Хипици
Хипици (енгл. hippies), омладински покрет настао у САД 1960-их година, који се бунио против америчког потрошачког друштва у циљу стварања новог друштва заснованог на миру и љубави. Хипици проповедају не само политичку револуцију већ и унутрашњу револуцију сваког појединца.
.svg)
Хипи покрет је настао у заливској области Сан Франциска (Калифорнија), одакле се проширио остатком света. Хипи покрет је нашао свој музички израз у психоделичном року, чији су најзначајнији представници Јефферсон Аирплане, Гратефул Деад, Јанис Јоплин, Тхе Доорс, Пинк Флоyд, Џими Хендрикс и многи други.
Историја хипи покрета уреди
Порекло: битници и фрикови уреди
Почетком 1960-их у Хејт Ешбурију, делу Сан Франциска, града који ће постати колевка новог покрета, окупљају се битници. Око њихових књижевничко - песничких дружина окупљају се студенти, а затим и други знатижељници и истомишљеници, противници наметнутих друштвених норми.
„Наш програм је културна револуција кроз потпуни напад на постојећу културу... наша музика, наша одјећа, наши домови, начин на који говоримо и ходамо, начин на који расте наша коса, начин на који пушимо и водимо љубав, једемо и спавамо - све то представља једну поруку: слобода![1]“
Били су поборници хедонистичког начина живота и другачијих стања свести. Називани су фриковима (енг. фреак – чудак). Обични људи их сматрају неморалним, лењим и прљавим, но има и оних који у свему томе виде романтични повратак у детињство и бег од цивилизације. Ту су се сретали стари боеми и битници који су обожавали алкохол и тинејџери који су уживали нове опијате.[1] Амерички писац Кен Кизи (Кен Кесеy), контракултурна икона, је представљао везу између беат генерације 1950-их и хипија 1960-их.
Кен Кизи се почетком 1960-их преселио се у Ла Хонду, јужно од Сан Франциска, гдје је развио праву психоделичну комуну под називом Веселе шаљивџије (ен. Меррy Пранкстерс). Ла Хонда је постала окупљалиште умјетника, пјесника и музичара. Ту је Кизи почео с праксом тзв. "acid тестова", тј. окупљања истомишљеника ради заједничке конзумације халуциногених средстава. Они који су хтјели да учествују у његовим acid-тестовима били су обавезни да се обуку што луђе и да плате симболичан допринос у износу од једног долара, при чему је свако могао да конзумира количину халуциногених средстава колико је могао да поднесе.[2] Они којима је ЛСД подстицао креативност имали су на располагању музичке инструменте. Свако је са тим инструментима могао радити шта је хтио, а најчешће их је употребљавала група The Warlocks, која је касније постала славна под именом Grateful Dead.[2]
Меррy Пранкстерси су 1964. године путовали су Америком у старом, весело обојеном аутобусу, заговарајући употребу ЛСД-а, који је тада био легалан.[3] Сви су носили шарену одјећу и били стално дрогирани.[2] У својем мисионарском крстарењу Америком Пранкстерси су се упутили и на Источну обалу у жељи да се сусретну с Тимоти Лиријем и битницима. Али сусрет је показао да је и међу њима генерацијски јаз непремостив. Беатници су у ЛСД-у гледали средство које омогућује урањање у Апсолут, а Пранкстерси су више тежили забави. Изглед и начин живота Меррy Пранкстерса послужили као узор каснијем хипи покрету.[2]
На глобалној политичкој сцени актуелно је било заоштравање блоковске поделе света, хладни рат, трка у наоружању, Кубанска криза, Берлински зид и распламсавање рата у Вијетнаму. Војна интервенција у Вијетнаму убрзала је дефинитивни разлаз између младе генерације и етаблиране Америке. Што је више јачао амерички војни ангажман, то се међу младима радикализовао антиратни став који се поступно прерастао у све израженију одбојност према свему што су сматрали идејним извориштем насиља и милитантних идеологија. Нико се више није надао решењима унутар институционалних оквира па се, међу младима, повећавао број оних који су били спремни посве раскинути са свијетом конвенција и изградити властити свет у којем би уистину заживјеле вредности које су дотад биле само празне речи.[2]
