Википедија

Рак плућа

Рак плућа је болест за коју је карактеристичан неконтролисан ћелијски раст у ткивима плућа. Ако се не лечи, може доћи до проширења тог израштаја ван плућа путем процеса метастазе у околна ткива и друге делове тела. Већина канцера који се зачну у плућима, тзв. примарни плућни канцери, су карциноми који су изведени из епителних ћелија. Већина типова плућних канцера су плућни карциноми малих-ћелија (енгл. small-cell lung carcinoma, СЦЛЦ). Најчешћи симптоми су кашљање (укључујући искашљавање крви), губитак телесне тежине и краткоћа даха.[1]

Рак плућа
Рендгенски снимак плућа приказује тумор на плућима (обележено стрелицом)
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностОнкологија, пулмонологија
МКБ-10Ц33-Ц34
МКБ-9-CM162
ДисеасесДБ7616
МедлинеПлус007194
еМедицинемед/1333 мед/1336 емерг/335 радио/807 радио/405 радио/406
Патиент УК[хттпс://патиент.инфо/доцтор/лунг-цанцер-про лунг-цанцер-про Рак плућа]
МеСХД002283

Најчешћи узрок рака плућа је дуготрајно излагање дуванском диму,[2] који узрокује 80-90% случајева рака плућа.[1] Непушачи сачињавају 10-15% случајева рака плућа,[3] који се код њих углавном јавља као последица комбинације генетичких фактора,[4] гаса радона,[4] азбеста,[5] и загађеног ваздуха[4] укључујући секундарни унос дуванског дима.[6][7] Рак плућа се може видети на рендгенском снимку плућа и путем компјутеризиране томографије (ЦТ снимка). Дијагноза се потврђује биопсијом,[8] која се обично изводи путем бронхоскопије или ЦТ-навођења. Третмани и дугорочни исходи зависе од типа канцера, ступња (степена раширености), и свеукупног здравственог стања особе.

Често примењивани третмани су операциони захват, хемотерапија, и радиотерапија. НСЦЛЦ се у неким случајевима оперативно третира, док СЦЛЦ боље одговара на хемотерапију и радиотерапију.[9] У просеку, 15% оних који су (у САД) дијагнозирани са раком плућа преживе пет година након дијагнозе.[10] Широм света, рак плућа је најчешћи узрок смрти услед канцера код људи и жена, и одговоран је за 1,38 милиона смртних случајева годишње, по подацима из 2008.[11]

Знаци и симптоми уреди

Знаци и симптоми који могу наговестити рак плућа укључују:[1]

Ако рак расте у дисајном путу, може ометати проток ваздуха, узрокујући отежано дисање. Опструкција може довести до акумулације секрета иза блокаде и предиспонирати упалу плућа.[1]

У зависности од врсте тумора, такозвани паранеопластични феномен може од самог почетка привући пажњу на болест.[12] Код рака плућа, овај феномен може укључивати Ламберт–Итонов миастенични синдром (мишићну слабост проузроковану аутоантителима), хиперкалцемију, или синдром неадекватне секреције антидиуретичког хормона (СНСАХ). Тумори у врху плућа, познати као Панкоастови тумори, могу продрети у локални део симпатичког нервног система, што доводи до Хорнеровог синдрома (спуштеног капка и сужене зенице на тој страни), као и до оштећења брахијалног плексуса.[1]

Многи симптоми рака плућа (лош апетит, губитак тежине, грозница, умор) нису специфични.[13] Код многих људи, рак се већ проширио изван изворног места до времена када почну да имају симптоме и затраже медицинску помоћ. Честа места ширења укључују мозак, кост, надбубрежне жлезде, супротно плућно крило, јетру, перикард, и бубреге.[14] Око 10% људи са раком плућа немају симптоме приликом дијагностиковања; такав рак се случајно открива приликом рутинске радиографије грудног коша.[10]

Узроци уреди

Рак се развија путем генетског оштећења ДНК. Ово генетско оштећење утиче на нормално функционисање ћелије, укључујући ћелијску пролиферацију, програмирану ћелијску смрт (апоптозу) и поправку ДНК. Што се више оштећења акумулирају, ризик од рака се увећава.[15]

Пушење уреди

 
Графикон показује како је опште повећање продаје дуванских производа у САД у прве четири деценије 20. века (годишњи број цигарета по особи) довело до одговарајућег наглог увећања стопе рака плућа током 1930-их, 40-их и 50-их (смртност од рака плућа на 100.000 мушких становника годишње)
 
Попречни пресек људских плућа: Бела област у горњем режњу је рак; црне области су дисколорација због пушења.

Пушење, нарочито цигарета, је најважнији фактор који доприноси раку плућа.[16] Дим цигарета садржи преко 60 познатих карциногена,[17] укључујући радиоизотопе из секвенце распада радона, нитрозамина, и бензопирена. Поред тога, изгледа да никотин смањује имунолошки одговор на раст рака у изложеном ткиву.[18] Широм развијеног света, 90% смрти од рака плућа код мушкараца у току 2000. године су приписане пушењу (70% за жене).[19] Пушење је одговорно за 80–90% случајева рака плућа.[1]

Пасивно пушење—удисање дима пушења друге особе—је узрок рака плућа код непушача. Пасивни пушач се може класификовати као неко ко живи или ради са пушачем. Истраживања из САД-а,[20][21] Европе,[22] Уједињеног Краљевства,[23] и Аустралије [24] су доследно показала значајно повећани ризик међу онима који су изложени пасивном пушењу.[25] Они који живе са пушачем имају 20–30% већи ризик док они који раде у окружењу са димом „из друге руке“ имају 16–19% повећани ризик.[26] Истраживања бочног дима наговештавају да је опаснији од директног дима.[27] Пасивно пушење проузрокује око 3.400 смрти од рака плућа сваке године у САД-у.[21]

Гас радон уреди

Радон је гас без боје и без мириса који настаје распадом радиоактивног радијума, што је надаље производ распада уранијума, који се налази у Земљиној кори. Радијацијски производи распада јонизирају генетски материјал, узрокујући мутације које некада постају канцерогене. Радон је други најчешћи узрочник рака плућа у САД, после пушења.[21] Ризик се повећава 8–16% на сваких 100 Bq/m³ повећања у концентрацији радона.[28] Ниво гаса радона варира у зависности од локалитета и састава основе земљишта и стена. На пример, у областима као што је Корнвал у Уједињеном Краљевству (који има гранит као супстрат), гас радон је највећи проблем, и зграде се морају насилно вентилирати вентилаторима да би се смањиле концентрације гаса радона. Агенција за заштиту животне средине Сједињених Држава (ЕПА) процењује да један у 15 домова у САД има ниво радона изнад препоручене смернице од 4 пикокирија по литру (pCi/l) (148 Bq/m³).[29]

Азбест уреди

Азбест може проузроковати различита обољења плућа, укључујући рак плућа. Пушење дувана и азбест имају синергистичко дејство на формирање рака плућа.[5] Азбест може да проузрокује рак плућне марамице, који се зове мезотелиома (који се разликује од рака плућа).[30]

Загађење ваздуха уреди

Спољашње загађење ваздуха има слабо дејство на повећавање ризика од рака плућа.[4] Фине честице (ПМ2.5) и сулфатни аеросоли, који се могу ослобађати саобраћајним издувним гасовима, повезани су са благо повећаним ризиком.[4][31] За азот диоксид, постепено повећање од 10 делова на милијарду повећава ризик од рака плућа за 14%.[32] Процењује се да је спољашње загађење ваздуха одговорно за 1–2% рака плућа.[4]

Оквирни докази подржавају увећани ризик од рака плућа од унутрашњег загађења ваздуха које је повезано са сагоревањем дрва, угља, измета или остатака усева приликом кувања или грејања.[33] Жене које су изложене унутрашњем диму од угља имају два пута већи ризик, а бројни споредни производи сагоревања биомасе су познати као могући канцерогени.[34] Овај ризик погађа око 2,4 милијарде људи широм света,[33] и верује се да је одговорно за 1,5% смрти од рака плућа.[34]

Генетика уреди

Процењује се да су за 8 до 14% рака плућа заслужни наследни фактори.[35] Код сродника оболелих од рака плућа, ризик се повећава 2,4 пута. За ово је вероватно заслужан комбинација гена.[36]

Други узроци уреди

Бројне друге супстанце, занимања и изложеност животној средини повезани су са раком плућа.Међународна агенција за истраживање рака (ИАРЦ) тврди да постоји ”довољно доказа” који би поткрепили да је следеће канцерогено за плућа:[37]

Патогенеза уреди

Такође погледајте: Карциногенеза

Као и друге врсте рака, рак плућа почиње активирањем онкогена или деактивирањем гена супресора тумора.[38] Верује се да онкогени чине људе подложнијим оболевању од рака. За прото-онкогене се верује да се претварају у онкогене приликом изложености одређеним канцерогенима.[39] Мутације К-рас прото-онкогена су одговорне за 10–30% аденокарцинома плућа.[40][41] Рецептор епидермалног фактора раста (ЕГФР) регулише пролиферацију ћелија, апоптозу, ангиогенезу и инвазију тумора.[40] Мутације и амплификација ЕГФР-а су уобичајене код немикроцелуларног карцинома плућа и пружају основу за третман помоћу ЕГФР-инхибитора. Хер2/неу је погођен мање учестало.[40] Оштећење хромозома може довести до губитка хетерозиготности. Ово може проузроковати инактивацију гена супресора тумора. Оштећења хромозома 3п, 5q, 13q и17п су посебно честа код микроцелуларног карцинома плућа. Ген супресор тумора п53 који се налази на хромозому 17п, је погођен у 60-75% случајева.[42] Други гени који су често мутирани или амплифицирани су ц-МЕТ, НКX2-1,ЛКБ1, ПИК3ЦА, и БРАФ.[40]

