Samoefikasnost (engl. Self-efficacy) je koncept kreiran od strane psihologa Alberta Bandure 70-ih godina XX veka. Bandura određuje samoefikasnost kao verovanje u sposobnost organizovanja i izvršenja akcija potrebnih da bi se ostvario određeni pretpostavljeni tip aktivnosti [1]. Prema Banduri percepcija samoefikasnosti uključuje sledeće:

  • koje aktivnosti su neophodne (ljudi izbegavaju aktivnosti za koje veruju da nemaju sposobnosti);
  • koliko napora je neophodno uložiti u tu situaciju;
  • koliko će izdržati u suočavanju sa teškoćama;
  • koji obrasci su neophodni za zadatak i
  • emocionalne reakcije koje osoba anticipira [2].

Po jednoj od definicija, samoefikasnost odražava optimističko samoverovanje koje olakšava postavljanje ciljeva, naporno investiranje, istrajavanje pred preprekama i oporavak od neuspeha. Samoefikasnost je zasnovana na ideji važnosti subjektivnog doživljaja lične kompetencije u realizaciji različitih ciljeva, a ne na realnim znanjima i veštinama. Samoefikasnost se ne procenjuje kao osobina ličnosti, već kao uverenje o sopstvenim mogućnostima da se usklađuju znanja i sposobnosti, kako bi se ostvarili željeni ciljevi u određenim oblastima i okolnostima [1].

Razvoj samoefikasnostiУреди

Samoefikasnost nije nasledna osobina, već se razvija vremenom. Brižnost roditelja kod dece izgrađuje poverenje, kompetenciju i osećaj samoefikasnosti. Postoje četiri osnovna izvora na kojima počiva samoefikasnost:

  • Lična, direktna iskustva – uspesi podižu verovanja o efikasnosti, dok neuspesi oslabljuju ta verovanja. Neuspesi u ranim fazama narušavaju verovanje u sopstvenu efikasnost, ali ako se osoba suočava samo sa lako postignutim uspesima, ona se lako obeshrabri u slučaju neuspeha;
  • Nivo emocionalne i fiziološke pobuđenosti – stanja prijatnosti u situacijama kada osoba realizuje željenu aktivnost učvrstiće osećaj sigurnosti, dok se neprijatna stanja u okolnostima kada se izvršava aktivnost vezuju za osećaj manje kompetentnosti. Dakle, kada se suočimo sa nekim zadatkom, možemo biti anksiozni i zabrinuti (što utiče na pad efikasnosti) ili uzbuđeni i energični (što utiče na porast efikasnosti);
  • Posredno iskustvo, učenje po modelu – iskustva drugih ljudi omogućavaju učenje sa jedne strane i komparaciju svojih i tuđih sposobnosti sa osobama istih ili sličnih sposobnosti sa druge strane, po modelu „ako mogu drugi, mogu i ja“, i obrnuto. Ako osoba vidi druge da uspevaju pribegavanjem sličnim strategijama, počinje verovati da, takođe, poseduju kapacitete za uspeh. Posmatranje tuđih neuspeha dovodi do sumnje u vlastite sposobnosti u vezi sa sličnim aktivnostima i
  • Socijalne persuazije ili verbalni sudovi koje dobijamo od okoline – ovaj izvor može uticati na pojedinca tako što će on uložiti veći napor da bi ostvario neki cilj ili će isprobati nove strategije u radu. Ako je osoba uveravana od strane drugih da može uspeti u nekoj aktivnosti, uložiće više napora nego osobe koje ne dobijaju takvu vrstu podrške[3].

ReferenceУреди

  1. 1,0 1,1 Bandura, Albert (1977). „Self-efficacy: Toward a unifying theory of behavioral change”. Psychological Review. 84: 191—215. 
  2. ^ Bandura, Albert (1999). „A social cognitive theory of personality.”. Handbook of Personality: 154—196. 
  3. ^ Maddux; Gosselin (2003). „Self – efficacy”. Handbook of Self and identity: 218—237.