Зенички партизански одред
Од октобра 1941. до почетка маја 1942. у долини ријеке Босне, углавном дуж њене десне обале, од Какња на југу до Завидовића на сјеверу, дејствовали су прво Зеничка партизанска чета, па батаљон и, на крају, Зенички НОП одред. Територија са које су извођене акције против непријатељских упоришта обухватала је простор ограничен: са сјевера и сјевероистока Кривајом и жељезничком пругом Олово—Завидовићи, са истока комуникацијом Подлугови—Вареш и Вареш—Дубоштица, а са југа и запада ријеком Босном и комуникацијом Сарајево — Босански Брод.
| Зенички партизански одред | |
|---|---|
.svg) Југословенска партизанска застава | |
| Постојање | октобар 1941. — мај 1942. Место формирања: Зенички крај |
| Формација | 4 чете, 4 батаљона |
| Јачина | неколико стотина бораца |
| Дио | Народноослободилачких партизанских одреда Југославије |
| Команданти | |
| Командант | Никола Продановић |
| Политички комесар | Манојло Попић Миљенко Цвитковић „Шпанац” |
Највећи дио ове територије прекривен је густим шумама које је експлоатисала фирма „Нашичка ДД”. То је планинско и брдовито земљиште, испресијецано у свим правцима многобројним ријекама, потоцима и удолинама. Једино на јужном и југозападном дијелу има нешто оранице и пашњака. Тај дио је и насељен, док је већи дио, без села и становништва. У току НОБ-а ова територија названа је „Зенички крај”.
Покрајински комитет КПЈ за БиХ планирао је да и у овом крају отпочне оружани устанак у вријеме када и на Романији, Бирчу, Озрену и другим крајевима источне Босне. Са устанком је требало да се почне првих дана августа 1941, и то: рушењем термоелектране и индустријских постројења жељезаре Зеница, брзим преузимањем власти у граду, изласком радништва на територију „Зеничког краја” и настављањем партизанских акција против окупатора и усташких власти. Задатак је повјерен партијској организацији Зеница, која је у то вријеме по броју чланова била меду већим у Босни. Имала је преко 30 чланова Партије, међу којима је било и неколико старих и прекаљених комуниста револуционара, као што су: Ибрахим Первиз, Фрањо Хен, Ремзија Ребац, Неђо Радић, Мирко Давидовић, Младен Вуковић, Марко Рајић, Хасан Котлица, Ивица Вижрал и други. Бројно још јача била је организација СКОЈ. Међутим, до предвидене диверзије и устанка није дошло због тога што су постављени задаци зеничкој партијској организацији били нереални и због посљедица које су настале издајом Фрање Лера. Фрањо Лер је открио усташама читав план акције и уз то још приложио списак комуниста, на основу чега је дошло до организоване хајке и хапшења. Међу првима, 4. августа увече, ухапшен је Фрањо Хен, секретар Мјесног комитета КПЈ Зеница, и комунисти Саво Папић, Бошко Ковачевић, Ибро Голеш и Душан Жилић. Код њих је пронађено сакривено оружје. У току сљедећих седам дана ухапшена је још једна већа група, у којој су били: Марко Рајић, Владимир Логомерац, Стјепан Голубовић, Лазо Тодоровић, Војо Маркићевић, Раде Голубић, Душан Бујалић, Ђорђе Папић, Бранко Самарџић, Војин Солдо, Ђуро Дошен, Дервиш Имамовић, Јозо Мандић, а у Клопчу ухваћени су: Неђо и Симо Радић. Поред њих у овој провали био је ухапшен и један број симпатизера: Јово Чорић, Антун Крех, Драго Ступар, Ћазим Спахић, Рудо Савић, Ивица Шуњић и још неки.
Мањи број је оних који су успјели да избјегну хапшење и да се сакрију код познаника и пријатеља или у шумама у непосредној близини Зенице. У једној групи, која је избјегла на десну обалу ријеке Босне, били су: Ибрахим Первиз, Мирко Давидовић, Младен Вуковић, Хасан Котлица и Ивица Вижрал. Али, погибијом Ибрахима Первиза, 6. августа у Блатуши, ова је група била разбијена. Њени чланови су се још неко вријеме задржали око села Понихово и Драчић а затим отишли на Романију и ступили у Романијски партизански одред.
