Тендај
- За кинески огранак исте школе погледајте Тиантаи
Тендаи (天台宗 Тендаи-схū) је јапанска школа махајана будизма која потиче од кинеске школе тиантаи или школе Лотусове сутре.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/b/b8/%E6%9C%80%E6%BE%84%E5%83%8F_%E4%B8%80%E4%B9%97%E5%AF%BA%E8%94%B5_%E5%B9%B3%E5%AE%89%E6%99%82%E4%BB%A3.jpg/185px-%E6%9C%80%E6%BE%84%E5%83%8F_%E4%B8%80%E4%B9%97%E5%AF%BA%E8%94%B5_%E5%B9%B3%E5%AE%89%E6%99%82%E4%BB%A3.jpg)
Њеним оснивачем се сматра Саичо (посмртно име Денгјо Даиши), будистички монах који је по свом повратку из Кине, где је изучавао кинеску традицију тиентаи, у Јапану основао будистичку секту тендаи.[1] Саичо је 805. године основао Енрјаку-ђи, будистички самостан на планини Хиеи.
Иако темељена на тиантаију, нова доктрина је настојала помирити зен и одређене елементе шинтоизма са јапанском естетиком. Тендаи у себи сједињава различите идеје и ритуале будизма, укључујући и езотеричне обреде, али их интерпретира на нов начин.[1] Иако је у суштини еклектичан, Лотус сутра је нарочито значајан будистички запис, који се сматра врховном књигом будизма.[1] Седиште тендаи будизма било је на планини Хиеи, а сам тендаи будизам имао је важну улогу у обликовању јапанског будизма, јер је изнедрио осниваче будистичких школа Камакура, и то зен, јодо, јодо шиншу и ничирен.[1]
Постала је најпопуларнији облик будизма међу јапанским вишим класама, а Енрјаку-ђи важно политичко средиште, све док га у Сенгоку периоду 1572. није разорио Ода Нобунага у настојању да уједини Јапан. Храм је касније обновљен и дан-данас служи као седиште школе.
Литература
уреди- Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3..
- Кембриџова илустрована историја религије, Стyлос, Нови Сад. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6..