Хабиба Сточевић Ризванбеговић

Хабиба Сточевић Ризванбеговић (Столац, 1845Истанбул, новембар 1890) била је једна од првих песникиња која се појавила у босанскохерцеговачкој књижевности и истовремено писала на српском и турском језику.[1]

Хабиба Сточевић Ризванбеговић
Датум рођења(1845-00-00)1845.
Место рођењаСтолац
 Османско царство
Датум смртиновембар 1890.
Место смртиИстанбул
 Османско царство
ЗанимањеДиванска књижевност

Живот уреди

 
Али-паша Ризванбеговић Сточевић отац Хабибе Сточевић-Ризванбеговић

Рођена је у Стоцу 1845. године, од оца Али-паше Ризванбеговића Сточевића, великог реформатора и градитеља херцеговачких монументалних здања, од којих је до данас сачувана Али-пашина џамија и резиденција на Буни. Хабибин отац је управљао Столачком капетанијом од 1813. до 1833. године, када га је султан Махмуд II прогласио херцеговачким везиром. Али-паша је до смрти, 1851, готово самостално управљао Херцеговином, која је од 14. јануара 1833. издвојена из Босанског ејалета и постала Херцеговачки пашалук. Како Омер-паши Латасу (тадашњем султановом сераскеру (главном команданту војске), харизма и успеси Хабибиног оца нису били по вољи он га је 1851. притворио у Јајачку тврђаву а потом и убио.[1]

Након очве погибије Хабиба је са осталим делом породице прогнана из Стоца. У изгнанство прво одлази у Сарајево, а потом у Истанбул.

У Истанбулу је Хабиба Сточевић-Ризванбеговић завршава школовање и изучава оријенталне језике. Као девојка је почела да пише песме а то је наставила и када се удала за високог чиновника у Високој порти.

Познати босанскохерцеговачки писци Башагић и Ханџић наводе да се из Истанбула Хабиба Ризвановић Сточевић преселила у Кониу, где је ступила у мевлевијски дервишки ред.[1]

Преминула је у 45. години живота, почетком новембра 1890. године, у Истанбулу, где је и сахрањена.

Дело уреди

У Истамбулу (у егзилу)[2] Хабиба Ризвановић Сточевић је постала песникиња, која упоредно пише на босанском и турском језику. Њене песнички опус припада диванској књижевности, који је трајао од оснивања Босанског санџака у Румелијском ејалету скоро до краја деветнаестог века, а представљало га је готово две стотине песника. Диванско стваралаштво на просторима Босне и Херцеговине уско је повезано са доласком Османлија који су са собом донели нову културу, веру, обичаје. Долазак исламског духа са Оријента видљив је и у уметничком стваралаштву, пре свега у књижевности. Бошњачки песници тог времена, вођени оријенталном мишљу, почели су да стварају дела прожета духом ислама. Диванска књижевност писана је на једном од оријенталних језика, турском, арапском или персијском.[3] [а]

Хабиба је у другој половини 19. века била једина босанскохерцеговачка диванска песникиња, односно једина жена о којој постоји писани траг да је писала диване. Њене песме су о љубави по угледу на своје савременике у Турској.

Иако је, према неким истраживањима, Хабиба Ризванбеговић Сточевић написала целовит „Диван“, до данас је сачувана само једна њена песма, која пева о љубави, чежњи, патњи и несретном животу песникиње.[1]

Кад од твога оштрога погледа

има рана насред џигерица,

не стрељај више!Већ је доста, драги,

и трептања густих трепавица.

Мој драгане, сад ти поглед пјани

око других дјевојака блуди;

К’о сабља је твој отказ љубави

наново ми повриједи груди.

Неразумној, незнаној, несвјесној,

противници ти си друг постао,

а мени си отказао љубав;

гдје је ријеч што си је задао?

Невјерниче, залуд је од тебе

очекиват дјела милостива;

од искона не имадеш вјере,

невјерником свијет те назива.

О Хабиба, спасит се је тешко

од љубавних непреболних јада;

као ни ти, многа несрећница

пустој срећи никад се не нада.

Признање уреди

Хабиба Сточевић Ризванбеговић једина је од муслиманки која је својим достигнућима, оставила траг у историји Босне и Херцеговине. Њој у част на Добрињи у Сарајеву, општина Нови Град,међу високи стамбени објекти, углавном новије градње, једна улица носу њено име (Улица Хабибе Сточевић).[4]

Напомене уреди

  1. ^ Реч диван потиче из персијског језика и значи скуп, па су песници тог периода писали диване – збирке пјесама прожетих исламским духом и писаних на оријенталним језицима: арапском, перзијском или турском.[1]

Извори уреди

  1. ^ а б в г д Pindžo, Indira (2021-11-08). „Habiba Rizvanbegović Stočević, jedina bh. pjesnikinja koja je pisala na turskom jeziku: Stihovi ispisani tugom”. Azra Magazin (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-03-11. 
  2. ^ Dizdar, Srebren (2017). „Pripadnost bošnjačke književnosti u kontekstu egzila našeg vremena”. Zbornik radova - Književnost kao prostor izazova u reprezentaciji/konstrukciji bošnjačkog kulturnog identiteta (на језику: Bosnian): 75—109. 
  3. ^ „Habiba Rizvanbegović Stočević – bošnjačka pjesnikinja koja je pisala na orijentalnim jezicima”. Intelektualno (на језику: енглески). 2019-02-19. Приступљено 2022-03-11. 
  4. ^ Divithana. „Tragom sarajevskih sokaka (1): Habiba Stočević”. Divithana (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 05. 03. 2022. г. Приступљено 2022-03-11. 

Литература уреди

  • Spahić, Aida, Ždralović, Amila i dr., Zabilježene - Žene i javni život Bosne i Hercegovine u 20. vijeku (Sarajevo: SOC, 2015) ISBN 978-9958-536-36-6

Спољашње везе уреди