Википедија

Volter Vinčel

Volter Vinčel (7. april 1897 – 20. februar 1972) bio je sindikalni američki novinski trač kolumnista i komentator na radio vestima.[1][2] Prvobitno vodviljski izvođač, Vinčel je započeo svoju novinsku karijeru kao Brodvejski novinar, kritičar i kolumnista za njujorške tabloide. On je stekao nacionalnu slavu tokom 1930-ih sa sindicijom Herstovog novinskog lanca i porastom popularnosti radio programa. Vinčel je bio poznat po inovativnom stilu tračeva, šaljivim vestima i vicevima i slengu džez ere.[3]

Volter Vinčel
Winchell in 1960
Vinčel 1960. godine
Ime po rođenjuWalter Winschel
Druga imenaWalter Winchell
Datum rođenja(1897-04-07)7. april 1897.
Mesto rođenjaNjujork Siti
 SAD
Datum smrti20. februar 1972.(1972-02-20) (74 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, Kalifornija
 SAD
PrebivališteSAD
Državljanstvoameričkog
Zanimanjenovinar, voditelj
SupružnikRita Grin (в. 1919 —  р. 1928)
PartnerDžun Magi
Deca3

Vinčel je doprineo razvoju regularnih vesti i desiminaciji posramljujućih priča o poznatim ljudima iskorištavajući svoj izuzetno širok krug kontakata, prvo u svetu zabave i u podzemlju prohibicijske ere, a zatim u zakonodavstvu i politici. Bio je poznat po trgovanju tračevima, ponekad u zamenu za svoje neobjavljivanje novosti. Njegov otvoreni stil izazvao je strah i divljenje. Postoje novele i filmovi koji su zasnovani na njegovoj dovitljivo napadnoj ličnosti trač kolumniste, još od predstave i filma Blagoslovljeni događaj iz 1932. godine. Kako se Drugi svetski rat približavao tokom 1930-ih, on napao one koji su podržavali nacizam. Kasnije, tokom 1950-ih, pridružio se Džozefu Makartiju u njegovoj kampanji protiv komunista. On je naneo štetu reputaciji Čarlsa Lindberga i Žozefine Beker kao i drugih pojedinaca koji su našli na njegovom putu. Međutim, njegova usaglašenost sa Mekartijem ga je vremenom učinila nepopularnim, i njegov stil se nije dobro prilagodio televizijskim vestima.

Na televiziju se vratio 1959. godine kao pripovedač kriminalističke dramske serije iz dvadesetih Nedodirljivi.[4] [2]Tokom godina pojavio se u više desetina filmova i televizijskih produkcija kao glumac, često glumeći samog sebe.[5]

Karijera уреди

Vinčel je rođen u Njujork Sitiju, kao sin Dženi (Bakst) i Džejkoba Vinčela, trgovca; oni su bili ruski jevrejski imigranti.[6] U šestom razredu napustio je školu i počeo da nastupa u vodviljskoj trupi Gasa Edvardsa poznatoj pod nazivom „Njubojs sektet”, u kojoj je isto tako bio Džordž Džesel.[6]

Karijeru u novinarstvu započeo je objavljivanjem napomena o svojoj glumačkoj trupi na oglasnim tablama iza bine. On se pridružio se Vodevil njuzu 1920. godine, a nekoliko godina kasnije he postao saradnik novina Ivning grafik, 1924. godine, gde je njegova rubrika nosila naziv Mainly About Mainstreeters. On je bio angažiran 10. juna 1929. u Njujorškom Daili Miroru, gde je kasnije postao autor prve sindikalizovane trač rubrike,[7] pod nazivom Na Brodveju. Rubriku je podržavao King fičersov sindikat.[8]

Vinčel je debitovao na radiju 12. maja 1930. na stanici WABC u Njujorku, podružnici CBS-a.[9] Emisija pod nazivom Saks on Broadway bila je petnaestominutni pregled koji je pružao poslovne vesti o Brodveju. On je prešao na WJZ (kasnije preimenovan u WABC) i NBC Blu (kasnije ABC radio) 1932. za Džergens žurnal.[9][10]

Podzemne veze уреди

 
„Brodvejski bard” sa reklamom Voltera Vinčela u The Film Daily, 1932.

Do 1930-ih, Vinčel je bio „intimni prijatelj Ovni Madena, vođe elitne njujorške bande u eri prohibicije“,[11] ali je 1932. Vinčelova bliskost sa kriminalcima dovela do njegove bojazni da će biti ubijen. On je pobegao u Kaliforniju i „vratio se nedeljama kasnije sa novim entuzijazmom za pravo, G-men, ujka Sama, [i] staru slavu“.[11] Njegovo izveštavanje o otmici Lindberga i kasnijem suđenju privuklo je nacionalnu pažnju. U roku od dve godine, sprijateljio se sa Dž. Edgarom Huverom, prvim G-čovekom ere opoziva. On je bio odgovoran za izručivanje Luisa „Lepke” Bučaltera iz Murder, Inc. Huveru. Njegova novinska rubrika bila je predstavljena u preko 2.000 novina širom sveta, a čitalo ga je 50 miliona ljudi dnevno od 1920-ih do ranih 1960-ih. Njegov radio u nedelju uveče slušalo je još 20 miliona ljudi od 1930. do kasnih 1950-ih. Godine 1948. Vinčel je imao najbolje ocenjenu radio emisiju kada je nadmašio Freda Alena i Džeka Benija.[12] Jedan primer njegovog profila na njegovom profesionalnom vrhuncu pominje se u pesmi Ričarda Rodžersa i Lorenca Harta iz 1937. „The Lady Is a Tramp“: „Pratim Vinčela i čitam svaki red“.[13]

