Отворите главни мени


Хејан период (平安時代 - период мира) представља последње раздобље класичног Јапана, почевши од 794. па до 1185. године.[1] Период је добио име по главном граду Хејан-кјо, данашњем Кјоту. Управо током овог раздобља јапанске историје јача утицај Будизма, Таоизма и Конфучијанизма. Хејан период је такође познат и по врхунцу моћи јапанског царског двора као и уметности; поготову поезије и књижевности. Иако је наизглед моћ била у рукама царског двора, дефакто праву власт је имао клан Фуџивара; као најутицајнија аристократска породица која се путем бракова својих рођака са наследницима царског престола крвно уплела у политику.[2]

Почетак Хејан периода карактерише премештање престонице из Хејџо-кјо (平城京) - данашњи град Нара у Хејан-кјо (平安京) - данашњи град Кјото под влашћу цара Канму; како би се учврстио дворски ауторитет и побољшао геополитички положај. Овај период такође карактерише појава самурајске класе која ће напослетку надјачати царску власт и започети период феудализма у Јапану.

Цар Канму додатно унапређује административни систем преузет из династије Танг и назива га Рицурјо системом.

ИсторијаУреди

Хејанском периоду је предходио Нарански период и почео је 794 године након премештања престонице Јапана у Хејан-кјо (Кјото).[3] Цат Канму је првобитно покушао да премести престоницу у Нагаока-кјо, али низ катастрофа је задесио град, што је навело императора да пресели главни град по други пут, у Хејан. У Кини је у последњим годинама 9. века дошло до побуне, због чега је политичка ситуација била нестабилна. Јапанске мисије у Танг Кини су биле суспендоване и прилив кинеског извоза заустављен. Овакво стање је омогућила независни раст јапанске културе Кокуфу бунка. Стогасе Хејанск период сматра једним од врхунаца у јапанској култури коме су се касније генерације увек дивиле. Овај период је такође запажен по успону класе самураја, који ће на крају преузети власт и започети феудални период Јапана.

 
Кинкаку-џи још познат и као Златни павиљон, јесен 2010.

УметностУреди

Уметност у периоду Хеиан (794. – 1185) представља културни процват Јапана. Као један од најмирнијих периода у историји ове изоловане острвске државе, разни облици уметности долазе до иражаја. Кинески утицај слаби, развија се кана и појављује се прва аутотохна јапанска уметност. Самим развитком сопственог писма које је допринело развоју поезије и књижевности, овај период се назива и златним добом јапанске културе и представља последње раздобље класичног Јапана. Током овог дела јапанске историје, утицај будизма, конфуцијанизма, као и таоизма достиже врхунац.[4]

АрхитектураУреди

Из Кине су, поред будизма и конфуцијанизма, преузели организацију владе и план изградње градова. Временом, кинески утицај слаби, а Јапанци стварају свој стил прилагодивши кинески. Изглед грађевина базирао се на природи: замкови, баште и језера су прилагођени природним стаништима. Дизајн је симетричан и представља поштовање људи према природи. Дрво је заменило бронзу, па се од њега праве статуе Буде и лакиране маске.

 
Тодаиђи

КондоУреди

Кондо (златна сала) представља салу која се налази на средњем делу манастира, односно храма Мурођи. Састоји се од централног правоуглог дела са ниским олтаром где се налази 5 скулптура Јакушија.

ПагодаУреди

Пагода представља најстарију грађевину у комплексу храма, још из Нара периода. Направљена обложеним чепресом, нижи спратови су из Хеиан периода.

ХрамовиУреди

Хеиан период представља један од најбитнијих периода развоја јапанске уметности. Поготово архитектуре која је дошла из Кине заједно са будизмом. Један од најважнијих храмова јесте Тодаиђи. У Тодаиђи храму се налазила позлаћено бронзана статуа Даибуцу (Велики Буда), оригинално направљена између 735. и 749. Висине око шеснаест метара Даибуцу је највећа бронзана статуа тог времена са репрезентацијом лика Буде. Данас највећа бронзана статуа Буде у Јапану се налази у Ибараки префектури и висока је сто десет метара.

Тодаиђи је био административно и географско упориште кокубунђи система, као и верско средиште државе. У храмовима су монаси и монахиње свакодневно рецитовали будистичке текстове ради заштите државе. Држава је имала суверену контролу над статусом монаха и монахиња, према казненом кодексу познатом као систем рицурио.[5]

СликарствоУреди

Кара

Кара-е у јапанској уметности предсњавља декоративно сликарство које произилази из уметности кинеске династије Танг. Углавном је било састављено од имагинарних пејзажа и илустрација кинеских легенди и прича.

Јамато

Домаће јапанско сликарство развијено у Хеиан периоду током 12. века. Делимично изворно у инспирацији, а делом изведено из кинеске уметности.

Представља израчунат декоративни стил у јапанској уметности. Дела из 12. и 13. века показују блиску везу између сликарства и прозе. Свитци Генђи вероватно представљају најстарији пример јамато-е стила. Препознатљиви су по разноликости, хармонији и богатству њихових боја – карактеристика која је типична за сликарство касног Хеиан периода.

РеференцеУреди

  1. ^ "Heian period". Encyclopædia Britannica. Приступљено 2007-04-24.
  2. ^ F. W. Seal, Heian Period Court and Clan
  3. ^ Shively and McCullough 1999.
  4. ^ Марковић, Љиљана (2011). Правни систем Јапана. Београд: Либер. 
  5. ^ Масон, Пенелопа (2005). Историја јапанске уметности. Upper Saddle River. 

ЛитератураУреди

  • Collins, R., 'An Asian Route to Capitalism: Religious Economy and the Origins of Self-Transforming Growth in Japan', in American Sociological Review, Vol. 62, No. 6 (1997)
  • Hurst III, G. C, 'The Heian Period' in W. M. Tsutsui, (ed.), A Companion to Japanese History (Oxford: Blackwell Publishing, 2007)
  • Kitagawa, J., Religion in Japanese History (New York: Columbia University Press, 1966)
  • Morris, I., The World of the Shining Prince; Court Life in Ancient Japan (Oxford: Oxford University Press, 1964)
  • Shively, D. H. and McCullough W. H., 'Introduction' in D. H. Shively and W. H. McCullough, (eds.),The Cambridge History of Modern Japan; Volume 2, Heian Japan, (Cambridge: Cambridge University Press, 1999)
  • Weinstein, S., 'Aristocratic Buddhism' in D. H. Shively and W. H. McCullough, (eds.),The Cambridge History of Modern Japan; Volume 2, Heian Japan, (Cambridge: Cambridge University Press, 1999)

Спољашње везеУреди