Дијагноза уреди

 
Томографски снимак приказује малигни тумор на левом плућном крилу

Радиографија грудног коша је један од првих корака испитивања ако особа пријави симптоме који сугеришу карцином плућа. Овим се може открити постојање масе, ширење медијастинума (наговештај ширења на лимфне чворове у том пределу), ателектаза (колапс), консолидација (пнеумонија) или плеурали излив.[2] ЦТ снимање се обично користи за добијање више информација о типу и обиму болести. Бронхоскопија или биопсија помоћу ЦТ-а се често користи за узимање узорка тумора за хистопатологију.[10]

Карцином плућа се често јавља као појединачна плућна квржица на радиограму грудног коша. Међутим, диференцијална дијагноза је широког опсега. Многе друге болести показују ове симптоме, укључујући туберкулозу, гљивичне инфекције, метастатички тумор или организовање пнеумоније. Мање учестали узроци појединачне плућне квржице укључују хамартоме, бронхогене цисте, аденоме, артериовенске малформације, пулмонарну секвестрацију, реуматоидне квржице, Вегенерову грануломатозу или лимфом.[43] Карцином плућа може бити и случајни налаз, као појединачна плућна квржица на радиограму грудног коша или ЦТ-у начињеном из неповезаних разлога.[44] Коначна дијагноза карцинома плућа заснива се на хистолошком испитивању сумњивог ткива у контексту клиничких и радиолошких налаза.[1]

Класификација уреди

Инциденца карцинома плућа према хистолошком типу прилагођено старости[4]
Хистолошки тип Учесталост на 100.000 по години
Сви типови 66.9
Аденокарцином 22.1
Карцином сквамозних ћелија 14.4
Микроцелуларни карциноми 9.8

Карциноми плућа се класификују у складу са хистолошким типом.[13] Ова класификација је важна за утврђивање лечења и предвиђање исхода болести. Највећи број случајева рака плућа су карциноми — малигнитети који настају из епителних ћелија. Карциноми плућа се категоришу према величини и облику малигних ћелија које хистопатолог види под микроскопом. Две широке класе су немикроцелуларни и микроцелуларни карцином плућа.[45]

Немикроцелуларни карцином плућа уреди

 
Микрографија сквамозног карцинома, типа немикроцелуларног карцинома, ФНА узорак, бојење по Пап-у

Три главна подтипа немикроцелуларног карцинома плућа су аденокарцином, карцином плућа сквамозних ћелија и макроцелуларни карцином плућа.[1]

Скоро 40% случајева рака плућа су аденокарциноми, који обично настају у периферном плућном ткиву.[13] Већина случајева аденокарцинома су повезани са пушењем; мада је код људи који су током свог живота попушили мање од 100 цигарета (“непушачи”),[1] аденокарцином најучесталији облик рака плућа.[46] Подтип аденокарцинома, бронхиолоалвеоларни карцином, је најучесталији код непушача женског пола и може имати бољи дугорочнији опстанак.[47]

Скоро 30% случајева рака плућа су карциноми сквамозних ћелија. Често се јављају у близини великих дисајних путева. Шупљина и одговарајућа смрт ћелија се често налазе у средишту тумора.[13] Око 9% рака плућа су макроцелуларни карциноми. Називају се тако јер су ћелије рака велике, са прекомерном цитоплазмом, великим једром и упадљивим једарцима.[13]

Микроцелуларни карцином плућа уреди

 
Микроцелуларни карцином плућа (микроскопски приказ биопсије широком иглом)

Код микроцелуларног карцинома плућа ћелије садрже густе неуросекреторне грануле (везикуле који садрже неуроеднокрине хормоне), који повезују са ендокриним/паранеопластичним синдромом.[48] Већина случајева настаје у великим дисајним путевима (примарне и секундарне бронхије).[10] Ови карциноми брзо расту и шире се у раној фази болести. Шездесет до седамдесет посто случајева има метастазе већ приликом јављања. Овај тип рака плућа се чврсто повезује са пушењем.[1]

Други уреди

Препозната су четири различита хистолошка подтипа, иако неки карциноми садрже комбинацију различитих подтипова.[45] Ретки подтипови укључују гландуларни тумори, карциноидни тумори и недиференцирани карциноми.[1]

Метастаза уреди

Типично имунобојење код рака плућа[1]
Хистолошки тип Иммуностаин
Карцином сквамозних ћелија ЦК5/6 позитиван
ЦК7 негативан
Аденокарцином ЦК7 позитиван
ТТФ-1 позитиван
Макроцелуларни карцином ТТФ-1 негативан
Микроцелуларни карцином ТТФ-1 позитиван
ЦД56 позитиван
Хромогранин позитиван
Синаптофизин позитиван

Плућа су уобичајено место за ширење тумора са осталих делова тела. Секундарни карциноми се класификују према месту порекла, нпр. рак дојке који се проширио на плућа назива се метастатски рак дојке. Метастазе често имају карактеристичан заобљени облик на радиограму грудног коша.[49]

Сами примарни рак плућа најчешће даје метастазе у мозак, кости, јетру и надбубрежну жлезду.[13] Имунобојење биопсије често помаже при утврђивању оригиналног извора.[50]

Одређивање стадијума уреди

Такође погледајте: Стадијуми рака плућа

Одређивање стадијума рака плућа је испитивање степена ширења рака са свог оригиналног извора. То је један од фактора који утичу на прогнозу и могућност лечења рака плућа.[1]

Приликом иницијалне процене стадијума код немикроцелуларног рака плућа користи се ТНМ класификација. Заснива се на величини примарног тумора, захваћености лимфних чворова (енгл. node) и удаљене метастазе. Након тога, користећи ТНМ дескрипторе, додељује се група, у распону од скривеног рака до стадијума 0, ИА (један-А), ИБ, ИИА, ИИБ, ИИИА, ИИИБ и IV (четири). Ово груписање стадијума помаже при избору лечења и процени прогнозе..[51] Микроцелуларни карцином плућа је традиционално класификован као „ограничени стадијум“ (ограничен на половину грудног коша и у оквиру једног подношљивог поља радиотерапије) или „проширени стадијум“ (проширенија болест).[1] Међутим, ТНМ класификација и груписање су корисни при процени прогнозе.[51]

За оба типа рака, немикроцелуларни и микроцелуларни карцином, два општа типа процене стадијума представљају клиничко одређивање стадијума и хируршко одређивање стадијума. Клинички стадијуми се одређују пре коначне операције. Заснива се на резултатима проучавања снимака (као што су ЦТ снимци и ПЕТ снимци) и резултатима биопсије. Хируршки стадијуми се одређују или током или након операције и заснивају се на комбинованим резултатима хируршких и клиничких налаза, укључујући хируршко узимање узорака торакалних лимфних чворова.[13]

Превенција уреди

Такође погледајте: Забрана пушења

Превенција је најефикасније средство у смањењу развоја рака плућа. Док су у многим земљама идентификовани и забрањени многи индустријски канцерогени и карциногени у домаћинству, пушење дувана је и даље широко распрострањено. Елиминација пушења дувана је примарни циљ у превенцији рака плућа и забрана пушења је важно превентивно средство у овом процесу.[52]

Законске интервенције у погледу смањења пасивног пушења на јавним местима као што су ресторани и радна места су постале све учесталије у многим западним земљама.[53] Бутан примењује потпуну забрану пушења од 2005.године.[54] док је Индија увела забрану пушења на јавним местима у октобру 2008.године.[55] Светска здравствена организација је упутила позив владама за увођење потпуне забране рекламирања дувана, како би младе људе спречили да почну да пуше. Процењују да су такве забране смањиле конзумирање дувана за 16% тамо где су уведене.[56]

Дуготрајно коришћење додатног витамина А,[57][58] витамина C,[57] витамина D[59] или витамина Е[57] не умањује ризик од рака плућа. Нека истраживања сугеришу да људи који једу храну са већом количинам поврћа и воћа имају мањи ризик,[21][60] али овде је вероватно дошло до деловања других фактора. Озбиљније истраживања нису показала јасну повезаност.[60]

Скрининг уреди

Главни чланак: Скрининг за рак плућа

Скрининг подразумева примену медицинских тестова у циљу откривања болести код људи без симптома. У могуће тестове за рак плућа спадају цитологија испљувка, рендген плућа (ЦXР) и рачунаризована томографија (ЦТ). Скрининг програми у којима се примењују рендгенски снимак плућа или цитологија нису показали неку корист.[61] Годишњи скрининг ризичних особа (тј. особа старости од 59 до 79 година које су пушиле више од 30 пакличних година или особа које су раније имале рак плућа) са ниском дозним ЦТ скенером може да смањи проценат смртности од рака плућа у апсолутном износу од 0.3% (релативног износа од 20%).[62][63] Међутим, постоји висока стопа лажно позитивних резултата скенирања што може довести до непотребних инвазивних поступака као и до знатних финансијских трошкова.[64] На сваки позитивни резултат скенирања долази 19 лажно позитивних резултата.[65] Излагање радијацији је још једна потенцијална штетна особина скрининга.[66]

