Cesija je pojam iz oblasti prava (obligacioni odnosi), koji predstavlja ustupanje, odnosno prenos potraživanja ili prava poverioca, cedenta, na drugo lice, o čemu dužnik mora biti obavešten.[1] Ustupanje se vrši pismenom izjavom cedenta, odnosno neformalnim ugovorom ili usmeno, dok se u bankama u tu svrhu upotrebljavaju formulari. Sklapanjem ugovora, novi poverilac, tj. cesionar stupa na mesto dotadašnjeg poverioca. Cesijom se sadržaj potraživanja ne menja, kao ni obligacioni odnos utvrđen u hartiji od vrednosti u slučajevima kada su one predmet cesije.

Cedent je obavezan da cesionaru pruži obaveštenja o njegovim pravima po osnovu potraživanja, kao i da mu preda dokumenta kojima se isto dokazuje.

Iako ne postoji obaveza obaveštavanja dužnika (cesusa) o cesiji, uobičajeno je da se to učini kako dužnik ne bi nastavio sa izmirivanjem obaveze prema doskorašnjem poveriocu.

Reference

уреди
  1. ^ Zakon o obligacionim odnosima RS ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja) član 436. [1]