Zdravko Spasojević
Zdravko Spasojević (Strmovo, 1893. — Šabac, 20. septembar 1932) bio je srpski knjižar i izdavač.
Здравко Спасојевић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1893. |
| Место рођења | Стрмово,  Краљевина Србија |
| Датум смрти | 20. септембар 1932. (38/39 год.) |
| Место смрти | Шабац,  Краљевина Југославија |
| Занимање | књижар и издавач |
Biografija уреди
Rođen je 1893. u Strmovu, srez račanski. Osnovnu i trgovačku školu završio je u Beogradu. Radio je kao šegrt u knjižarsko-knjigovezačkoj radnji Svetozara Velickog u Beogradu. Jedno vreme je radio kao pomoćnik u Sveslovenskoj knjižari, a zatim je radio i u knjižari Mite Stajića, gde je dočekao i Prvi svetski rat.
Na početku Prvog svetskog rata učestvuje kao četnik u borbama na Drini. Kasnije kao obaveznik Četvrtog i Šestog pešadijskog puka biva zarobljen i sproveden u logor u Ašahu. Po završetku rata vraća se u Beograd i otvara svoju knjižaru i antikvarnicu, Knjižara Zdravka Spasojevića, a bavio se i izdavačkim poslom. Izdavao je originalna i prevedena dela, zabavna dela, školske udžbenike.[1]
Bio je jedan od glavnih inicijatora i osnivača Knjižarskog udruženja. Jedno vreme je bio i predsednik Narodnog odbora. Kasnije u karijeri, od 1921. do 1926. je bio i odgovorni urednik Knjižarskog glasnika.
Poslovi mu nisu dobro išli, pa je umro u velikoj materijalnoj bedi, 20. septembra 1932. u Šapcu.
Knjižarsko udruženje уреди
Knjižarsko udruženje je osnovano 6. marta 1921. u Beogradu. Udruženje je osnovano jer su knjižari smatrali da nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine nije bilo mesta u zakonu nove države za knjižare i kulturne poslanike. Osnivanjem udruženja ugledni knjižari, od kojih su mnogi bili i izdavači, su se izborili za viši položaj u društvu.
Osnivači su bila dvanaestorica najuglednijih knjižara. Za predsednika je izabran Dragutin Đuković, Gece Kon je bio potpredsednik, blagajnik Dragutin Valožić i bibliotekar Zdravko Spasojević. Nešto kasnije će biti izabran i sekretar Dušan Slavić.[2]
Udruženje je vodio Upravni odbor od dvanaest članova, sedam iz Beograda i pet iz unutrašnjosti. Na mesto predsednika, sekretara, blagajnika i bibliotekara mogli su biti birani samo ljudi iz Beograda.
Kriza knjige уреди
U opštoj ekonomskoj krizi, koja je vladala neko vreme u Jugoslaviji, bila je i kriza knjige, koja se pretvorila uglavnom u krizu dobre knjige i krizu rasturanja knjige.[3]
Zdravko Spasojević je o ovoj krizi knjige imao mišljenje da nije postojala kriza produkcije knjige, već je bila kriza čitalačke publike. On je tvrdio da su režije bile velike, a potražnaj sve manja, čak manja nego pre rata.[3]
Reference уреди
- ^ Starčević, Velimir (2011). Staro srpsko knjižarstvo. Beograd: Službeni glasnik.
- ^ Srpsko knjižarstvo : zbornik radova iz istorije srpskog knjižarstva. Jonović, Petar. Novi Sad: Prometej. 1997. ISBN 9788676392872. OCLC 40096730.
- ^ а б Durković-Jakšić, Ljubomir (1979). Jugoslovensko knjižarstvo : 1918-1941. Beograd: Narodna knjiga. стр. 154, 157.