Развој хипи покрета уреди
Средином шездесетих година, под утицајем песника бит генерације, у Калифорнији се јавља нова Хипи култура. Хипици су оспоравали институцију брака и улогу породице, и покушали оживотворити своју алтернативну животну филозофију. Настојећи да организирају живот по својим правилима као узор су им послужиле комуне у којима су живеле заједнице истомишљеника, попут Веселих шаљивџија, познатих негатора друштвених норми из Ла Хонде. Такав модел живљења ускоро су прихватили десетине хиљада младих људи, најпре на подручју Сан Франциска, потом и у осталим градовима Америке, па и Европе. Комуне су, по вјеровању младих, требале бити примјер идеалнога друштва, својеврсна корекција свега онога што су замјерали свијету којем су управо окретали леђа.[1]
Прво велико хипи окупљање (Хуман Бе-Ин) одржано је у јануару 1967. у Голден гејт парку у Сан Франциску. На летку који је најављивао скуп писало је да ће се: “сједињење љубави и активизма... коначно догодити кад се политички активисти с Берклија и хипи заједница ...састану на овом племенском скупу”. Дошло је око 30.000 људи, што је представљало прву потврду да постоји одржива хипи сцена.[4] Међу њима су били и Гратефул Деад, Јефферсон Аирплане, Биг бротхерс и Qуицксилверс.[1] Све већи број младих ходочасника у Хејт-Ешбури узбунио је власти Сан Франциска, чији је став био да ће држати хипике подаље. Влада Сан Франциска, решена да заустави прилив младих људи по почетку љетњег распуста, ненамеравано је донела додатну пажњу сцени, низом чланака у локалним новинама којим су национални медији упозоравани о све већем броју хипика. Дневне новине тога времена за припаднике хипи покрета користе углавном погрдне изразе: лењи, прљави, дрогирани, дугокоси, промискуитетни...[1] Извештавање мејнстрим медија о хипи живота у Хејт-Ешбурију привукло је пажњу младих из свих крајева Америке.
Лето љубави (енгл. Summer of Love) представља друштвени феномен који се збио током лета 1967. године када се око 100.000 младих окупило у Хејт-Ешбурију, градској четврти Сан Франциска, стварајући атмосферу културне и политичке побуне. Иако су се хипици истовремено окупили и у Њујорку, Лос Анђелесу, Филаделфији, Сијетлу, Портланду, Вашингтону, Чикагу, Монтреалу, Торонту, Ванкуверу и широм Европе, Сан Франциско је био епицентар хипи револуције у виду мјешавине музике, психоактивних дрога, сексуалних слобода, креативног изражавања и политике.[5] Лето љубави је постало кључни моменат 1960-их, када је хипи контракултура изашла у јавност.[6] Бесплатна храна и бесплатни лекови су били доступни у Голден Гејт парку, Бесплатна клиника (која постоји до данас) је основана за лечење, а Бесплатна радња је поклањала основне потрепштине свакоме коме је потребно.[7] Ово незапамћено окупљање младих је постало својеврсни друштвени експеримент, када је алтернативни начин живота постао заједнички многима, током те и наредне године. Њихов начин живота је подразумевао заједничко становање, бесплатно и заједничко дељење ресурса и слободну љубав.[8]
Хипици су за веома кратко време прешли пут од поткултурне групације до контракултуре која је озбиљно пољуљала доминантне друштвене вредности. Махом су били омладина средње класе која се одриче својих грађанских привилегија и удобности и одлази живети на улици, у комуни на граници закона. Најпознатији боемски кварт у Лос Анђелесу је био Венице, док се у Сан Франциску налазио “кварт снова” Хејт Ешбури, епицентар Хипи покрета. Хипици су се у том кварту масовно насељавали тако да је 1969. било преко 100.000 хипика који су ту живели (махом бегунци од куће).[1] У Сан Франциску се налазио и Голден Гејт парк, место окупљања и свакодневног борављења хипика из тог града и околине. У Њујорку су хипици обожавали Ист Вилиџ, артистичко средиште града. Хипи покрет се веома брзо проширио Америком, Европом и другим деловима света.
Постојале су главне струје у Хипи покрету: прва чије је главно обележје политички активизам и политичка револуција и друга која се више окреће дрогама, духовности, мистицизму и унутрашњој револуцији.[1]
Врхунац и пропаст покрета уреди
После Вудсток фестивала 1969. на коме је било око пола милиона људи и који је представљао врхунац, долази до замора и до гашења хипи покрета. Многи људи су уморни од таквог начина живота, неки се враћају породицама, неки постају успешни политички активисти и прелазе у мејнстрим, док други постају терористи и одлазе у андерграунд (види Фракција црвене армије). Многи се прикључују верским сектама а има и оних који постају огрезли у дрогу и криминал.[1]
Хипи покрет почетком 1970-их убрзо напушта велике градове да би се раширио у унутрашњости. Поједине сеоске хипи комуне у САД и Европи постоје и дан данас (види Кристијанија).
Многи теоретичари се слажу да је битан узрок брзе пропаст хипи покрета одсуство алтернативних економских модела који би покрету обезбедили самоодрживост и независност.
Нео-хипи покрет уреди
Крајем 20. века појавио се тренд "сајбер хипика" који су пригрлили неке аспекте психоделичне контракултуре 1960-их.[9] У електронској музици су се појавили нови правци, гоа тренс и психоделични тренс, који су постали саставни део нео-хипи покрета.
Једно од племенских хипи окупљања, под називом "Дугина породица" (ен. Тхе Раинбоw Фамилy), траје у континуитету од 1972. године.[10] Они се сваке године окупљају у другој земљи да би се молили за мир у свету и живели у хармонији са природом. На Дугиним окупљањима се ништа не продаје нити купује, већ се све дели. Пре ручка се, по правилу, формира круг, приликом чега се сви држе за руке и изговарају ом. Покрет дуге је углавном инспирисан филозофијом новог доба.
Хипи контра-култура уреди
Хипи Контракултура је била радикално супротстављена владајућим друштвеним вредностима. Она се залаже за другачије начине живота, другачије облике породице, другачије форме рада и „не-каријеризам” као начин односа према раду и животу. Хипици одбацују основне полуге на којима почива савремено индустријско друштво, а посебно “амерички начин живота”. Материјалним вредностима потрошачког друштва супротстављају “вредности бића”. Због ненаклоног става према индустрији, као и због наклоности коју су гајили према природи, хипици су прозвани децом цвећа.[11]
Медитативни дух истока је супротстављен рационалистичкој филозофији запада. Путовања у Индију, Непал и Тибет су постала незаобилазан пут духовног просветљења. Духовна интересовања хипика често су укључивала зен будизам, шаманизам и хришћански мистицизам. Хипици су, попут Индијанаца, поред имена под којима су рођени, имали обичај давања новог имена које је именовало оно што они стварно јесу или желе да постану. Грађанску породицу замењују племеном.
Хипи покрет је своју контракултуру супротстављао владајућој култури и политици на разне начине: протестима, маршевима, концертима, прогласима, графитима, начином живота. Контракултура развија своје алтернативне „институције“: андерграунд штампу (самиздат, фанзини), комуне, сквотове, алтернативне културне и социјалне центре, задруге и слично.
Мир и Љубав уреди
Да би нагласили своје дистанцирање од света насиља и рата те прокламовали пацифистичку оријентацију, себе су називали генерацијом љубави. Питање љубави у хипи идеологији није само питање сексуалних слобода и људских права него и славље живота, људске топлине, ослобађање од табуа, поштовање других и њихове воље, преиспитивање патријархата, итд.[1]
Љубав и мир су универзалне теме, вара се ко мисли да су остале у 60-им![1]
Као упечатљив симбол одабрали су цвеће уз образложење да оно није непријатељ никоме, па се говорило и о покрету деце цвећа. Често се дешавало да на полицијску бруталност они узвраћају цвећем. Моћ цвећа (ен. Флоwер Поwер) је био слоган који је изражавао пасивни отпор и идеологију ненасиља.[12] Постао је укоријењен у покрету против рату у Вијетнаму.[13] Хипици верују да ће Љубав променити свет и довести до Мира. Један од најпознатијих хипи слогана је био "водите љубав, не рат!"