Otvoreni pogledi уреди

Vinčel je bio jevrejskog porekla i jedan od prvih komentatora u Americi koji je napao Adolfa Hitlera i američke profašističke i pronacističke organizacije, kao što je Nemačko-američki Bund, posebno njegovog vođu Frica Julijusa Kuna. On je bio je uporni pristalica predsednika Frenklina D. Ruzvelta i Nju Dila tokom perioda depresije, i često je služio kao glasnogovornik Ruzveltove administracije u korist intervencionizma dok se evropska ratna kriza nazirala tokom kasnih 1930-ih.[3] U početku je osudio američke izolacioniste da favorizuju smirivanje Hitlera i bio je izričit u svojim napadima na tako istaknute izolacioniste kao što su Čarls Lindberg, koga je nazvao „usamljeni noj“, i Džeralda L.K. Smita, koga je osudio kao „Džeralda Lucifera KKKodfiša Smita”. Tokom 1930-ih i 1940-ih, Vinčel je takođe bio otvoreni pristalica građanskih prava Afroamerikanaca i često je napadao Kju Kluks Klan i druge rasističke grupe kao podršku neameričkim, pronemačkim ciljevima.

Tokom Drugog svetskog rata, napao je Nacionalnu pomorsku uniju, radničku organizaciju za civilnu trgovačku mornaricu Sjedinjenih Država, za koju je rekao da su je vodili komunisti, poput lidera radnika Zapadne obale Harija Bridžisa.[14] Godine 1948, i 1949. on i uticajni levičarski kolumnista Dru Pirson napali su ministra odbrane Džejmsa Forestala u novinskim rubrikama i radio emisijama.[15]

Filmografija уреди

Godina Naslov Uloga Napomene
1930 The Bard on Broadway (kratko) on sam filmski debi
1933 Beauty on Broadway (kratko) on sam
Broadway Thru a Keyhole on sam takođe pisac
1937 Wake Up and Live on sam
vLove and Hisses}- on sam
1947 Daisy Kenyon on sam
1949 Sorrowful Jones on sam glas, nekreditiran
1955 There's No Business Like Show Business on sam glas, nekreditiran
1956 The Walter Winchell Show on sam 3 epizode
1957 A Face in the Crowd on sam
Beau James pripovedač
The Helen Morgan Story on sam
Telephone Time on sam 1 epizode
1957-1959 The Walter Winchell File on sam/domaćin/'Two Gun' Crowley
1959 Westinghouse Desilu Playhouse pripovedač glas, 3 epizode
1959-1963 The Untouchables pripovedač glas, 3 epizode
1960 The Bellboy pripovedač glas, nekreditiran
College Confidential on sam
1961 Dondi on sam
1962 Wild Harvest pripovedač glas
1964 Valentine's Day radio najavljivač glas, 1 epizoda
1966 The Lucy Show pripovedač glas
1967 The Kraft Music Hall on sam
1968 Single Room Furnished on sam nekreditiran
Wild in the Streets on sam Finalni film, nekreditiran

Reference уреди

  1. ^ „Walter Winchell, American journalist”. Encyclopædia Britannica. 14. 2. 2018. Приступљено 11. 3. 2018. 
  2. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 58. ISBN 86-331-2112-3. 
  3. ^ а б Robinson, Jennifer (19. 10. 2020). „American Masters: Walter Winchell: The Power Of Gossip”. PBS. Приступљено 21. 10. 2020. 
  4. ^ „Walter Winchell, American journalist”. Encyclopædia Britannica. 14. 2. 2018. Приступљено 11. 3. 2018. 
  5. ^ „Walter Winchell”. IMDb. 
  6. ^ а б Leonard, Thomas C. (januar 1999). Winchell, Walter. American National Biography Online. ISBN 9780198606697. doi:10.1093/anb/9780198606697.article.1602802. Архивирано из оригинала 11. 12. 2018. г. Приступљено 11. 3. 2018. 
  7. ^ Gardner, Ralph D. (2001). „The Age of Winchell”. Приступљено 19. 2. 2015. 
  8. ^ [archives.nypl.org/the/21480 Walter Winchell papers, 1920-1967], New York Public Library for the Performing Arts
  9. ^ а б Dunning, John (1998). On the Air: The Encyclopedia of Old-Time Radio  (Revised изд.). New York, NY: Oxford University Press. стр. 708–710. ISBN 978-0-19-507678-3. Приступљено 9. 9. 2019. „Walter Winchell's Jergens Journal, news and gossip.” 
  10. ^ Obituary Variety, February 23, 1972, page 71.
  11. ^ а б „Columny”. TIME. 23. 9. 1940. Архивирано из оригинала 13. 11. 2008. г. Приступљено 17. 10. 2011. 
  12. ^ Thomas, Bob (1971). Winchell. Doubleday. „His ranking among the most listened-to radio programs climbed higher and higher until in 1948 his audience was the biggest in radio.” 
  13. ^ Archived at Ghostarchive and the Wayback Machine: Mary Martin – Topic (7. 11. 2014). „The Lady Is a Tramp” — преко YouTube. 
  14. ^ "Liberty Ships" 1995 Public Broadcasting Service (PBS) documentary
  15. ^ CBS's Don Hollenbeck: An Honest Reporter in the Age of McCarthyism Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2014), Loren Ghiglione, 2008, Chapter 16

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Volter Vinčel na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Volter_Vinčel&oldid=27676750”