Википедија

Симфонија број 4 (Густав Малер)

Четврта симфонија у g-дуру је симфонија коју је написао Густав Малер. Друга, Трећа и Четврта симфонија имају заједнички назив „Симфоније чаробни рог“ (Wunderhorn Symphonies), јер су засноване на циклусу песама „Дечаков чаробни рог“. Наиме, у свакој од ових симфонија, Малер је искористио по једну песму из овог циклуса.

Композиција уреди

Композиција је настала у току 1899-1900. године, премијерно је изведена у Бечу следеће године под диригентском палицом композитора, а ревидирана је 1910. године. У симфонијском опусу Густава Малера ова симфонија је најмања, како по оркестарском саставу, тако и по дужини трајања. Не захтева тромбоне, као ни бас-тубе, а остали инструменти, иако заступљени, бројчано су много мањи. Добро је развијена једино постава удараљки (посебно бубњева, звона и звончића). I мелодијски стил је у односу на остале симфоније знатно прозрачнији, нежнији, концизнији. Четири њена става образују целину која траје 57 минута (само она и Прва трају краће од сата). Од људских гласова присутан је само сопран. За разлику од Осме, није захтевна у погледу инструмената и људских гласова, али има врло истанчана пијанисима и за тачно извођење овог дела, тражи се да се посебно обрати пажња не на ноте, него на речи, односно упутства написана словима (на пример „пиано, велики тон“; „нежно извлачећи“ или „напред па предахнути“). После прве три Малерове симфоније, испуњене раскошним интрументалним и гласовним бојама, а пре три зреле, чисто инструменталне и у тонском погледу веома богате симфоније, Четврта Малерова је попут једног интермеца.

Критике уреди

Мајкл Кенеди, писац књиге „Малер“ истиче да је ово симфонија без препознатљивог Малеровог климакса. Међутим, ипак постоји велико финале обимног Адађа, када се над слушаоцима „отвара музичко небо”.

Карактеристике из става у став уреди

Први став траје 17 минута и носи назив Bedachtig, nicht ailen („Обазриво, не брзо“), који упућује на темпо. Већ сам почетак, тимбр звона, буди асоцијације на Божић. Гвидо Гецела је овај моменат упоредио са доласком анђела који звецка прапорцима. Тада наступа један одмерени мелодијски узлет, кога виолончела претварају у скоковити марш. Тимбр звончића се даље пробија и преображава став у обиље валцерских, лендлерских и маршевских тема, невиних, Моцартовски једноставних. У средини става, драматичан пролом, попут громова на ноћном небу, буди асоцијације на снежно зимско невреме, али и то тимбр звона преображава у невини звук, као зов са Божићне јелке. Олујни пролом се понавља, као из даљине и прелази у један марш који кулминира, потрцтан ударима тимпана, попут Новогодишњег славља на градском тргу. Марш се затим смирује и прелази у један мирнији ток испуњен музиком звона, темом која се могла чути и у првом делу става. Све се то сједињава у један став, једну музичку целину којом Малер заправо говори какве су га појаве и музичка обележја његовог времена мучила и гушила. Провлачи се и идеја смрти, јер су у његово време деца често умирала. На крају, марш из увода поново наступа и са поступним убрзавањем, бурно окончава став.

Други став траје 9 минута и 15 секунди, а носи ознаку In gemachlicher bewegung („У умереном покрету“). Овај став је по карактеру скерцо, а испуњава га један лендлер. Основна тема става је мртвачка игра коју предводи прва виолина. Подешена је за секунду више од основног штимунга инструмента и звучи продорно, ледено. Соло виолина, по Малеру, дочарава „пријатеља Хајна” који је, према причама, водио децу у вечност. То је заправо музички приказ смрти са средњовековних икона, где персонификација смрти свирајући на вијели или фидлу (гудачком инструменту, претечи виолине), предводи мртвачку игру. Мелодијски ток, играчки покрет, уједначен је, без икаквог узрујавања. Мртвачко коло се призива, кулминира, спласне, поново се призива, уз звоњаву ноћних црквених звона достиже кулминацију и са првим зовом јутра, нестаје у даљини. Музиколог Кардус је тврдио да га овај језиви став подсећа на бацање сенки свеће по зидовима дечје собе.

Трећи став је најопсежнији део Симфоније и један од најобимнијих адађа које је Малер написао уопште. Траје 21 минут. То је лагани Ruhevol (Poco Adagio). Испуњава га блаженство и спокој зимске вечери, крај топле пећи, као под Божићном јелком. Већ у првом његовом делу, Малер се користи обликом којим се служио Бах у својим Голдберг Варијацијама, варирајући наизменично две теме које доносе виолине, виолончела и обое. У три маха, став достиже кулминацију, а последња и најснажнија, указује на провалу олује и бол надолазећих Песама умрлој деци. На самом крају овог става, „отвара се небо“. Малерова „симфонијска деца“ тада, могу да угледају самог Бога. Асоцијације на Божић се стишавају у једној успаванци коју предводи харфа.

Четврти и финални став траје 9 минута и 45 секунди и то је симфонијска песма за сопран и оркестар, уз сплет дечјих песама. Носи ознаку Sehr behaglich („Веома безбрижно“). Првобитно је био седми став Треће Симфоније али је Малер увидео да снажније и импресивније делује као финале Четврте. Текст је узет из збирке Дечаков Чаробни рог, која је самом Малеру била велики животни узор и идеал. Након маршевског, рафинираног увода у оркестру, сопран пева о небеском блаженству, где у дечјој машти, на небу, деца, анђели и свеци уживају у обиљу јела, зачина, пића, плодова и дивљачи. Ипак, као рефрен чује се глас покајања који говори о кршењу десет божјих заповести. Према крају, уз звуке лаког марша, комбинованог са тоном успаванке, музика полако замире.

Извођачи уреди

Спољашње везе уреди

(2004), стр. 195-203.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Simfonija_broj_4_(Gustav_Maler)&oldid=26785083”