Музика уреди
Хипи покрет је нераздвојно повезан са рок музиком која представља израз незадовољства и наде за нову генерацију која хоће “да живи уместо да преживљава”, “да воли уместо да толерише”, “да хода уместо да трчи”, “да открива уместо да учи” (Ј. П. Цартиер).
Од свог настанка психоделични рок је био везан за хипи покрет. У почетку је центар психоделичног рока била западна обала САД. На подручју Сан Франциска стварана је музика која је била веран израз антиратних и антитрадиционалистичких ставова хипи покрета.[2] Најпознатије групе из Сан Франциска су биле Јефферсон Аирплане, Гратефул Деад, Биг Бротхер анд тхе Холдинг Цомпанy с певачицом Јанис Јоплин, Qуицксилвер Мессенгер Сервице, Лове, Тхе Цхарлатанс, Тхе Доорс, и други.
Убрзо се психоделија проширила из заливске области Сан Франциска на остатак земље а затим и на Европу, да би постала највећи рок феномен касних 1960-их. Најистакнутији представници британске психоделичне сцене су били Пинк Флоyд. Остали бендови који су обележили хипи покрет су Битлси, Црееденце Цлеарwатер Ревивал, Цоунтрy Јое & Тхе Фисх, Боб Дилан, Ирон Буттерфлy, Тхе Роллинг Стонес, Френк Запа и Џими Хендрикс.
Дрога уреди
Друга ствар такође повезана са Хипи покретом је употреба психоделичних и опојних дрога, првенствено ЛСД-а и марихуане. Разлика у односу на педесете је драстична. 1950-их су дроге конзумирали претежно музичари, а у 1960-их је ЛСД-еуфорија захватила подједнако и глазбенике и публику.[2] Под утицајем ЛСД-а настаје психоделични рок, “музика унутрашњег путовања”.
Масовно узимање дроге код хипика има своју филозофску димензију, јер се у хипи култури дрогама придавало “свето место”. Око узимања дрога су се развили читави ритуали, попут ритуалног пушења, есид партија, заједничког психоделичног путовања уз музику и мистичних путовања (енг. трип) под дејством ЛСД-а.
Нека своја психоделична искустава је Олдоз Хаксли упечатљиво пренео у својим књигама. У књизи "Врата перцепције" истицао је да људски ум у свакодневном опажању делује као филтер који селективно пропушта само нужне информације, док неке супстанца, попут мескалина или ЛСД-а, уклањају овај филтер и тако чине кључ за врата спознаје. Кад се та врата једном отворе онда навали бујица утисака, боја, звукова и слика, свакодневне ствари виде се друкчијима, јављају се чудне визије, а мисли које се обично сматрају баналним сада се показују као ствари од великога значења. То, по Хуxлеyју, није ништа друго до мистична екстаза, директан улаз у трансцендентно.[2]
Мода уреди
Централни израз хипи идентитета је био дуга коса (дивља, разбарушена и лепршава), која је представљала њихову побуну, слободу и повратак природи (кратка коса је, по њиховом мишљењу, била ознака грађанског менталитета, доказ рада за војску или ФБИ). Одећа се састојала од тексас фармерки, цветних кошуља, кожних сандала, делова војних униформи, мноштва шарених детаља, беџева, перли и разни личних украса. Накит је прављен од природних материјала, дрвета, глине, вуне, шарених каменчића и служио је као естетски а не статусни симбол.
Одећа је служила укидању родне разлике, јер су и момци и девојке носили фармерке и дугу косу. Хипици су изгледом говорили да су деца а не мушкарци или жене. Одјећа и боравишни простори били су им украшени упадљиво жарким бојама, што је требало бити одраз њихове животне радости, али је такође било и резултат конзумације халуциногених средстава.[2]
Светковине уреди
Живот хипика је био испуњен низом различитих светковина, забава, парада, концерата и дешавања. Њихове прославе се разликују од “стрејт” грађанских прослава јер се не везују низакакве традиционално важне датуме (Дан независности, Божић или Ускрс) нити имају строга правила и прописе који се морају поштовати. У хипи светковинама елемент игре има пресудну улогу и свако има простора за слободно и спонтано понашање.
Поред свакодневних светковина, најпознатије масовне хипи манифестације су Вудсток и Острво Вајт. Wоодстоцк фестивал, одржан у Вајт Лејку код Бетела у држави Њујорк од 15 до 18. августа 1969, је вероватно најпознатији рок фестивал икада одржан. Током тог кишног викенда су наступили многи од најпознатијих музичара тог времена, међу којима су Тхе Wхо, Јефферсон Аирплане, Гратефул Деад, Цаннед Хеат, Јоан Баез, Јанис Јоплин, Јое Цоцкер, Јими Хендриx и други. Посетило га је близу пола милиона људи. За многе је он најбољи пример контракултуре 1960-их и хипи-ере.
Сексуална револуција уреди
Ни једна дотадашња генерација није тако нагло и супериорно открила и ослободила своју сексуалност. Људско тело више није било табу, на све стране су се могли видети голи људи који се безбрижно ваљају у блату. Чак је и секс на отвореном био уобичајена појава.
Као израз духа шездесетих настала је синтагма "секс, дрога и рокенрол".
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е ж з и Ромео Гарма, “Хипици између утопије и анархије”
- ^ а б в г д ђ е ж з Бранко Милош, Друга страна роцк'н'ролла (пп. 84–93), Вербум, Сплит. 2002. ISBN 978-953-6197-43-9..
- ^ Cavallo, Dominick (1999). A Fiction of the Past: The Sixties in American History. New York: St. Martin's Press. str. 110—111. ISBN 978-0-312-21930-7.
- ^ Т. Гитлин, Тхе Сиxтиес: Yеарс оф Хопе, Даyс оф Раге, (Неw Yорк, 1993), пп. 215
- ^ Е. Вуллиамy, "Лове анд Хаигхт", Обсервер Мусиц Монтхлy 20 Маy 2007
- ^ П. Браунстеин, анд M.W. Доyле (едс), Имагине Натион: Тхе Америцан Цоунтерцултуре оф тхе 1960с анд '70с, (Неw Yорк, 2002), пп. 7
- ^ Gail Dolgin; Vicente Franco (2007). American Experience: The Summer of Love. PBS. Pristupljeno 23. 04. 2007.
- ^ „Роотс оф Цоммунал Ревивал 1962-1966”. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 06. 03. 2011.
- ^ "Хигх-тецх цyбер хиппиес сеек а хигхер цонсциоуснесс тхроугх массиве данце фестс ин тхе wилд"[мртва веза]
- ^ Ниман 1997. пп. 32–33, Роотс Роцк, Раинбоw сецтион
- ^ Никола Божиловић, “Контракултура и хипи покрет”, Годишњак за социологију, бр. 1, пп. 59–81, Ниш, 2005.
- ^ Стуарт Халл, "Тхе Хиппиес: Ан Америцан Момент" публисхед ин Анн Граy (Ед.), ЦЦЦС Селецтед Wоркинг Паперс, Роутледге, (Децембер 20). 2007. ISBN 978-0-415-32441-0. стр. 155..
- ^ Цхатарји, Субарно (2001). Мемориес оф а Лост Wар: Америцан Поетиц Респонсес то тхе Виетнам Wар. Оxфорд Университy Пресс. стр. 42. ИСБН 978-0-19-924711-0..
Литература уреди
- Мајкл Брејк, “Битници и Хипици”, Панпублик, Београд, 1988.
- Стјуарт Хол, “Амерички хипици”, 1988.
- Џон Фиск, Популарна култура, Цлио, Београд, 2001.
- Никола Божиловић, “Контракултура и хипи покрет”, Годишњак за социологију, бр. 1, пп. 59–81, Ниш, 2005.