Менаџмент уреди

Главни чланак: Лечење рака плућа

Лечење рака плућа зависи од специфичног типа ћелија рака, у којој мери се проширио и од перформансног статуса особе. Уобичајени облици лечења укључују: палијативну негу,[67] хируршке захвате, хемотерапију и радијациону терапију.[1]

Хирургија уреди

Главни чланак: Хируршки захвати код рака плућа
 
Пнеумонектомија узорак који садржи карцином сквамозних ћелија, у виду беле зоне у близини бронхија

Уколико испитивања потврде да постоји немикроцелуларни карцином плућа, испитује се стадијум ради одређивања да ли је болест локализована и подложна хируршком захвату или се проширила у толикој мери да се не може излечити хируршким путем. За доношење овакве одлуке примењује се ЦТ скенирање и позитронска емисиона томографија.[1] Уколико се сумња да је карцином захватио и медијастинални лимфни чвор, онда се, у циљу добијања узорака и одређивања стадијума може применити медијастиноскопија.[68] Ради утврђивања да ли је пацијент довољно добро за извођење хируршке интервенције, користи се преглед крви и тестирање функције плућа.[10] Ако се при тестирању функције плућа утврди слаб капацитет плућа, операција вероватно није могућа.[1]

У већини случајева ране фазе немикроцелуларног карцинома плућа, уклањање режња плућног крила (лобектомија) је преферентни хируршки захват. Код људи који нису спремни за потпуну лобектомију, може се урадити мања сублобарна ексцизија (клинаста ресекција). Међутим, код клинасте ресекције постоји већи ризик од рекуренције него код лобектомије.[69] Радиоактивна јодна брахитерапија на рубовима клинасте ресекције може смањити ризик од рекуренције.[70] Ретко се прибегава уклањању целог плућног крила (пнеумонектомији).[69] Видео-асистирана торакоскопска хирургија и ВАТС лобектомија користе минимално инвазивни приступ у хирургији рака плућа.[71] ВАТС лобектомија је исто тако ефикасна као и конвенционална отворена лобектомија, али са мањим постоперативним проблемима.[72]

Код микроцелуларног карцинома плућа, типично се примењују хемотерапија и/или зрачење.[73] Међутим, поново се разматра улога хирургије код микроцелуларног карцинома плућа. Хирургија би могла побољшати исход када би се удружила са хемотерапијом и зрачењем у раном стадијуму микроцелуларног карцинома плућа.[74]

Радиотерапија уреди

Радиотерапија се често примењује заједно са хемотерапијом и може се користити у сврху лечења пацијената са немикроцелуларним карциномом плућа који нису за операцију. Ова врста зрачења великог интензитета назива се радикална радиотерапија.[75] Најсавршенији облик ове технике је непрекидна хиперфракционисана убрзана радиотерапија са вишекратним дневним зрачењем (ЦХАРТ), у којој се примењује висока доза зрачења у кратким временским размацима.[76] Постоперативна торакална радиотерапија се уопште не би смела примењивати после куративног хируршког захвата код немикроцелуларног карцинома плућа.[77] Неки људи код којих је захваћен медиастинални Н2 лимфни чвор могу имати користи од постоперативне радиотерапије.[78]

Код потенцијално излечивих случајева микроцелуларног карцинома плућа, често се уз хемотерапију препоручује и радиотерапија грудног коша.[13]

Ако раст карцинома блокира кратак сегмент бронхија, брахитерапија (локализована радиотерапија) се може применити директно унутар ваздушног пута како би се пролаз ослободио.[79] За разлику од спољашње зрачне радиотерапије, брахитерапија омогућава смањење времена лечења и мање излагање зрачењу медицинског особља.[80]

Профилактичка кранијална ирадијација (ПКИ) јесте врста радиотерапије мозга, која се користи за смањивање ризика од метастаза. ПКИ је најкориснија управо код пацијената са микроцелуларним карциномом. У ограниченом стадијуму болести, ПКИ повећава трогодишње преживљавање са 15% на 20%; код широко распрострањене болести, једногодишње преживљавање повећава са 13% на 27%.[81]

Недавна побољшања у лоцирању и снимању је довела до развоја стереотактичког зрачења у лечењу раног стадијума рака плућа. У овом облику радиотерапије, дају се високе дозе код малог броја зрачења примењујући стереотактичке поступке лоцирања. Она се користи првенствено код пацијената који нису кандидати за операцију због здравствених коморбидитета.[82]

За пацијенте са НМЦКП и са МЦКП, се могу користити мање дозе зрачења грудног коша у циљу контроле симптома (палијативна радиотерапија).[83]

Хемотерапија уреди

Режим хемотерапије зависи од врсте тумора.[13] Микроцелуларни карцином плућа (МЦКП), и у релативно раном стадијуму болести, се првенствено лечи хемотерапијом и зрачењем.[84] Код МЦКП се најчешће примењују цисплатин и етопозид.[85] Такође се примењују комбинације карбоплатина, гемцитабина, паклитаксела, винорелбина, топотекана и иринотекана.[86][87] Код немикроцелуларног карцинома плућа (НМЦКП) у поодмаклом стадијуму, хемотерапија побољшава преживљавање и примењује се као прва линија борбе против болести, довољно оспособљавајући особу за лечење.[88] Најчешће се користе два лека, један од којих је често на бази платине (или цисплатин или карбоплатин). Други обично коришћени лекови су гемцитабин, паклитаксел, доцетаксел,[89][90] пеметрексед,[91] етопозид или винорелбин.[90]

Адјувантна хемотерапија се односи на примену хемотерапије после очигледно куративне хирургије да би се побољшао исход. Код НМЦКП-а, узимају се узорци из оближњих лимфних чворова током хируршке интервенције да би се одредио стадијум. Ако је потврђен стадијум болести II или III, адјувантна хемотерапија побољшава преживљавање за 5% током пет година.[92][93] Комбинација примене винорелбина и цисплатина је ефикаснија од старијих начина лечења.[93] Адјувантна хемотерапија код особа које су у стадијуму рака ИБ је спорна, с обзиром да клиничка испитивања нису јасно показала корист за преживљавање.[94][95] Испитивања преоперативне хемотерапије (неоадјувантна хемотерапија) код ресектибилног НМЦКП-а нису дала закључак.[96]

Палијативна нега уреди

Код особа у терминалном стадијуму болести, могла би бити подобна палијативна нега или збрињавање у дому за немоћне.[10] Овакав приступ даје простор за додатну дискусију о начинима лечења и пружа могућност за доношење одлука које су добро размотрене[97][98] и којима се може избећи бескорисна а скупа нега на крају живота.[98]

Хемотерапија се може комбиновати са палијативном негом код лечења НМЦКП-а. Код узнапредовалих случајева, одговарајућа хемотерапија побољшава просек преживљавања у односу на примену искључиво помоћне неге за ублажавање болести, а такође побољшава и квалитет живота.[99] Уз одговарајуће физичке способности, подвргавање хемотерапији током палијације рака плућа пружа 1,5 до 3 месеца продужења преживљавања, симптоматско олакшање, као и побољшање квалитета живота, при чему су примећени бољи резултати са модерним агенсима.[100][101] Радна група за мета анализе НМЦКП-а препоручује да се размотри хемотерапија код узнапредовалог НМЦКП-а у случају да прималац жели и подноси терапију.[88][102]

Прогноза уреди

Главни чланци: Одређивање стадијума рака плућа и Манчестерски скор
Исход рака плућа на основу клиничког стадијума[51]
Клинички стадијум Петогодишње преживљавање (%)
Немикроцелуларни карцином плућа Микроцелуларни карцином плућа
ИА 50 38
ИБ 47 21
ИИА 36 38
ИИБ 26 18
ИИИА 19 13
ИИИБ 7 9
IV 2 1

Прогноза је генерално лоша. Од свих људи са раком плућа, 15% преживи пет година од постављања дијагнозе.[2] Стадијум болести је често напредан у тренутку постављања дијагнозе. На прегледу, 30–40% случајева НМЦКП-а је у стадијуму IV и 60% случајева МЦКП-а је у стадијуму IV.[13]

Прогностички чиниоци код НМЦКП-а обухватају присуство или одсуство пулмонарних симптома, величину тумора, тип ћелија (хистологија), степен распрострањености (стадијум) и метастазе на вишеструким лимфним чворовима, као и васкуларну инвазију. Код особа у неоперативном стадијуму болести, исход је лошији код особа са лошим општим стањем и губитком тежине већим од 10%.[103] Прогностички чиниоци код микроцелуларног карцинома плућа укључују процену општег стања, пол, стадијум болести и захваћеност централног нервног система или јетре у време дијагностификовања.[104]

Код НМЦКП-а, најбоља прогноза се постиже потпуном хируршком ресекцијом код болести у стадијуму ИА, са чак до 70% петогодишњег преживљавања.[105] Код МЦКП-а, укупно петогодишње преживљавање износи око 5%.[1] Код људи у развијеном стадијуму МЦКП-а просечна стопа петогодишњег преживљавања је мања од 1%. Просечно време преживљавања код стадијума ограничене болести је 20 месеци, са петогодишњом стопом преживљавања од 20%.[2]

Према подацима које је дао Национални институт за рак, средње старосно доба при постављању дијагнозе рака плућа у Сједињеним Државама износи 70 година,[106] а средња старосно доба у тренутку смрти је 72 године.[107] У САД-у, код људи који имају здравствено осигурање постоји већа вероватноћа за бољи исход.[108]

Епидемиологија уреди

 
Стандардизација према узрасту смртних случајева од рака душника, бронхија и плућа на 100.000 становника у 2004.години.[109]
  •   без података
  •   ≤ 5
  •   5-10
  •   10-15
  •   15-20
  •   20-25
  •   25-30
  •   30-35
  •   35-40
  •   40-45
  •   45-50
  •   50-55
  •   ≥ 55
 
Распрострањеност рака плућа у Сједињеним Државама

У свету, рак плућа је најчешћи тип рака у погледу инциденце и морталитета. У 2008. години, било је 1,61 милиона нових случајева и 1,38 милиона смртних случајева узроковано раком плућа. Највеће су стопе у Европи и Северној Америци.[110] Сегмент становништва код кога је највећа вероватноћа за појаву рака плућа су особе старије од 50 година са историјом пушења. Насупрот стопи морталитета код мушкараца, која је почела да опада пре више од 20 година, стопа морталитета од рака плућа код жена је у порасту током задњих деценија, и тек недавно је почела да се устаљује.[111] У САД-у, животни ризик од развоја рака плућа је 8% код мушкараца и 6% код жена.[1]

На сваких 3–4 милиона попушених цигарета, деси се један смртни случај од рака плућа.[1][112] Утицај ,, Биг Тобако" игра значајну улогу у пушачкој култури.[113] Млади непушачи који виде рекламе за дуван имају веће шансе да крену са пушењем.[114] Улога пасивног пушења се све више уочава као фактор ризика за рак плућа,[25] водећи ка примени интервентних мера да би се смањила нежељена изложеност непушача дуванском диму других пушача.[115] Емисија штетних гасова из аутомобила, фабрика и електрана такође представља потенцијални ризик.[4]

Источна Европа има највећу смртност од рака плућа међу мушкарцима, док северна Европа и САД имају највећу смртност међу женама. У Сједињеним Државама, код црнаца и црнкиња је већа инциденца.[116] Стопе рака плућа су тренутно ниже у земљама у развоју.[117] Са повећањем пушења у земљама у развоју, очекује се повећање стопа у неколико следећих година, у Кини[118] и Индији значајно.[119]

Од 1960-тих стопе аденокарцинома плућа су почеле да расту у односу на остале типове рака плућа. Делимично је то последица увођења филтер цигарета. Употребом филтера отклањају се веће честице из дуванског дима, чиме се смањује њихово таложење у великим дисајним путевима. Међутим, пушач мора да удахне дубље да би примио исту количину никотина, повећавајући таложење честица у малим дисајним путевима, где постоји тенденција појаве аденокарцинома.[120] Инциденца за појаву плућног аденокарцинома је и даље у порасту.[121]

Историја уреди

Рак плућа је био неуобичајен пре појаве пушења цигарета; до 1761. године чак није био ни препознат као посебна болест.[122] Различити аспекти рака плућа више су описани 1810. године.[123] Злоћудни тумори плућа чине само 1% свих типова рака који су виђени при обдукцији 1878. године, али је број порастао на 10–15% до почетка 1900-тих.[124] Било је свега 374 извештаја о случајевима широм света приказаних у медицинској литератури 1912. године,[125] али је преглед обдукција показао да је инциденца рака плућа порасла са 0,3% у 1852. години на 5,66% у 1952.години.[126] Лекар Фриц Ликинт је 1929. године у Немачкој уочио везу између пушења и рака плућа,[124] што је довело до агресивне кампање против пушења.[127] Студија британских лекара, објављена 1950-тих, била је први чврсти епидемиолошки доказ о вези између рака плућа и пушења.[128] Као резултат, главни хирург Сједињених Држава 1964. године је дао препоруку пушачима да престану са пушењем.[129]

Повезаност са гасом радоном је први пут примећена међу рударима на Рудним горама у близини града Шнеберг, Саксонија. Од 1470. године тамо се ископавало сребро, а ови рудници су били богати уранијумом, као и радијумом и гасом радоном.[130] Код рудара се развио несразмерно велики број случајева болести плућа, који су на крају препознати као рак плућа 1870-тих.[131] Упркос овом открићу, ископавања су настављена до 1950-тих, због потражње СССР-а за уранијумом.[130] Радон је потврђен као узрочник рака плућа 1960-тих.[132]

