Motorikša je motorizovana verzija vučene rikše ili biciklističke rikše. Većina motorikši ima tri točka. One su poznati pod mnogim nazivima u raznim zemljama, uključujući auto, auto/ auto rikša taksi, bejbi taksi, golub, bajaj, čand gari, lapa, tuk-tuk, zvil ili tuksi.

Motorikša u Šri Lanci

Autorikša je čest oblik gradskog prevoza, bilo kao vozilo za iznajmljivanje, tako i za privatnu upotrebu, u mnogim zemljama sveta. One su naročito česte u zemljama sa tropskom ili suptropskom klimom, jer obično nisu u potpunosti zatvorene, i u mnogim zemljama u razvoju, jer su relativno jeftine za posedovanje i upotrebu. Od 2019. godine, Bajaj Auto iz Pune, Indija, najveći je svetski proizvođač autorikši. Ova firma prodaje preko 780.000 primeraka godišnje.[1]

Postoji mnogo različitih vrsta, dizajnerskih rešenja i varijacija autorikše. Najčešći tip karakteriše limeno telo ili otvoreni okvir, koji počiva na tri točka; platneni krov sa spuštajućim bočnim zavesama; mala kabina napred za vozača (ponekad poznata i kao autovala), sa komandama na upravljaču; i zadnji prostor za teret, putnike ili dvostruku namenu. Još jedan uobičajeni tip je motocikl koji ima proširenu bočnu prikolicu ili, ređe, gura ili vuče putničku sekciju.

PorekloУреди

Tokom tridesetih godina prošlog veka Japan, koji je u to vreme bio najindustrijalizovanija zemlja istočne Azije, podstakao je razvoj motornih vozila, uključujući i jeftinija vozila na tri točka zasnovana na motociklima. Mazda-Go, otvoreni „kamion“ sa 3 točka, pušten u prodaju 1931. godine,[2] često se smatra prvim pripadnikom od onoga što je postalo poznato kao autorikša. Kasnije te decenije japansko Ministarstvo pošte i telekomunikacija Japana distribuiralo je oko 20.000 polovnih trotočkaša u jugoistočnu Aziju kao deo napora da proširi svoj uticaj u tom regionu.[3][4][5][6] Oni su postali popularni u pojedinim oblastima, posebno na Tajlandu, koji je razvio lokalnu proizvodnju i dizajn nakon što su trotočkaši prestali da se koriste u Japanu kada je japanska vlada ukinula dozvolu za upotrebu tri točkaša 1965. godine.[7]

Proizvodnja u jugoistočnoj Aziji započela je montažne proizvodnjom Dajhacu Midžeta, koja je otpočela 1959. godine.[8] Izuzetak je autohtono modifikovani filipinski tricikl, koji potiče od motocikla Rikuo Tip 97 sa prikolicom, koji je na ostrva uvela Japanska carska vojska tokom Drugog svetskog rata 1941. godine.[9]

U Evropi je Koradino Daskanio, dizajner aviona u Pjađiu i izumitelj Vespe, došao na ideju da izgradi laka komercijalna vozila na tri točka za pogon posleratne ekonomske rekonstrukcije Italije. Pjađio ejp je bio sledeći model iz 1947. godine.

ReferenceУреди

  1. ^ „Bajaj Auto in top gear”. Fortune India. 
  2. ^ „Great Cars of Mazda: Mazda-Go 3-wheeled Trucks(1931~)”. Mazda Motor Corporation. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2019. 
  3. ^ ミゼット物語 木村信之 著 高原書店(Nobuyuki Kimura "Story of Midget", Published on 10 November 1998)
  4. ^ Daihatsu Motor Co., Ltd. public relations section
  5. ^ NPOみらいネットワーク寄附講座、ホテル観光学科の学生に日タイ関係をピーアール 日本での就職機会に関心. Bangkok Shuho (на језику: јапански). 19. 11. 2007. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2009. 
  6. ^ /index.php?option=com_content&view=article&id=321:2009-11-30-05-34-59&catid=54:2009-09-09-07-52-31&Itemid=232 Royal Thai Embassy Tokyo, Japan 日本生まれのタイのトゥクトゥク (Tuk-Tuk of Thailand was born in Japan.)
  7. ^ DESIAM.com: "Tuk-Tuk"
  8. ^ „【ダイハツ ミゼット DKA / DSA型】 幌付3輪スクーター型トラック 旧式商用車図鑑”. route0030.blog.fc2.com. 
  9. ^ „The History of the Philippines Tricycle”. Brits in the Philippines. Приступљено 25. 3. 2020. 

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди