Atlantska trgovina robljem

Atlantska trgovina robljem ili transatlantska trgovina robljem je obuhvatala transport Afrikanaca koje su trgovci robovima porobili, uglavnom do Amerika. Trgovina robovima redovno je koristila trouglasti trgovinski put i njegov srednji prolaz, a postojala je od 16. do 19. veka. Velika većina onih koji su porobljeni i prevezeni radi prekoatlantske trgovine robljem bili su ljudi iz centralne i zapadne Afrike, koje su drugi zapadnoafrički stanovnici prodavali zapadnoevropskim trgovcima robljem (relativno mali broj je direktno uhvaćen od strane trgovaca robljem u primorskom delu kontinenta), koji su ih zatim odvodili u Amerike.[1] Ekonomije južnog Atlantika i Kariba bile su posebno zavisne od ponude robovske radne snage za proizvodnju potrošačkih useva, koji su sačinjavali robu i odeću za prodaju u Evropi. To je bilo od presudnog značaja za zapadnoevropske zemlje koje su se krajem 17. i 18. veka međusobno nadmetale u stvaranju prekomorskih carstava.[2]

Skladišni prostor britanskog robovskog broda (1788)
Reprodukcija reklame kojom se oglašava aukcija robova u Čarlestonu u Južnoj Karolini iz 1769. godine.

Portugalci su u 16. veku bili prvi koji su razvili Atlansku trgovinu robljem. Godine 1526, oni su okončali prvo transatlantsko ropsko putovanje do Brazila, a ubrzo su njihovim putem sledili i drugi Evropljani.[3] Vlasnici brodova smatrali su robove robom koju treba transportovati do Amerika što je brže i jeftinije moguće.[2] Tu robu bi tamo mogli prodati kao radnu snagu za plantaže kafe, duvana, kakaoa, šećera i pamuka, rudnike zlata i srebra, polja riže, građevinsku industrija, seču drveta za brodove, ili kao domaće sluge. Dok su prvi Afrikanci dovedeni u Engleske kolonije bili klasifikovani kao prisilne sluge, sa sličnim pravnim statusom kao i radnici iz Britanije i Irske koji su radili po ugovoru, do sredine 17. veka, ropstvo je očvrslo kao rasna kasta, pri čemu su afrički robovi i njihovi potomci bili legalno vlasništvo njihovih vlasnika. Deca ropkinja su rađana kao robovi. Kao imovina, ti ljudi su smatrani robom ili jedinicama rada, i prodavani su na pijacama sa drugom robom i uslugama.

Glavne države Atlanske trgovine robljem, poređane po obimu trgovine, bile su portugalsko, britansko, francusko, špansko i holandsko carstvo. Više njih je uspostavilo ispostave na afričkoj obali, gde su otkupljivali robove od lokalnih afričkih lidera.[4] Ovim robovima bi upravljala postaja koja bi bila osnovana na ili u blizini obale, kako bi se ubrzalo otpremanje robova u Novi svet. Robovi su držani u logorima dok su čekali isporuku. Trenutne procene su da je otprilike 12 miliona do 12,8 miliona Afrikanaca isporučeno preko Atlantika tokom perioda od 400 godina,[5][6]:194 iako je broj koji su kupili trgovci bio znatno veći, jer je prelaz imao veliku stopu smrtnosti.[7][8] Oko početka 19. veka razne su vlade nastojale da zabrane ovu trgovinu, iako se ilegalni šverc još uvek odvijao. Početkom 21. veka nekoliko vlada je izdalo formalna izvinjenja za transatlantsku trgovinu robljem u prošlosti njihovih zemalja.