Прва успешна пнеумоектомија код рака плућа је извршена 1933.године.[133] Палијативна радиотерапија се користи од 1940-тих.[134] Примена радикалне радиотерапије, првобитно коришћена 1950-тих, био је покушај употребе већих доза зрачења код пацијената који су у релативно раним фазама рака плућа, а код којих је хируршка интервенција неподобна.[135] 1997. године, непрекидна хиперфракционисана убрзана радиотерапија је виђена као побољшање у односу на конвенционалну радикалну радиотерапију.[136] Код микроћелијског карцинома плућа, почетни покушаји 1960-тих у области хируршке ресекције[137] и радикалне радиотерапије[138] били су неуспешни. Успешни режими хемотерапије развијени су током 1970-тих година.[139]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р Хорн, L; Пао W; Јохнсон ДХ (2012). „Цхаптер 89”. Харрисон'с Принциплес оф Интернал Медицине (18тх изд.). МцГраw-Хилл. ИСБН 978-0-07-174889-6. 
  2. ^ а б в г „Лунг Царцинома: Туморс оф тхе Лунгс”. Мерцк Мануал Профессионал Едитион, Онлине едитион. Приступљено 15. 8. 2007. 
  3. ^ Тхун, МЈ; Ханнан ЛМ; Адамс-Цампбелл ЛЛ; et al. (2008). „Lung cancer occurrence in never-smokers: an analysis of 13 cohorts and 22 cancer registry studies”. PLoS Medicine. 5 (9): e185. PMC 2531137  . PMID 18788891. doi:10.1371/journal.pmed.0050185. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж Alberg AJ, Samet JM (2010). „Chapter 46”. Murray & Nadel's Textbook of Respiratory Medicine (5th изд.). Saunders Elsevier. ISBN 978-1-4160-4710-0. 
  5. ^ а б O'Reilly, KM; Mclaughlin AM; et al. (2007). „Асбестос-релатед лунг дисеасе”. Америцан Фамилy Пхyсициан. 75 (5): 683—688. ПМИД 17375514. Архивирано из оригинала 29. 09. 2007. г. Приступљено 06. 07. 2013. 
  6. ^ Цармона, РХ (27. 6. 2006). „Тхе Хеалтх Цонсеqуенцес оф Инволунтарy Еxпосуре то Тобаццо Смоке: А Репорт оф тхе Сургеон Генерал”. У.С. Департмент оф Хеалтх анд Хуман Сервицес. Архивирано из оригинала 3. 7. 2006. г. Приступљено 6. 7. 2013. „Сецондханд смоке еxпосуре цаусес дисеасе анд прематуре деатх ин цхилдрен анд адултс wхо до нот смоке.” 
  7. ^ „Тобаццо Смоке анд Инволунтарy Смокинг” (ПДФ). ИАРЦ Монограпхс он тхе Евалуатион оф Царциногениц Рискс то Хуманс. WХО Интернатионал Агенцy фор Ресеарцх он Цанцер. 83. 2002. „Тхере ис суффициент евиденце тхат инволунтарy смокинг (еxпосуре то сецондханд ор 'енвиронментал' тобаццо смоке) цаусес лунг цанцер ин хуманс. [...] Инволунтарy смокинг (еxпосуре то сецондханд ор 'енвиронментал' тобаццо смоке) ис царциногениц то хуманс (Гроуп 1).” 
  8. ^ Броwн, КМ; Кеатс ЈЈ; et al. (2010). „8”. Холланд-Фреи Цанцер Медицине (8тх изд.). Пеопле'с Медицал Публисхинг Хоусе УСА. ИСБН 978-1607950141. 
  9. ^ Цхапман, С; Робинсон Г; et al. (2009). „Цхаптер 31”. Оxфорд Хандбоок оф Респираторy Медицине (2нд изд.). Оxфорд Университy Пресс. ISBN 978-0-19-954516-2. 
  10. ^ а б в г д ђ Collins, LG; Haines C; et al. (2007). „Лунг цанцер: диагносис анд манагемент”. Америцан Фамилy Пхyсициан. Америцан Ацадемy оф Фамилy Пхyсицианс. 75 (1): 56—63. ПМИД 17225705. Архивирано из оригинала 29. 09. 2007. г. Приступљено 06. 07. 2013. 
  11. ^ Ферлаy, Ј; Схин ХР; et al. (decembar 2010). „Estimates of worldwide burden of cancer in 2008: GLOBOCAN 2008”. International Journal of Cancer. 127 (12): 2893—2917. PMID 21351269. doi:10.1002/ijc.25516. 
  12. ^ Honnorat, J; Antoine JC (2007). „Paraneoplastic neurological syndromes”. Orphanet Journal of Rare Diseases. BioMed Central. 2 (1): 22. PMC 1868710  . PMID 17480225. doi:10.1186/1750-1172-2-22. 
  13. ^ а б в г д ђ е ж з и Lu, C; Onn A; et al. (2010). „78: Цанцер оф тхе Лунг”. Холланд-Фреи Цанцер Медицине (8тх изд.). Пеопле'с Медицал Публисхинг Хоусе. ИСБН 9781607950141. 
  14. ^ Греене, Фредерицк L. (2002). АЈЦЦ цанцер стагинг мануал. Берлин: Спрингер-Верлаг. ИСБН 978-0-387-95271-0. 
  15. ^ Броwн, КМ; Кеатс ЈЈ; et al. (2010). „8”. Холланд-Фреи Цанцер Медицине (8тх изд.). Пеопле'с Медицал Публисхинг Хоусе УСА. ИСБН 978-1607950141. 
  16. ^ Биесалски, ХК; Буено де Месqуита Б; et al. (1998). „Еуропеан Цонсенсус Статемент он Лунг Цанцер: риск фацторс анд превентион. Лунг Цанцер Панел”. ЦА Цанцер Ј Цлин. Смокинг ис тхе мајор риск фацтор, аццоунтинг фор абоут 90% оф лунг цанцер инциденце. 48 (3): 167—176; дисцуссион 164—166. ПМИД 9594919. дои:10.3322/цањцлин.48.3.167. 
  17. ^ Хецхт, С (2003). „Тобаццо царциногенс, тхеир биомаркерс анд тобаццо-индуцед цанцер”. Натуре Ревиеwс. Цанцер. Натуре Публисхинг Гроуп. 3 (10): 733—744. ПМИД 14570033. дои:10.1038/нрц1190. 
  18. ^ Сопори, M (2002). „Еффецтс оф цигаретте смоке он тхе иммуне сyстем”. Натуре Ревиеwс. Иммунологy. 2 (5): 372—7. ПМИД 12033743. дои:10.1038/нри803. 
  19. ^ Пето, Р; Лопез АД; et al. (2006). Mortality from smoking in developed countries 1950–2000: Indirect estimates from National Vital Statistics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-262535-9. 
  20. ^ California Environmental Protection Agency (1997). „Health effects of exposure to environmental tobacco smoke. California Environmental Protection Agency”. Tobacco Control. 6 (4): 346—353. PMC 1759599  . PMID 9583639. doi:10.1136/tc.6.4.346. 
    * CDC (2001). Centers for Disease Control and Prevention (CDC). „State-specific prevalence of current cigarette smoking among adults, and policies and attitudes about secondhand smoke—United States, 2000”. Morbidity and Mortality Weekly Report. Atlanta, Georgia: CDC. 50 (49): 1101—1106. PMID 11794619. 
  21. ^ а б в г Alberg, AJ; Samet JM (2007). „Epidemiology of lung cancer”. Chest. American College of Chest Physicians. 132 (S3): 29S—55S. PMID 17873159. doi:10.1378/chest.07-1347. Архивирано из оригинала 29. 03. 2020. г. Приступљено 08. 02. 2014. 
  22. ^ Jaakkola, MS; Jaakkola JJ (2006). „Impact of smoke-free workplace legislation on exposures and health: possibilities for prevention”. European Respiratory Journal. 28 (2): 397—408. PMID 16880370. doi:10.1183/09031936.06.00001306. 
  23. ^ Parkin, DM (2011). „Tobacco—attributable cancer burden in the UK in 2010”. British Journal of Cancer. 105 (Suppl. 2): S6—S13. PMC 3252064  . PMID 22158323. doi:10.1038/bjc.2011.475. 
  24. ^ National Health and Medical Research Council (april 1994). „The health effects and regulation of passive smoking”. Australian Government Publishing Service. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 10. 8. 2007. 
  25. ^ а б Taylor, R; Najafi F; Dobson A (2007). „Meta-analysis of studies of passive smoking and lung cancer: effects of study type and continent”. International Journal of Epidemiology. 36 (5): 1048—1059. PMID 17690135. doi:10.1093/ije/dym158. 
  26. ^ „Frequently asked questions about second hand smoke”. World Health Organization. Архивирано из оригинала 01. 01. 2013. г. Приступљено 25. 7. 2012. 
  27. ^ Schick, S; Glantz S (2005). „Philip Morris toxicological experiments with fresh sidestream smoke: more toxic than mainstream smoke”. Tobacco Control. 14 (6): 396—404. PMC 1748121  . PMID 16319363. doi:10.1136/tc.2005.011288. 
  28. ^ Schmid K, Kuwert T, Drexler H (2010). „Radon in Indoor Spaces: An Underestimated Risk Factor for Lung Cancer in Environmental Medicine”. Dtsch Arztebl Int. 107 (11): 181—6. PMC 2853156  . PMID 20386676. doi:10.3238/arztebl.2010.0181. 
  29. ^ EPA (2006). „Radiation information: radon”. EPA. Приступљено 11. 8. 2007. 
