Koksaki virusi
Коксаки вируси су вируси из фамилије Picornaviridae, а припадају роду ентеровируса. Припадају IV групи вируса. То су RNK вируси, што значи да у геному имају једноланчану, линеарну RNK. величина им је веома мала, свега 20-30nm. Постоје коксаки A (23 серотипова) и B (6 серотипова) вируси. Ови вируси се могу сврстати у групу опасних, јер под извесним околностима могу довести и до смрти.[1]
| Коксаки вирус | |
|---|---|
| |
| Коксаки B4 вирус | |
| Класификација вируса | |
| Гроуп: | IV
|
| Царство: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | |
| Подврсте | |
Историјат уреди
Коксаки вируси су добили назив по месту Коксаки (енгл. Coxsackie) у држави Њујорк (САД) где су 1948. године изолована два соја из столице два дечака оболела од паралитичког полиомијелитиса. Касније су откривени и други сојеви вируса у разним деловима света. Руски биолог Дмитриј Јосифович Ивановски је први открио постојање вируса.[1]
Начин преношења уреди
Резервоар инфекције је човек, најчешће са асимптоматском инфекцијом, а извор заразе су секрет из ждрела и столица. Инфекција се не преноси контактом, већ фекооралним путем. Има их у отпадним водама и базенима. Могу дуго да се одрже у отпадним водама јер су веома отпорни и тако круже у животној средини људи. Муве су чест механички преносилац вируса. Инфекције коксаки вирусима се најчешће јављају у топлим месецима, било да се ради о лету или јесени, а чешће су у климатски топлијим регионима и у срединама с лошијим хигијенским условима.[2]
Патолошки (медицински) значај уреди
Најчешће изазивају: миокардитис, перикардитис, менингитис, херпангину и респираторне инфекције.
- Миокардитис (запаљење срчаног мишића) најчешће постоје симптоми респираторне инфекције који су претходили срчаној симптоматологији: температура, малаксалост, брзо замарање, отежано дисање, гушење, надражајни кашаљ, лупање срца, бол у грудима, колапсна стања и губитак свести. Клиничким прегледом може се наћи цијаноза периферног типа (модре усне, врх носа, јагодице лица, уши, врхови прстију), убрзан рад срца, поремећаји срчаног ритма, ослабљени тонови, снижен крвни притисак. Наведени симптоми и знаци могу бити присутни у мањем или већем броју - што зависи од тежине миокардитиса и степена хемодинамских поремећаја, али су они неспецифични и да се због тога миокардитис и назива „болест са 10 лица“. Присуство антитела на коксаки вирусе у организму не значи истовремено постојање болести, то јест миокардитиса. Овај вирус може да направи већа оштећења само уколико се не открије на време и не третира адекватно.[2]
- Ексудативни перикардитис (запаљење срчане кесе) - перикардни излив може да настане као одговор на оштећење перикарда и може бити серозан, бистар, гнојав, хеморагичан (присуство крви у изливу) и хилозан. Мањи изливи су асимптоматски али код већих се болесник жали на константан бол или притисак у грудима, отежано дисање, отежано гутање, кашаљ, штуцање и промуклост.[2]
- Херпангинову ангину узрокују различити типови коксаки вируса A. Почиње изненада високом температуром, општим боловима, гушобољом, појачаном секрецијом пљувачке. На крајницима, непчаним луцима, ждрелу и ресици стварају се мале везикуле (пликови) које убрзо постају плитке улцерације. Тегобе трају од једног до четири дана и пролазе без компликација.[2]
- Менингитис - инкубација траје 3-5 дана, пременингеална фаза траје до једног дана када су присутни слабост, поспаност, нелагодност и анорексија са могућим проливом и гушобољом. Након тога се јавља повишена температура, главобоља, повраћање и бол у трбуху. Следи менингеална фаза - представља скуп манифестација које настају као последица повећаног интракранијалног притиска. Најважнији знаци су главобоља, повраћање, код одојчади напетост фонтанела, менингеални знаци-одбрамбени рефлекс који указује на повећан тонус вратних и леђних мишића (укочен врат, знак Кернинга, знаци Бруџинског и Вујићев знак), знаци појачаног сензибилитета (оболелом смета светлост, бука, чак и сваки шум), неуровегетативни поремећаји - брадикардија (успорен рад срца), опстипација (затвор) и поремећај свести. Након 3-5 дана сви симптоми нестају и болесник се брзо опоравља.[2]
Дијагноза уреди
Вирус се изолује из бриса грла, назофарингеалног секрета, садржаја везикула, столице, ликвора, крви. Од серолошких тестова за детекцију антитела у серуму користе се ELISA, RIH, RVK, имунфлоресценција.[2]
Лечење уреди
Нема специфичног лечења. Третман се обично састоји у ублажавању симптома. Болесник мора да се пуно одмара и пије много течности, уноси што више витамина, а по потреби се могу узети средства за снижавање температуре и ублажавање болова (главобоље). Могућа је и примена кортикостероида.[2]