BackgroundУреди

Atlantska putovanjaУреди

Atlantska trgovina robovima razvila se nakon uspostavljanja trgovinskih kontakata između Starog sveta (Afro-Euroazija) i Novog sveta (Amerika). Vekovima su plimne struje činile putovanje okeanima posebno teškim i rizičnim za brodove koji su tada bili dostupni, te je stoga bilo vrlo malo, ako je uopšte i postojao, pomorski kontakt među narodima koji su živeli na ovim kontinentima.[9] Međutim, u 15. veku, novi evropski razvoj tehnologije pomorstva doveo je do toga da su brodovi bili bolje opremljeni da se nose sa plimnim strujama i mogli su da otpočnu prelazi preko Atlanskog okeana. Između 1600 i 1800, oko 300 000 mornara angažovanih u trgovini robovima delovalo je duž zapadnu Afriku.[10] Čineći to, stupili su u kontakt sa društvima koja su živela duž zapadne afričke obale i onima u Amerikama, među kojima nikada ranije nije bilo interakcija.[11] Istoričar Pjer Šonu nazvao je posledice evropske plovidbe „deizolacionim”, u smislu da su označile kraj izolacije za neka društva i porast međudruštvenih kontakata za većinu drugih.[12]

Istoričar Džon Tornton je napomenuo, da su se brojni tehnički i geografski faktori izkombinovali da bi postalo najviše verovatno da Evropljani budu ljudi koji su istraživali Atlantik i razvili trgovinu na njemu.[13] On je utvrdio da su pokretačke aspiracije bile želja za pronalaženjem novih i profitabilnih komercijalnih mogućnosti izvan Evrope, kao i želja za stvaranjem alternativne trgovačke mreže onoj koju je kontrolisalo muslimansko Otomansko carstvo sa Bliskog Istoka, koje je smatrano komercijalnom, političkom i religijskom pretnjom evropskom hrišćanstvu. Konkretno, evropski trgovci su želeli da trguju za zlato, koje se moglo naći u zapadnoj Africi, a takođe i da pronađu pomorski put do Indije, gde bi mogli da trguju luksuznom robom, poput začina, bez obaveze da dobavljaju tu robu od bliskoistočinih muslimanskih trgovaca.[14]

Iako su mnoga početna atlantska pomorska istraživanja vodili Iberijci, u njima su učestvovali pripadnici mnogih evropskih nacionalnosti, uključujući mornare iz Portugalije, Španije, Italijanskih kraljevstava, Engleske, Francuske i Holandije. Ta raznolikost navela je Torntona da opiše inicijalno „istraživanje Atlantika” kao „istinski međunarodni poduhvat, iako su mnoga dramatična otkrića ostvarena pod pokroviteljstvom Iberijskih monarha”. Kasnije je to liderstvo podstaklo nastanak mita prema kome su „jedino Iberijci predvodili istraživanja”.[15]

ReferenceУреди

  1. ^ „The capture and sale of slaves”. Liverpool: International Slavery Museum. Приступљено 14. 10. 2015. 
  2. ^ а б Mannix, Daniel (1962). Black Cargoes. The Viking Press. стр. Introduction—1—5. 
  3. ^ Weber, Greta (5. 6. 2015). „Shipwreck Shines Light on Historic Shift in Slave Trade”. National Geographic Society. Приступљено 8. 6. 2015. 
  4. ^ Klein, Herbert S., and Jacob Klein. The Atlantic Slave Trade. Cambridge University Press, 1999, pp. 103–139.
  5. ^ Ronald Segal, The Black Diaspora: Five Centuries of the Black Experience Outside Africa (New York: Farrar, Straus and Giroux). 1995. ISBN 978-0-374-11396-4. стр. 4.. "It is now estimated that 11,863,000 slaves were shipped across the Atlantic." (Note in original: Paul E. Lovejoy, "The Impact of the Atlantic Slave Trade on Africa: A Review of the Literature", in Journal of African History 30 (1989), p. 368.)
  6. ^ Meredith, Martin (2014). The Fortunes of Africa. New York: PublicAffairs. стр. 191. ISBN 978-1610396356. 
  7. ^ Eltis, David and Richardson, David, "The Numbers Game". In: Northrup, David: The Atlantic Slave Trade, 2nd ed., Houghton Mifflin Co., 2002, p. 95.
  8. ^ Basil Davidson. The African Slave Trade.
  9. ^ Thornton 1998, pp. 15–17.
  10. ^ Christopher 2006, стр. 127.
  11. ^ Thornton 1998, p. 13.
  12. ^ Chaunu 1969, pp. 54–58.
  13. ^ Thornton 1998, p. 24.
  14. ^ Thornton 1998, pp. 24–26.
  15. ^ Thornton 1998, p. 27.

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди