Харингача
Херингача је отровна печурка (lat. Lepiota cristata), на шта одговара њен мирис. Распрострањена је свуда.[2]
| Харингача | |
|---|---|
_P._Kumm_186612.jpg)
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | L. cristata
|
| Биномно име | |
| Lepiota cristata | |
| Синоними[1] | |
Клубок уреди
Од 2-3 центиметра, у млaдости звонолик или чуњаст са заобљеном избочином, касније се шири и спушта, остављајући избочину на темену. На кожнатобелој или савим белој свилекастој основи покривен крљути, крупнији на врху и све мањи до ивице, док не постану тачкасте. Крљушти су полегле, боје лешника, окерриђе, смеђериђе, у једном случају чак и винсксмеђе. Скоро концентрично распоређене.[2]
Листићи уреди
Су слободни, густи, различите дужине, око 2,5 милиметара широки, мало трбушасти. Кожнатобеле боје или беле са дашком жуте боје.[2]
Боја уреди
Бела
Стручак уреди
Од 3-5/0,2-0,4 центиметара, ваљкаст надоле бељи, али без булбе. Гладак или тек при дну једва видљиво окомито урезан, свилено блистав, бељи или испод прстена према дну све више смеђ. Цевасто шупаљ. Прстен опнаст, али танак, узак и непостојан.[2]
Месо уреди
Танко, прилично еластично, бело, онекад у горњем делу коре стручак сивкасто, у доњем као амбра. Укус јак, мирис одбојано оштар на хемикалије.[2]
Микроскопија уреди
Споре, са стране гледане, меткастог облика, на широј страни са мамузом, која је окренута већином водоравно, али укосо или окомито надоле, од 6-7,8 ми.[2]
Станиште уреди
У скупинама највише на ливадама и парковима, дуж стаза, травнатим шумама, под грмљем. Веома заступљени код нас, готово нема краја без е.[2]
Доба уреди
VI-XI
Сличне врсте уреди
Постоји дсетак сличних малих љускаша, из рода Lepiota које су све нејестиве, а понекад отровне, посебно оне које имају винскосмеђе боје. Често се замењују са неразвијеним сунчаницама.[2]
