Шитал пати
Шитал пати (бенгалски:শীতল পাটি) је врста простирке. Прави се од биљке мурте (Schumannianthus dichotomus). Обично се користи у индијској држави Западни Бенгал и у Бангладешу. Отирачи са украсним дизајном називају се накши пати. [1]
| Традиционална уметност ткања Шитал Пати у Силхету | |
|---|---|
 Шитал Пати, Сунамганџ | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Бангладеш |
| Светска баштина Унеска | |
| Унеско ознака | 01112 |
| Датум уписа | 2017 |
| Локација уписа | https://ich.unesco.org/en/RL/traditional-art-of-shital-pati-weaving-of-sylhet-01112 |
Шитал пати се праве од трске или од биљке мурте, познате на различитим местима као mostak, patipata, patibet и paitara. Биљка мурта расте око водених површина у Силхету, Сунамганџу, Барисалу, Тангаилу, Комили, Ноакалију, Фенију и Читагонгу. Накши пати направљен од биљака мурте доступан је само у окрузима Силхет и Ноакхали у Бангладешу. У Индији, шитал пати се прави у северном округу Кох Бехар у држави Западни Бенгал. Међу областима Кох Бехара где се тка шитал пати, Сагаресвар, Гхугумари и Пашнаданга су важни центри. [2]
УНЕСКО-ва листа нематеријалног културног наслеђа уреди
Шитал пати је традиционална уметност прављења ручно рађене простирке плетењем трака зелене трске познате као "мурта". Простирку користе људи широм Бангладеша као простирку за седење, прекривач или простирку за молитву. Главни носиоци традиције су ткачи из региона Силхет у Бангладешу, али постоје и у другим деловима земље. У сакупљању и обради мурте учествују и мушкарци и жене, при чему су жене више укључене у процес ткања. Занат је главни извор средстава за живот и снажна ознака идентитета; пошто је првенствено породични занат, помаже у јачању породичних веза и стварању хармоничне друштвене атмосфере. Овладавање техником даје друштвени престиж, а пракса оснажује жене, као и сиромашне заједнице. Влада промовише занат путем локалних и националних сајмова, а групе које раде Шитал Пати се све више организују у задруге како би се обезбедила ефикасна заштита и пренос заната и гарантовала његова профитабилност. Пракса се првенствено преноси с генерације на генерацију у породицама занатлија.[3]
УНЕСКО је препознао Традиционалну уметност шитал пати ткања Силхета и уврстио је на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства 2017. године. [4]
Галерија уреди
-
Шитал пати у националном музеју Бангладеша у Даки -
Шитал пати у продавници -
Ткање шитал патија
Види још уреди
- Nakshi kantha, decorative quilts made from cloth
Референце уреди
- ^ Banu, Zinat Mahrukh (2012). „Nakshi Pati”. Ур.: Islam, Sirajul; Jamal, Ahmed A. Banglapedia: National Encyclopedia of Bangladesh (Second изд.). Asiatic Society of Bangladesh.
- ^ „Sitalpati Mat Weaving of West Bengal – Asia InCH – Encyclopedia of Intangible Cultural Heritage”.
- ^ „Traditional art of Shital Pati weaving of Sylhet”. ich.unesco.org. Приступљено 14. 6. 2022.
- ^ „"Cultural Heritage: Shital Pati on Unesco list"”. The Daily Star. 7. 12. 2017. Приступљено 7. 12. 2017.