Википедија

Чембало

Чембало (или клавсен (франц. clavecin, енгл. harpsichord)) je музички инструмент са клавијатуром, често представљан као претеча клавира.[1][2] Златно доба чембала је период од 16. до 18. века, када се овај инструмент користио у концертима, операма и у камерним саставима као главни клавијатурни инструмент. Облик чембала је сличан данашњем клавиру, с тиме да се клавир развио у много већи инструмент. Звук се добија тиме што се притиском на дирке клавијатуре покреће механизам којим се жице окидају перцима (обично гушчјим), које производе резак звук сличан звуку који се добија окидањем жица гитаре са трзалицом. Док се код клавира јачина тона контролише јачином самог ударца дирке, код чембала је јачина тона уједначена, и јачина се постиже додавањем регистара као код оргуља. Чембало може да има један или два мануала, и углавном један, два или три регистара, који свирају у истој октави или једној октави више.[3]

Чембало

Интерпретатори на чембалу су чембалисти.

Историја уреди

 
Један рани дијаграм вертикалног чембала (клавицитеријума) Арноа де Зволеа, око 1430.

Чембало је највероватније измишљено у касном средњем веку. До 16. века, произвођачи чембала у Италији су правили лагане инструменте са ниском напетошћу жица. Другачији приступ је заузет у јужној Холандији почевши од касног 16. века, посебно од стране породице Рукерс. Њихова чембала су користила тежу конструкцију и производила моћнији и препознатљивији тон. Она су обухватала прва чембала са две клавијатуре, коришћена за транспозицију.

Фламански инструменти послужили су као модел за изградњу чембала у 18. веку у другим народима. У Француској, дупле клавијатуре су прилагођене да контролишу различите хорове гудача, чинећи флексибилнији музички инструмент. Инструменти са врхунца француске традиције, произвођача као што су породица Бланше и Паскал Таскин, спадају међу најцењеније од свих чембала и често се користе као модели за израду савремених инструмената. У Енглеској су фирме Киркман и Шуди производиле софистицирана чембала велике снаге и звучности. Немачки градитељи су проширили звучни репертоар инструмента додавањем висине тона од шеснаест стопа и две стопе; ови инструменти су однедавно служили као модели савременим градитељима.

Око 1700. године изграђен је први клавир.[4] Клавир користи удараљке, а жице се ударају пригушеним дрвеним чекићима уместо да се окидају. Клавир је способан за тиши звук, због чега има данашње име. Клавир такође дозвољава варијације у јачини звука, што чембало не омогућава.[5] Крајем 18. века чембало је заменио клавир и скоро је нестао из видокруга током већег дела 19. века: изузетак је била његова стална употреба у опери за пратњу рецитатива, али га је клавир понекад мењао чак и тамо.

Напори двадесетог века да се оживи чембало почели су са инструментима који су користили клавирску технологију, са тешким жицама и металним оквирима. Почевши од средине 20. века, идеје о изради чембала претрпеле су велику промену, када су градитељи као што су Френк Хабард, Вилијам Дауд и Мартин Сковронек покушали да поново успоставе грађевинске традиције барокног периода. Чембало ове врсте историјски засноване градитељске праксе доминира садашњом сценом.

Механизам уреди

 
Детаљ механизма чембала Кристијана Зела, у Музички музеј Барцелоне

Чембала се разликују по величини и облику, али сва имају исти основни механизам. Играч притисне тастер који се љуља преко осовине на средини своје дужине. Други крај кључа подиже подизач (дугачку траку од дрвета) која држи мали плектрум (комад пера у облику клина, често направљен од пластике у 21. веку), који окида жицу. Када играч отпусти кључ, удаљени крај се враћа у положај мировања, а џек се враћа назад; плектрум, постављен на механизам са језичком који може да се окреће уназад од жице, пролази поред жице без поновног окидања. Како кључ достигне положај мировања, филцани пригушивач на врху дизалице зауставља вибрације жице. Ови основни принципи су детаљно објашњени у наставку.

 
Слика 1. Шематски приказ појединачног ручног чембала 2 × 8'
  • Полуга кључа је једноставан пивот, који се љуља на балансној осовини која пролази кроз рупу избушену кроз полугу кључа.
  • Подизач је танак, правоугаони комад дрвета који се налази усправно на крају полуге за кључ. Подизачи се држе на месту помоћу регистара. То су две дугачке траке од дрвета (горња покретна, доња фиксна), које се протежу у процепу између блока и трбушне шине. Регистри имају правоугаоне уторе (рупе) кроз које пролазе подизачи који се могу померати горе-доле. Регистри држе утичнице на тачној локацији која је потребна за окидање жице.
 
Слика 2. Горњи део подизача
  • У џеку, плектрум стрши скоро хоризонтално (обично је плектум мало нагнут према горе) и пролази непосредно испод жице. Историјски гледано, плектре су биле направљене од птичјег пера или коже; многа модерна чембала имају пластичне (делрин или целцон) плектре.
  • Када се притисне предњи део тастера, задњи део кључа се подиже, џек се подиже, а плектрум повлачи жицу.
  • Вертикално кретање подизача се затим зауставља помоћу ограде (која се назива и горња шина), која је прекривена меким филцом да пригуши удар.
 
Слика 3: како функционише акција чембала
  • Када се кључ отпусти, подизач пада назад под сопственом тежином, а плектрум се враћа испод жице. Ово је омогућено тако што се плектрум држи у језичку причвршћеном са осовином и опругом на тело дизалице. Доња површина плектума је исечена косо; тако када силазни плектрум додирне струну одозго, нагнута доња површина пружа довољну силу да гурне језик уназад.[6]
  • Када дизалица дође у потпуно спуштени положај, пригушивач од филца додирује жицу, узрокујући да нота престане.

Истакнути чембалисти из Србије уреди

Референце уреди

  1. ^ In virtually all instances, "more than one" means two. For the one known three-manual instrument, see Hieronymus Albrecht Hass. For forged three-manual instruments, see Leopoldo Franciolini.
  2. ^ Ripin, Edwin M.; Koster, John (2001). „Buff stop [harp stop and (erroneously) lute stop]”. Grove Music Online. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.04266. Приступљено 18. 4. 2021. 
  3. ^ Ripin, Edwin M.; Koster, John (2001). „Buff stop [harp stop and (erroneously) lute stop]”. Grove Music Online. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.04266. Приступљено 18. 4. 2021. 
  4. ^ Ehrlich, Cyril (1990). The Piano: A History. Oxford University Press, USA; Revised edition. ISBN 0-19-816171-9. 
  5. ^ Wraight, Denzil (2006). „Recent Approaches in Understanding Cristofori's Fortepiano”. Early Music. 34 (4): 635—644. ISSN 0306-1078. JSTOR 4137311. S2CID 191481821. doi:10.1093/em/cal050. 
  6. ^ Kottick 1987, стр. 19.

Литература уреди

  • Ehrlich, Cyril (1990). The Piano: A History. Oxford University Press, USA; Revised edition. ISBN 0-19-816171-9. 
  • Dearling, Robert, ур. (1996). The Ultimate Encyclopedia of Musical Instruments. London: Carlton. ISBN 978-1-85868-185-6. 
  • Hubbard, Frank (1967). Three Centuries of Harpsichord Making  (2 изд.). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-88845-6.  An authoritative survey by a leading builder of how early harpsichords were built and how the harpsichord evolved over time in different national traditions.
  • Kottick, Edward (1987). The Harpsichord Owner's Guide. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 9780807817452. 
  • Kottick, Edward (2003). A History of the Harpsichord. Indiana University Press. ISBN 0-253-34166-3.  An extensive survey by a leading contemporary scholar.
  • Russell, Raymond (1973). The Harpsichord and Clavichord: an introductory study (2nd изд.). London: Faber and Faber. ISBN 0-571-04795-5. 
  • Boalch, Donald H. (1995) Makers of the Harpsichord and Clavichord, 1440–1840, 3rd ed., with updates by Andreas H. Roth and Charles Mould, Oxford University Press. ISBN 0-19-318429-X. A catalogue, originating with work by Boalch in the 1950s, of all extant historical instruments.
  • O'Brien, Grant (1990) Ruckers, a harpsichord and virginal building tradition, Cambridge University Press. ISBN 0-521-36565-1. Covers the innovations of the Ruckers family, the founders of the Flemish tradition.
  • Skowroneck, Martin (2003) Cembalobau: Erfahrungen und Erkenntnisse aus der Werkstattpraxis [Harpsichord construction: a craftsman's workshop experience and insight], Fachbuchreihe Das Musikinstrument 83, Bergkirchen : Bochinsky. ISBN 3-932275-58-6. A study (written in English and German) of harpsichord building by a leading figure in the modern revival of historically authentic methods of building.
  • Zuckermann, Wolfgang (1969) The Modern Harpsichord: twentieth century instruments and their makers, New York : October House. Zuckermann, Wolfgang (1969). The Modern Harpsichord: Twentieth Century Instruments and Their Makers. October House. ISBN 0-8079-0165-2. 
  • The New Grove: Early Keyboard Instruments. Macmillan. 1989. ISBN 0-393-02554-3. . (material from here is also available online in Grove Music Online)
  • Grove Dictionary of Music and Musicians, article "Harpsichord". On line edition. Copyright 2009, Oxford University Press.
  • Germann, Sheridan (2002) Harpsichord decoration: a conspectus. In Howard Schott, ed., The Historical Harpsichord, Vol. 4. Pendragon Press.
  • Russell, Raymond (1959) The Harpsichord and Clavichord London: Faber and Faber.
  • Rueger, Christoph, Musical Instruments and Their Decoration, Seven Hills Books, Cincinnati, Ohio. Rueger, Christoph (1986). Musical Instruments and Their Decoration: Historical Gems of European Culture. Seven Hills Books. ISBN 0-911403-17-5. 
  • Yorke, James, Keyboard Instruments at the Victoria and Albert Museum, Victoria and Albert Museum, London. Yorke, James (1986). Keyboard Instruments at the Victoria and Albert Museum. ISBN 0-948107-04-9. 
  • Chung, David. 2005. Review of Jean-Henry D’Anglebert: Pièces de clavecin (Paris, 1689). Hank Knox, clavicytherium. Les Productions Early-music.com, 2003. Journal of Seventeenth-Century Music 11.1.
  • Ripin, Edwin M. (1989) Early Keyboard Instruments. New York: W. W. Norton & Company.

Спољашње везе уреди

 
Чембало на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чембало&oldid=27684103”