Чакр-паша

Младен Стојановић (умро 1885), познат као Чакр-паша, био је вођа српских хајдука који је углавном био активан на османским територијама Пчињског краја и у Кумановском округу, и један од најзапаженијих хајдука у другој половини 19. века.

Младен Стојановић
Датум рођења	средином 19. века
Место рођења	Горњи Стајевац, Османско царство, модерна Србија
Датум смрти	1885.
Место смрти	Стари Глог, Османско царство, модерна Србија
Узрок смрти	Убиство
Деловање	Хајдук

Као разбојник од својих тинејџерских година, Чакр-паша је напустио своју стражарску службу на српско-османској граници 1878. године и постао је злогласан наредних српских хајдука због убијања османских званичника, али и експлоатације мештана.

Преживевши српско-османски рат (1876–78), Кумановски устанак (1878) и Брсјачку буну (1880–81), његов крај догодио се 1885, након година бекства (и потраге) и од османских војника и од жандармерије, и српских граничара, кад му је друг пререзао гркљан. Након његове смрти постојале су локалне приче о њему као неустрашивом, хладном и сировом појединцу, а такође и епске песме које су га држале за храброг и лукавог хероја.

Младост

Стојановић је рођен у селу Горњи Стајевац близу Врања.Надимак је добио по чекрцима који се користе за намотаје, попут оних за бунаре, за ткање и за риболов, пошто је потицао из породице која се бавила ткањем. Отац му је био Стојан (отуда и презиме), а Младен је имао два брата, старијег Стевана и млађег Анђела, и живели су у махали Метежевци. Док је његов брат Стеван био пољопривредник, мирно је живео, Младен и Анђел постали су хајдуци. Већ се у тинејџерским годинама Младен сукобио с османском владом и био затворен у Врању, да би био пуштен након што је мајка преклињала да га Турци пусте на хришћански празник. Младен је био активни хајдук у Пчињској регији (на Козјаку) пре 1876.

Хајдук

Османлије су га заробиле 1876. године и био је затворен у Нишкој тврђави, одакле га је српска војска ослободила; придружио се војсци као добровољац у српско-османски рат (1876–78). Док је био добровољац, спријатељио се са Вељаном Цветковићем Стрновским и Јаћимом Челопечким. После рата, кратко је, неколико месеци, био полицајац или стражар у Врању, али је то видео понижавајућим и прешао је српско-османску границу и вратио се у разбојништво. После 1878. био је активан у пограничним регионима.

Како је османска влада постала нестрпљива, послали су званичнике у Београд. На захтев Порте, српска влада под Миланом Пироћанцем је прогласила Младена одметником 1882. године, а затим га је такође таквим прогласио и капетан у Врању. У јесен 1885. године га је убио његов друг Тома Станковић из Старог Глога, док се Младен бријао у шуми изнад Врањске Бање. Тома је одсечену главу однео у Врање ради доказивања.

Личност и заоставштина

Чакр-паша се углавном држао у дивљини источно од Врањске Бање, на пример у селима Црни Врх и Стари Глог. После 1878. имао је кућу у Старом глогу. Поседовао је винограде, а имао је и слугу. Са својом бандом продавао је стоку са обе стране границе. Прешао је границу и водио стоку у оба смера.

Према речима сељана, а такође и његових пријатеља, понашао се прилично грубо. Био је непопуларан због наводног начина опхођења према женама. У Старом Глогу је отео жену Јелену, и отео две Томине рођаке, што је Тому навело да га убије.

Чакр-паша је примећен као један од најзначајнијих хајдука у другој половини 19. века. Након његове смрти, имало је локалних прича о њему као о неустрашивој, хладној и каменој особи, а такође и епске песме у којима се описује као храбри и лукави јунака. Једна од песама је "Дона ћерко, мила Доне". У овој песми се Чакр-паша помиње као један од хајдука у дворишту, набрајајући мајци ко је све присутан Доне каже "Чекр од Стајовци мори, Чекр од Стајиовци". Савременици су га описивали као помало малог раста, чврсте и складне грађе, тамнокосих, продорних очију и снажних покрета.