  30. ^ Davies, RJO; Lee YCG (2010). „18.19.3”. Oxford Textbook Medicine (5th изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199204854. 
  31. ^ Chen, H; Goldberg MS; Villeneuve PJ (2008). „A systematic review of the relation between long-term exposure to ambient air pollution and chronic diseases”. Reviews on Environmental Health. 23 (4): 243—297. PMID 19235364. 
  32. ^ Clapp, RW; Jacobs MM; Loechler EL (2008). „Environmental and Occupational Causes of Cancer New Evidence, 2005–2007”. Reviews on Environmental Health. 23 (1): 1—37. PMC 2791455  . PMID 18557596. 
  33. ^ а б Lim, WY; Seow, A (јануар 2012). „Biomass fuels and lung cancer.”. Respirology (Carlton, Vic.). 17 (1): 20—31. PMID 22008241. 
  34. ^ а б Sood, A (децембар 2012). „Indoor fuel exposure and the lung in both developing and developed countries: an update.”. Clinics in chest medicine. 33 (4): 649—65. PMID 23153607. 
  35. ^ Dudley, Joel (2013). Exploring Personal Genomics. Oxford University Press. стр. 25—. ISBN 9780199644483. 
  36. ^ Kern JA, McLennan G (2008). Fishman's Pulmonary Diseases and Disorders (4th изд.). McGraw-Hill. стр. 1802. ISBN 978-0-07-145739-2. 
  37. ^ Cogliano, VJ; Baan, R; et al. (2011. 12. 21). „Preventable exposures associated with human cancers.” (PDF). Journal of the National Cancer Institute. 103 (24): 1827—39. PMID 22158127. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 09. 2012. г. Приступљено 08. 02. 2014.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  38. ^ Fong, KM; Sekido Y; et al. (2003). „Лунг цанцер • 9: Молецулар биологy оф лунг цанцер: цлиницал имплицатионс”. Тхораx. БМЈ Публисхинг Гроуп Лтд. 58 (10): 892—900. ПМЦ 1746489  . ПМИД 14514947. дои:10.1136/тхораx.58.10.892. 
  39. ^ Салгиа, Р; Скарин АТ (1998). „Молецулар абнормалитиес ин лунг цанцер”. Јоурнал оф Цлиницал Онцологy. 16 (3): 1207—1217. ПМИД 9508209. 
  40. ^ а б в г Хербст, РС; Хеyмацх ЈВ; Липпман СМ (2008). „Лунг цанцер”. Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 359 (13): 1367—1380. ПМИД 18815398. дои:10.1056/НЕЈМра0802714. Архивирано из оригинала 28. 09. 2008. г. Приступљено 06. 07. 2013. 
  41. ^ Авиел-Ронен, С; Блацкхалл ФХ; et al. (2006). „К-рас мутатионс ин нон-смалл-целл лунг царцинома: а ревиеw”. Цлиницал Лунг Цанцер. Цанцер Информатион Гроуп. 8 (1): 30—38. ПМИД 16870043. дои:10.3816/ЦЛЦ.2006.н.030. 
  42. ^ Девереуx, ТР; Таyлор ЈА; Барретт ЈЦ (1996). „Молецулар мецханисмс оф лунг цанцер. Интерацтион оф енвиронментал анд генетиц фацторс”. Цхест. Америцан Цоллеге оф Цхест Пхyсицианс. 109 (Суппл 3): 14С—19С. ПМИД 8598134. дои:10.1378/цхест.109.3_Супплемент.14С. 
  43. ^ Миллер, WТ (2008). Фисхман'с Пулмонарy Дисеасес анд Дисордерс (4тх изд.). МцГраw-Хилл. стр. 486. ИСБН 978-0-07-145739-2. 
  44. ^ Каисер, ЛР (2008). Фисхман'с Пулмонарy Дисеасес анд Дисордерс (4тх изд.). МцГраw-Хилл. ИСБН 978-0-07-145739-2. 
  45. ^ а б Маитра, А; Кумар V (2007). Роббинс Басиц Патхологy (8тх изд.). Саундерс Елсевиер. стр. 528—529. ИСБН 978-1-4160-2973-1. 
  46. ^ Субраманиан, Ј; Говиндан Р (2007). „Лунг цанцер ин невер смокерс: а ревиеw”. Јоурнал оф Цлиницал Онцологy. Америцан Социетy оф Цлиницал Онцологy. 25 (5): 561—570. ПМИД 17290066. дои:10.1200/ЈЦО.2006.06.8015. 
  47. ^ Раз, ДЈ; Хе Б; et al. (2006). „Бронцхиолоалвеолар царцинома: а ревиеw”. Цлиницал Лунг Цанцер. 7 (5): 313—322. ПМИД 16640802. дои:10.3816/ЦЛЦ.2006.н.012. 
  48. ^ Рости, Г; Бевилацqуа Г; et al. (2006). „Смалл целл лунг цанцер”. Анналс оф Онцологy. 17 (Суппл. 2): 5—10. ПМИД 16608983. дои:10.1093/аннонц/мдј910. 
  49. ^ Сео, ЈБ; Им ЈГ; et al. (1. 3. 2001). „Atypical pulmonary metastases: spectrum of radiologic findings”. Radiographics. 21 (2): 403—417. PMID 11259704. 
  50. ^ Tan D, Zander DS (2008). „Immunohistochemistry for Assessment of Pulmonary and Pleural Neoplasms: A Review and Update”. Int J Clin Exp Pathol. 1 (1): 19—31. PMC 2480532  . PMID 18784820. 
  51. ^ а б в Rami-Porta, R; Crowley JJ; Goldstraw P (2009). „The revised TNM staging system for lung cancer” (PDF). Annals of Thoracic and Cardiovascular Surgery. 15 (1): 4—9. PMID 19262443. 
  52. ^ Goodman, GE (2002). „Lung cancer. 1: prevention of lung cancer” (PDF). Thorax. 57 (11): 994—999. PMC 1746232  . PMID 12403886. 
  53. ^ McNabola, A; Gill LW (2009). „The control of environmental tobacco smoke: a policy review”. International Journal of Environmental Research and Public Health. 6 (2): 741—758. PMC 2672352  . PMID 19440413. doi:10.3390/ijerph6020741. 
  54. ^ Pandey, G (2005). „Bhutan's smokers face public ban”. BBC. Приступљено 7. 9. 2007. 
  55. ^ Pandey, G (2. 10. 2008). „Indian ban on smoking in public”. BBC. Приступљено 25. 4. 2012. 
  56. ^ „UN health agency calls for total ban on tobacco advertising to protect young” (Саопштење). United Nations News service. 30. 5. 2008. 
  57. ^ а б в Fabricius, P; Lange P (July—September 2003). „Diet and lung cancer”. Monaldi Archives for Chest Disease. 59 (3): 207—211. PMID 15065316.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  58. ^ Fritz, H; Kennedy D; et al. (2011). „Витамин А анд Ретиноид Деривативес фор Лунг Цанцер: А Сyстематиц Ревиеw анд Мета Аналyсис”. ПЛоС ОНЕ. 6 (6): е21107. ПМЦ 3124481  . ПМИД 21738614. дои:10.1371/јоурнал.поне.0021107. 
  59. ^ Херр, C; Греулицх Т; et al. (март 2011). „Тхе роле оф витамин D ин пулмонарy дисеасе: ЦОПД, астхма, инфецтион, анд цанцер”. Респираторy Ресеарцх. 12 (1): 31. ПМЦ 3071319  . ПМИД 21418564. дои:10.1186/1465-9921-12-31. 
  60. ^ а б Кеy, ТЈ (јануар 2011). „Фруит анд вегетаблес анд цанцер риск”. Бритисх Јоурнал оф Цанцер. 104 (1): 6—11. ПМЦ 3039795  . ПМИД 21119663. дои:10.1038/сј.бјц.6606032. 
  61. ^ Мансер, РЛ; Ирвинг ЛБ; et al. (2004). „Сцреенинг фор лунг цанцер”. Цоцхране Датабасе оф Сyстематиц Ревиеwс (1): ЦД001991. ПМИД 14973979. дои:10.1002/14651858.ЦД001991.пуб2. 
  62. ^ Јаклитсцх, МТ; Јацобсон ФЛ; et al. (јул 2012). „Тхе Америцан Ассоциатион фор Тхорациц Сургерy гуиделинес фор лунг цанцер сцреенинг усинг лоw-досе цомпутед томограпхy сцанс фор лунг цанцер сурвиворс анд отхер хигх-риск гроупс”. Јоурнал оф Тхорациц анд Цардиовасцулар Сургерy. 144 (1): 33—38. ПМИД 22710039. дои:10.1016/ј.јтцвс.2012.05.060. 
  63. ^ Бацх, ПБ; Миркин ЈН; et al. (јун 2012). „Бенефитс анд хармс оф ЦТ сцреенинг фор лунг цанцер: а сyстематиц ревиеw”. ЈАМА: тхе Јоурнал оф тхе Америцан Медицал Ассоциатион. 307 (22): 2418—2429. ПМИД 22610500. дои:10.1001/јама.2012.5521. 
  64. ^ Боиселле, ПМ (20. 3. 2013). „Цомпутед томограпхy сцреенинг фор лунг цанцер.”. ЈАМА: тхе Јоурнал оф тхе Америцан Медицал Ассоциатион. 309 (11): 1163—70. ПМИД 23512063. дои:10.1001/јама.2012.216988. 
  65. ^ Бацх ПБ; Миркин ЈН; Оливер ТК; et al. (јун 2012). „Бенефитс анд хармс оф ЦТ сцреенинг фор лунг цанцер: а сyстематиц ревиеw”. ЈАМА. 307 (22): 2418—29. ПМИД 22610500. дои:10.1001/јама.2012.5521. 
  66. ^ Аберле, ДР; Абтин, Ф; Броwн, К (10. 3. 2013). „Цомпутед томограпхy сцреенинг фор лунг цанцер: хас ит финаллy арривед? Имплицатионс оф тхе натионал лунг сцреенинг триал.”. Јоурнал оф цлиницал онцологy : оффициал јоурнал оф тхе Америцан Социетy оф Цлиницал Онцологy. 31 (8): 1002—8. ПМИД 23401434. дои:10.1200/ЈЦО.2012.43.3110. 
  67. ^ Феррелл, Б; Коцзywас M; et al. (april 2011). „Palliative care in lung cancer”. Surgical Clinics of North America. 91 (2): 403—417. PMID 21419260. doi:10.1016/j.suc.2010.12.003. 
  68. ^ Kaiser LR (2008). Fishman's Pulmonary Diseases and Disorders (4th изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-145739-2. 
  69. ^ а б Kaiser LR (2008). Fishman's Pulmonary Diseases and Disorders (4th изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-145739-2. 
  70. ^ Odell, DD; Kent MS; Fernando HC (proleće 2010). „Sublobar resection with brachytherapy mesh for stage I non-small cell lung cancer”. Seminars in Thoracic and Cardiovascular Surgery. 22 (1): 32—37. PMID 20813314. doi:10.1053/j.semtcvs.2010.04.003. 
  71. ^ Alam, N; Flores RM (July—September 2007). „Video-assisted thoracic surgery (VATS) lobectomy: the evidence base”. Journal of the Society of Laparoendoscopic Surgeons. 11 (3): 368—374. PMC 3015831  . PMID 17931521.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  72. ^ Rueth, NM; Andrade RS (jun 2010). „Is VATS lobectomy better: perioperatively, biologically and oncologically?”. Annals of Thoracic Surgery. 89 (6): S2107—S2111. PMID 20493991. doi:10.1016/j.athoracsur.2010.03.020. 
  73. ^ Simon GR, Turrisi A (septembar 2007). „Management of small cell lung cancer: ACCP evidence-based clinical practice guidelines (2nd edition)”. Chest. 132 (3 Suppl): 324S—339S. PMID 17873178. doi:10.1378/chest.07-1385. 
  74. ^ Goldstein, SD; Yang SC (oktobar 2011). „Role of surgery in small cell lung cancer”. Surgical Oncology Clinics of North America. 20 (4): 769—777. PMID 21986271. doi:10.1016/j.soc.2011.08.001. 
  75. ^ Arriagada, R; Goldstraw P; Le Chevalier T (2002). Oxford Textbook of Oncology (2nd изд.). Oxford University Press. стр. 2094. ISBN 978-0-19-262926-5. 
  76. ^ Hatton, MQ; Martin JE (jun 2010). „Continuous hyperfractionated accelerated radiotherapy (CHART) and non-conventionally fractionated radiotherapy in the treatment of non-small cell lung cancer: a review and consideration of future directions”. Clinical Oncology (Royal College of Radiologists). 22 (5): 356—364. PMID 20399629. doi:10.1016/j.clon.2010.03.010. 
  77. ^ PORT Meta-analysis Trialists Group (2005). Rydzewska, Larysa, ур. „Postoperative radiotherapy for non-small cell lung cancer”. Cochrane Database of Systematic Reviews (2): CD002142. PMID 15846628. doi:10.1002/14651858.CD002142.pub2. Архивирано из оригинала 9. 2. 2010. г. Приступљено 6. 7. 2013. 
  78. ^ Le Péchoux, C (2011). „Role of postoperative radiotherapy in resected non-small cell lung cancer: a reassessment based on new data”. Oncologist. 16 (5): 672—681. PMC 3228187  . PMID 21378080. doi:10.1634/theoncologist.2010-0150. 
  79. ^ Cardona, AF; Reveiz L; et al. (април 2008). „Паллиативе ендобронцхиал брацхyтхерапy фор нон-смалл целл лунг цанцер”. Цоцхране Датабасе оф Сyстематиц Ревиеwс (2): ЦД004284. ПМИД 18425900. дои:10.1002/14651858.ЦД004284.пуб2. 
  80. ^ Икусхима, Х (фебруар 2010). „Радиатион тхерапy: стате оф тхе арт анд тхе футуре”. Јоурнал оф Медицал Инвестигатион. 57 (1–2): 1—11. ПМИД 20299738. [мртва веза]
  81. ^ Паумиер, А; Цуенца X; et al. (јун 2011). „Пропхyлацтиц цраниал иррадиатион ин лунг цанцер”. Цанцер Треатмент Ревиеwс. 37 (4): 261—265. ПМИД 20934256. дои:10.1016/ј.цтрв.2010.08.009. 
  82. ^ Гирард, Н; Морнеx Ф (октобар 2011). „Стереотацтиц радиотхерапy фор нон-смалл целл лунг цанцер: Фром цонцепт то цлиницал реалитy. 2011 упдате”. Цанцер Радиотхéрапие. 15 (6–7): 522—526. ПМИД 21889901. дои:10.1016/ј.цанрад.2011.07.241. 
  83. ^ Фаирцхилд, А; Харрис К; et al. (август 2008). „Паллиативе тхорациц радиотхерапy фор лунг цанцер: а сyстематиц ревиеw”. Јоурнал оф Цлиницал Онцологy. 26 (24): 4001—4011. ПМИД 18711191. дои:10.1200/ЈЦО.2007.15.3312. 
  84. ^ Ханн CL, Рудин CM (30. 11. 2008). „Манагемент оф смалл-целл лунг цанцер: инцрементал цхангес бут хопе фор тхе футуре”. Онцологy (Wиллистон Парк). 22 (13): 1486—92. ПМИД 19133604. 
  85. ^ Мурраy, Н; Турриси АТ (2006). „А ревиеw оф фирст-лине треатмент фор смалл-целл лунг цанцер”. Јоурнал оф Тхорациц Онцологy. 1 (3): 270—278. ПМИД 17409868. 
  86. ^ Азим, ХА; Ганти АК (2007). „Треатмент оптионс фор релапсед смалл-целл лунг цанцер”. Антицанцер другс. 18 (3): 255—261. ПМИД 17264756. дои:10.1097/ЦАД.0б013е328011а547. 
  87. ^ МацЦаллум, C; Гилленwатер ХХ (2006). „Сецонд-лине треатмент оф смалл-целл лунг цанцер”. Цуррент Онцологy Репортс. 8 (4): 258—264. ПМИД 17254525. дои:10.1007/с11912-006-0030-8. 
  88. ^ а б НСЦЛЦ Мета-Аналyсес Цоллаборативе Гроуп (2008). „Цхемотхерапy ин Аддитион то Суппортиве Царе Импровес Сурвивал ин Адванцед Нон–Смалл-Целл Лунг Цанцер: А Сyстематиц Ревиеw анд Мета-Аналyсис оф Индивидуал Патиент Дата Фром 16 Рандомизед Цонтроллед Триалс”. Ј. Цлин. Онцол. 26 (28): 4617—25. ПМЦ 2653127  . ПМИД 18678835. дои:10.1200/ЈЦО.2008.17.7162. 
  89. ^ Мехра Р, Треат Ј (2008). Фисхман'с Пулмонарy Дисеасес анд Дисордерс (4тх изд.). МцГраw-Хилл. стр. 1876. ИСБН 978-0-07-145739-2. 
  90. ^ а б Цлегг, А; Сцотт ДА; et al. (2002). „Цлиницал анд цост еффецтивенесс оф пацлитаxел, доцетаxел, гемцитабине, анд винорелбине ин нон-смалл целл лунг цанцер: а сyстематиц ревиеw”. Тхораx. БМЈ Публисхинг Гроуп. 57 (1): 20—28. ПМЦ 1746188  . ПМИД 11809985. дои:10.1136/тхораx.57.1.20. 
  91. ^ Фулд АД, Драгнев КХ, Ригас ЈР (јун 2010). „Пеметреxед ин адванцед нон-смалл-целл лунг цанцер”. Еxперт Опин Пхармацотхер. 11 (8): 1387—402. ПМИД 20446853. дои:10.1517/14656566.2010.482560. 
  92. ^ Царбоне, ДП; Фелип Е (2011). „Адјувант тхерапy ин нон-смалл целл лунг цанцер: футуре треатмент проспецтс анд парадигмс”. Цлиницал Лунг Цанцер. 12 (5): 261—271. ПМИД 21831720. дои:10.1016/ј.цллц.2011.06.002. 
  93. ^ а б Ле Цхевалиер, Т (2010). „Адјувант цхемотхерапy фор ресецтабле нон-смалл-целл лунг цанцер: wхере ис ит гоинг?”. Анналс оф Онцологy. 21 (Суппл. 7): вии196—198. ПМИД 20943614. дои:10.1093/аннонц/мдq376. 
  94. ^ Хорн, L; Сандлер АБ; et al. (2007). „Тхе ратионале фор адјувант цхемотхерапy ин стаге I нон-смалл целл лунг цанцер”. Јоурнал оф Тхорациц Онцологy. 2 (5): 377—383. ПМИД 17473651. дои:10.1097/01.ЈТО.0000268669.64625.бб. 
  95. ^ Wакелее, ХА; Сцхиллер ЈХ; Гандара ДР (2006). „Цуррент статус оф адјувант цхемотхерапy фор стаге ИБ нон-смалл-целл лунг цанцер: имплицатионс фор тхе Неw Интергроуп Триал”. Цлиницал Лунг Цанцер. Цанцер Информатион Гроуп. 8 (1): 18—21. ПМИД 16870041. дои:10.3816/ЦЛЦ.2006.н.028. 
  96. ^ Бритисх Медицал Јоурнал (2005). Цлиницал евиденце цонцисе : тхе интернатионал ресоурце оф тхе бест аваилабле евиденце фор еффецтиве хеалтх царе. Лондон: БМЈ Публисхинг Гроуп. стр. 486-488. ИСБН 978-1-905545-00-1. ИССН 1475-9225. 
  97. ^ Келлеy АС, Меиер ДЕ (2010). „Паллиативе царе–а схифтинг парадигм”. Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 363 (8): 781—2. ПМИД 20818881. дои:10.1056/НЕЈМе1004139. 
  98. ^ а б Принце-Паул M (2009). „Wхен хоспице ис тхе бест оптион: ан оппортунитy то редефине гоалс”. Онцологy (Wиллистон Парк, Н.Y.). 23 (4 Суппл Нурсе Ед): 13—7. ПМИД 19856592. 
  99. ^ Соуqует ПЈ, Цхаувин Ф, Боиссел ЈП, Бернард ЈП (1995). „Мета-аналyсис оф рандомисед триалс оф сyстемиц цхемотхерапy версус суппортиве треатмент ин нон-ресецтабле нон-смалл целл лунг цанцер”. Лунг Цанцер. 12 Суппл 1: С147—54. ПМИД 7551923. дои:10.1016/0169-5002(95)00430-9. 
  100. ^ Сöренсон С, Глимелиус Б, Нyгрен П (2001). „А сyстематиц овервиеw оф цхемотхерапy еффецтс ин нон-смалл целл лунг цанцер”. Ацта Онцол. 40 (2–3): 327—39. ПМИД 11441939. 
  101. ^ Цлегг А, Сцотт ДА, Сидху M, Хеwитсон П, Wаугх Н (2001). „А рапид анд сyстематиц ревиеw оф тхе цлиницал еффецтивенесс анд цост-еффецтивенесс оф пацлитаxел, доцетаxел, гемцитабине анд винорелбине ин нон-смалл-целл лунг цанцер”. Хеалтх Тецхнол Ассесс. 5 (32): 1—195. ПМИД 12065068. 
