Bonaventura Кavaliјeri
Bonaventura Frančesko Kavalijeri (lat. Cavalerius; 1598 – 30. november 1647) bio je italihanski matematičar i jesuat.[1] On je poznat po svom radu na problema optike i kretanja, radu na nedeljivosti, prekurzorima infinitezimalnog računa, i uvođenju logaritama u italijansku nauku. Kavalijerijev princip u geometriji delimično je predvideo intergralni račun.
| Bonaventura Кavaliјeri | |
|---|---|
 Кavaliјeri je uveo integralni račun | |
| Puno ime | Bonaventura Frančesko Kavalijeri |
| Ime po rođenju | Bonaventura Francesco Cavalieri |
| Druga imena | Bonaventura Cavalieri |
| Datum rođenja | 1598 |
| Mesto rođenja | Milano Milansko vojvodstvo |
| Datum smrti | 30. novembar 1647. (48/49 god.) |
| Mesto smrti | Bolonja Papska država |
| Prebivalište | Italija |
| Državljanstvo | italijansko |
| Univerzitet | Univerzitet u Pizi |
| Zanimanje | matematičar |
| Delovanje | Kavalijerijev princip Kavalijerijeva formula kvadrature |
ŽivotУреди
Rođen u Milanu, Kavalijeri se pridružio jesuatskom redu (koji ne treba mešati sa jezuitima) u svojoj petnaestoj godini, uzevši ime Bonaventura nakon što je postao početnik u redu. On je ostao član tog reda do svoje smrti.[2] Zavete je položio i postao punopravni član reda 1615. godine, u uzrastu od sedamnaest godina, i ubrzo nakon toga pridružio se jesuatskoj kući u Pizi. Do 1616. bio je student geometrije na Univerzitetu u Pizi. Tamo je došao pod starateljstvo Benedeta Kastelija, koji ga je verovatno upoznao sa Galileom Galilejem. Godine 1617. na kratko se pridružio dvoru Medičija u Firenci, pod pokroviteljstvom kardinala Federika Boromea, ali se sledeće godine vratio u Pizu i počeo da predaje matematiku umesto Kastelija. Prijavio se za katedru za matematiku na Univerzitetu u Bolonji, ali je odbijen.[1]
Godine 1620. se vratio u jesuatsku kuću u Milanu, gde je živeo kao iskušenik, i postao je đakon pod kardinalom Boromeom. Studirao je teologiju u manastiru San Gerolamo u Milanu, a imenovan je po manastiru Svetog Petra u Lodiju. Godine 1623. postavljen je za igumana manastira Svetog Benedikta u Parmi, ali se još uvek prijavljivao za matematičke pozicije. Ponovo je podneo aplikaciju za Bolonju, a 1626. godine za Univerzitet Sapienca, ali je svaki put odbijen, uprkos toga što je uzeo šest meseci odsustva da podrži svoju aplikaciju na Sapienci u Rimu.[1] Godine 1626. počeo je da pati od gihta, što će mu ograničiti kretanje do kraja života.[3] Takođe je odbijen za mesto na Univerzitetu u Parmi, za šta se veruje da je bilo posledica njegove pripadnosti jesuatskom redu, jer je Parmom u to vreme upravljao isusovski red. Godine 1629. postavljen je na katedru za matematiku na Univerzitetu u Bolonji, što se pripisuje Galileovoj podršci u Bolonjskom senatu.[1][4][5]
Veći deo svog dela objavio je dok je bio u Bolonji, iako su neki od radova već bili napisani. Njegov rad Geometria Indivisibilius, gde je izneo ono što će kasnije postati metod nedeljivosti, napisan je 1627. dok je bio u Parmi i predstavljen kao deo njegove aplikacije u Bolonji, ali nije objavljen do 1635. Kritički prijem njegovih savremenika bio je mešovit, a rad Exercitationes geometricae sex (Šest vežbi iz geometrije) objavljeno je 1947. godine, delom kao odgovor na kritike. Takođe u Bolonji objavio je tabele logaritama i informacije o njihovoj upotrebi, promovišući njihovu upotrebu u Italiji.
Galileo je izvršio snažan uticaj na Kavalijerija, i Kavalijeri je napisao Galileju najmanje 112 pisama. Galileo je o njemu rekao, „nekolicina, ako uopšte iko, još od Arhimeda, prodrla je toliko daleko i duboko u nauku o geometriji.”[6] On je održavao široki korespondenciju; njegovi poznati dopisnici su Marina Mersena, Evangelistu Toričelija i Vinčenca Vivijanija.[3] Toričeli je imao posebno značajnu ulogu u pročišćavanju i promovisanju metoda nedeljivosti.[1] Takođe je imao koristi od pokroviteljstva Čezara Marsilija.[6]
Pred kraj života zdravlje mu se znatno pogoršalo. Artritis ga je sprečavao da piše, i veliki deo svoje prepiske diktirao je Stefanu degli Anđeliju, kolegi jesuatu i Kavalijerivom studentu. Anđeli je kasnije nastavio da razvija Kavalijerijevu metodu.
Godine 1647. je umro, verovatno od gihta.[3]
ReferenceУреди
- ^ а б в г д Amir Alexander (2014). Infinitesimal: How a Dangerous Mathematical Theory Shaped the Modern World. Scientific American / Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0374176815.
- ^ Eves, Howard (1998). David A. Klarner, ур. „Slicing it Thin”. Mathematical Recreations: A Collection in Honour of Martin Gardner. Dover: 100. ISBN 0-486-40089-1.
- ^ а б в J J O'Connor and E F Robertson, Bonaventura Francesco Cavalieri, MacTutor History of Mathematics, (University of St Andrews, Scotland, July 2014)
- ^ Ariotti, Piero E. (septembar 1975). „Bonaventura Cavalieri, Marin Mersenne, and the Reflecting Telescope”. Isis. 66 (3): 303—321. ISSN 0021-1753. doi:10.1086/351471.
- ^ Eves, Howard (mart 1991). „Two Surprising Theorems on Cavalieri Congruence”. The College Mathematics Journal. 22 (2): 118—124. ISSN 0746-8342. JSTOR 2686447. doi:10.2307/2686447.
- ^ а б Cavalieri, Bonaventura, at The Galileo Project
LiteraturaУреди
- Elogj di Galileo Galilei e di Bonaventura Cavalieri by Giuseppe Galeazzi, Milan, 1778
- Bonaventura Cavalieri by Antonio Favaro, vol. 31 of Amici e corrispondenti di Galileo Galilei, C. Ferrari, 1915.
- Fabroni, Angelo (1778). „Bonaventura Cavalerius”. Vitae Italorum doctrina excellentium qui saeculis XVII. et XVIII. floruerunt (на језику: латински). Pisa. I: 262—301.
Spoljašnje vezeУреди
- The Galileo Project: Cavalieri
- Onlajn tekstovi Kavalijerija:
- Biographies:
- O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Bonaventura Кavaliјeri”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
- Short biography on bookrags.com
- Modern mathematical or historical research:
- Infinitesimal Calculus On its historical development, in Encyclopaedia of Mathematics, Michiel Hazewinkel ed.
- More information about the method of Cavalieri
- Cavalieri Integration