - | - |
Висина у мм | - | 516 | 483 | - | 520 | 500/460 |
Ширина у мм | - | 560 | 508 | - | 623,50 | 565/570 |
Тежина у кг | 123 | 142 | 150,3 | 128 | 160 | 160 |
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б „Турбомека/ДМБ Астазу IIIБ”. Музеј ваздухопловства — Београд. Приступљено 12. 08. 2012.
- ^ а б в г „Astazou Engines Repaired by Microturbo Limited”. turbomeca.com. Приступљено 12. 08. 2012.[мртва веза]
Литература
уреди- Gunston, Bill (1986). World Encyclopedia of Aero Engines. Wellingborough: Patrick Stephens. pp. 164.
Спољашње везе
уреди- Морот Турбомека Астазу - Музеј ваздухопловства Београд (језик: српски)
- Turbomeca Astazou Архивирано на сајту Wayback Machine (18. април 2010) (језик: енглески)