  102. ^ Нон-Смалл Целл Лунг Цанцер Цоллаборативе Гроуп (2010). Бурдетт, Сарах, ур. „Цхемотхерапy анд суппортиве царе версус суппортиве царе алоне фор адванцед нон-смалл целл лунг цанцер”. 2 (5). ПМИД 20464750. 
  103. ^ „Нон-Смалл Целл Лунг Цанцер Треатмент”. ПДQ фор Хеалтх Профессионалс. Натионал Цанцер Институте. Приступљено 22. 11. 2008. 
  104. ^ „Смалл Целл Лунг Цанцер Треатмент”. ПДQ фор Хеалтх Профессионалс. Натионал Цанцер Институте. 2012. Приступљено 16. 5. 2012. 
  105. ^ Спиро, СГ (2010). „18.19.1”. Оxфорд Теxтбоок Медицине (5тх изд.). Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0199204854. 
  106. ^ СЕЕР дата (СЕЕР.цанцер.гов)Медиан Аге оф Цанцер Патиентс ат Диагносис 2002-2003
  107. ^ СЕЕР дата (СЕЕР.цанцер.гов)Медиан Аге оф Цанцер Патиентс ат Деатх 2002-2006
  108. ^ Слаторе, ЦГ; Ау ДХ; Гоулд МК (новембар 2010). „Ан оффициал Америцан Тхорациц Социетy сyстематиц ревиеw: инсуранце статус анд диспаритиес ин лунг цанцер працтицес анд оутцомес”. Америцан Јоурнал оф Респираторy анд Цритицал Царе Медицине. 182 (9): 1195—1205. ПМИД 21041563. дои:10.1164/рццм.2009-038СТ. 
  109. ^ „WХО Дисеасе анд ињурy цоунтрy естиматес”. Wорлд Хеалтх Организатион. 2009. Приступљено 11. 11. 2009. 
  110. ^ Ферлаy, Ј; Схин ХР; et al. (децембар 2010). „Естиматес оф wорлдwиде бурден оф цанцер ин 2008: ГЛОБОЦАН 2008”. Интернатионал Јоурнал оф Цанцер. 127 (12): 2893—2917. ПМИД 21351269. дои:10.1002/ијц.25516. 
  111. ^ Јемал А; Тиwари РЦ; Мурраy Т; et al. (2004). „Цанцер статистицс, 2004”. ЦА: а Цанцер Јоурнал фор Цлиницианс. 54 (1): 8—29. ПМИД 14974761. дои:10.3322/цањцлин.54.1.8. 
  112. ^ Процтор, РН (2012). „Тхе хисторy оф тхе дисцоверy оф тхе цигаретте-лунг цанцер линк: евидентиарy традитионс, цорпорате дениал, глобал толл”. Тобаццо Цонтрол. 21 (2): 87—91. ПМИД 22345227. дои:10.1136/тобаццоцонтрол-2011-050338. 
  113. ^ Лум, КЛ; Поланскy ЈР; et al. (2008). „Сигнед, сеалед анд деливеред: "биг тобаццо" ин Холлywоод, 1927–1951”. Тобаццо Цонтрол. 17 (5): 313—323. ПМЦ 2602591  . ПМИД 18818225. дои:10.1136/тц.2008.025445. 
  114. ^ Ловато, C; Wаттс А; Стеад ЛФ (октобар 2011). „Импацт оф тобаццо адвертисинг анд промотион он инцреасинг адолесцент смокинг бехавиоурс”. Цоцхране Датабасе оф Сyстематиц Ревиеwс (10): ЦД003439. ПМИД 21975739. дои:10.1002/14651858.ЦД003439.пуб2. 
  115. ^ Кемп, ФБ (2009). „Смоке фрее полициес ин Еуропе. Ан овервиеw”. Пнеумологиа. 58 (3): 155—158. ПМИД 19817310. 
  116. ^ Натионал Цанцер Институте; СЕЕР стат фацт схеетс: Лунг анд Бронцхус. Сурвеилланце Епидемиологy анд Енд Ресултс. 2010 [1]
  117. ^ „Гендер ин лунг цанцер анд смокинг ресеарцх” (ПДФ). Wорлд Хеалтх Организатион. 2004. Приступљено 26. 5. 2007. 
  118. ^ Зханг, Ј; Оу ЈX; Баи CX (новембар 2011). „Тобаццо смокинг ин Цхина: преваленце, дисеасе бурден, цхалленгес анд футуре стратегиес”. Респирологy. 16 (8): 1165—1172. ПМИД 21910781. дои:10.1111/ј.1440-1843.2011.02062.x. 
  119. ^ Бехера, D; Баламугесх Т (2004). „Лунг цанцер ин Индиа” (ПДФ). Индиан Јоурнал оф Цхест Дисеасес анд Аллиед Сциенцес. 46 (4): 269—281. ПМИД 15515828. Архивирано из оригинала (ПДФ) 17. 12. 2008. г. Приступљено 06. 07. 2013. 
  120. ^ Цхарлоуx, А; Qуоиx Е; et al. (1997). „The increasing incidence of lung adenocarcinoma: reality or artefact? A review of the epidemiology of lung adenocarcinoma”. International Journal of Epidemiology. 26 (1): 14—23. PMID 9126499. doi:10.1093/ije/26.1.14. 
  121. ^ Kadara, H; Kabbout M; Wistuba II (2012). „Pulmonary adenocarcinoma: a renewed entity in 2011”. Respirology. 17 (1): 50—65. PMID 22040022. doi:10.1111/j.1440-1843.2011.02095.x. 
  122. ^ Morgagni, Giovanni Battista (1761). De sedibus et causis morborum per anatomen indagatis. 
  123. ^ Bayle, Gaspard-Laurent (1810). Recherches sur la phthisie pulmonaire (на језику: French). Paris. 
  124. ^ а б Witschi, H (2001). „A short history of lung cancer”. Toxicological Sciences. 64 (1): 4—6. PMID 11606795. doi:10.1093/toxsci/64.1.4. 
  125. ^ Adler, I (1912). Primary Malignant Growths of the Lungs and Bronchi. New York: Longmans, Green, and Company. OCLC 14783544. , navedeno u Spiro SG, Silvestri GA (2005). „One hundred years of lung cancer”. American Journal of Respiratory and Critical Care Medicine. 172 (5): 523—529. PMID 15961694. doi:10.1164/rccm.200504-531OE. 
  126. ^ Grannis, FW. „History of cigarette smoking and lung cancer”. smokinglungs.com. Архивирано из оригинала 18. 7. 2007. г. Приступљено 6. 8. 2007. 
  127. ^ Proctor, R (2000). The Nazi War on Cancer. Princeton University Press. стр. 173—246. ISBN 978-0-691-00196-8. 
  128. ^ Doll, R; Hill AB (1956). „Lung Cancer and Other Causes of Death in Relation to Smoking”. British Medical Journal. 2 (5001): 1071—1081. PMC 2035864  . PMID 13364389. doi:10.1136/bmj.2.5001.1071. 
  129. ^ US Department of Health Education and Welfare (1964). „Smoking and health: report of the advisory committee to the Surgeon General of the Public Health Service” (PDF). Washington, DC: US Government Printing Office. 
  130. ^ а б Greaves, M (2000). Cancer: the Evolutionary Legacy. Oxford University Press. стр. 196—197. ISBN 978-0-19-262835-0. 
  131. ^ Greenberg, M; Selikoff IJ (1993). „Lung cancer in the Schneeberg mines: a reappraisal of the data reported by Harting and Hesse in 1879”. Annals of Occupational Hygiene. 37 (1): 5—14. PMID 8460878. 
  132. ^ Samet, JM (2011). „Radiation and cancer risk: a continuing challenge for epidemiologists”. Environmental Health. 10 (Suppl. 1): S4. PMC 3073196  . PMID 21489214. doi:10.1186/1476-069X-10-S1-S4. 
  133. ^ Horn, L; Johnson DH (2008). „Evarts A. Graham and the first pneumonectomy for lung cancer”. Journal of Clinical Oncology. 26 (19): 3268—3275. PMID 18591561. doi:10.1200/JCO.2008.16.8260. Архивирано из оригинала 17. 03. 2020. г. Приступљено 06. 07. 2013. 
  134. ^ Edwards, AT (1946). „Carcinoma of the Bronchus”. Thorax. 1 (1): 1—25. PMC 1018207  . PMID 20986395. doi:10.1136/thx.1.1.1. 
  135. ^ Kabela, M (1956). „Erfahrungen mit der radikalen Röntgenbestrahlung des Bronchienkrebses” [Experience with radical irradiation of bronchial cancer]. Ceskoslovenská Onkológia (на језику: German). 3 (2): 109—115. PMID 13383622. 
  136. ^ Saunders, M; Dische S; et al. (1997). „Цонтинуоус хyперфрацтионатед аццелератед радиотхерапy (ЦХАРТ) версус цонвентионал радиотхерапy ин нон-смалл-целл лунг цанцер: а рандомисед мултицентре триал”. Ланцет. Елсевиер. 350 (9072): 161—165. ПМИД 9250182. дои:10.1016/С0140-6736(97)06305-8. 
  137. ^ Ленноx, СЦ; Флавелл Г; et al. (1968). „Ресултс оф ресецтион фор оат-целл царцинома оф тхе лунг”. Ланцет. Елсевиер. 2 (7575): 925—927. ПМИД 4176258. дои:10.1016/С0140-6736(68)91163-X. 
  138. ^ Миллер, АБ; Фоx W; Талл Р (1969). „Фиве-yеар фоллоw-уп оф тхе Медицал Ресеарцх Цоунцил цомпаративе триал оф сургерy анд радиотхерапy фор тхе примарy треатмент оф смалл-целлед ор оат-целлед царцинома оф тхе бронцхус”. Ланцет. Елсевиер. 2 (7619): 501—505. ПМИД 4184834. дои:10.1016/С0140-6736(69)90212-8. 
  139. ^ Цохен, M; Цреавен ПЈ; et al. (1977). „Интенсиве цхемотхерапy оф смалл целл бронцхогениц царцинома”. Цанцер Треатмент Репортс. 61 (3): 349—354. ПМИД 194691. 

Спољашње везе уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rak_pluća&oldid=27702886”