I послије ових догађаја Покрајински комитет КПЈ је настојао да у „Зеничком крају” подигне устанак. У том циљу у септембру је био упућен у Зеницу Ремзија Твртковић, а нешто касније и Омер Маслић. Задатак им је био да се повежу са Ремзијом Репцом и организују преостале комунисте, да формирају и обнове партијску организацију, а посебно организацију СКОЈ, која провалом није била захваћена, и да са тим снагама створе услове за устанак и покрену народ у оружану борбу. За кратко вријеме они су извршили овај задатак. До половине октобра била је обновљена и створена нова партијска организација, у коју је примљено и неколико најистакнутијих чланова СКОЈ; то су били: Сеад Шкрго, Салих Бешлагић, Ратко Перендија и још неки. Секретар организације био је Ремзија Репац. Извршена је и реорганизација скојевских група. Руковођење организацијом СКОЈ у граду било је повјерено Сеаду Шкрги, а у Жељезари Ремзији Твртковићу. Новоформирана партијска организација извршила је и најпотребније војно-политичке припреме за устанак. Организовала је прикупљање оружја, санитетског и другог материјала. Створена је и обавјештајна служба, која је радила на прикупљању података у свим важнијим институцијама НДХ, па чак и домобранској војсци, у усташком логору и организацији Културбунда. У усташком логору и организацији усташке младежи радили су скојевци Јозо Мандић и Хела Леки, у јединицама домобранског гарнизона симпатизер Бруно Новак и још неки подофицири, а у Културбунду Вестершек. Преко њих партијска организација је долазила до драгоцјених војних података и до оружја, које је касније, када је дошло до стварања партизанске чете, било од велике користи. Створено је и неколико пунктова у околним селима који су касније послужили као веза са партизанским јединицама.
О свему што је учињено у Зеници Покрајински комитет КПЈ је већ половином октобра добио информацију од Омера Маслића. Подаци које је он презентовао Покрајинском комитету говорили су да више није потребно да се чека са поновним покушајем дизања устанка. Одлучено је да Омер са једном наоружаном групом партизана из одреда Звијезда, у којој су били Манојло Попић и Гојко Узелац, крене у „Зенички крај”. Задатак им је био да прихвате групе и појединце који су се, бјежећи испред усташког терора, крили у шумама, и да са обновљеном партијском организацијом у Зеници покрену народ у борбу и формирају прве партизанске јединице.
Кад су Маслић, Попић и Узелац у другој половини октобра стигли на овај терен, прво су се повезали са наоружаном групом Тодора Бутине а нешто касније и са групом коју је водио Мелента Бошњак. Затим су прошли кроз неколико села, одржали састанке у селима Понихову, Свиће, Печују, Мошћаници и још некима, и позвали народ на устанак. У свим овим селима народ их је добро примао. Прихватајући позив сељаци су у почетку појединачно а касније у све већим групама прилазили и јављали се у партизане. Неки су откопали сакривено оружје и другу ратну опрему коју су сачували од времена априлског рата.
За неколико дана, а то је било крајем октобра и првих дана новембра, у шуми званој „Шушњара” изнад села Понихово формирана је прва зеничка партизанска чета. Командир је био Тодор Бутина а политички комесар Омер Маслић. Прикупљање оружја, мобилизација нових бораца и разбијање усташке власти у околним селима биле су прве акције које је чета одмах по свом формирању изводила. Често су се овакве акције претварале и у мале зборове, на којима су партизани објашњавали смисао народноослободилачке борбе и братства и јединства Срба, Хрвата и Бошњака. Покушаји усташких и домобранских команди да униште Зеничку партизанску чету остали су без успјеха. Напротив, чета је кроз борбе све више расла и јачала. Већ крајем новембра она је бројала преко 60 наоружаних бораца, па се пришло остварењу још једне тзв. Друге чете. Прва је остала у селу Драчић а новооформљена, Друга је распоређена у село Бијела Вода. За командира Друге чете постављен је Мелента Бошњак, а за политичког комесара Ремзија Твртковић. I Прва и Друга чета имале су задатак да своја дејства усмјере у смјеру Зенице и Какња са циљевима: да руше пругу, ометају саобраћај и разбијају апарат усташке власти на овој територији.
Борбе у децембру и до половине јануара 1942. године попримиле су организованији облик и прерасле у акције јачих размјера, у којима је непријатељ трпио озбиљне губитке. У том периоду изведено је 13 мањих и већих акција, највећим дијелом на жељезничку пругу, жандармеријска и домобранска упоришта и електрични далековод Зеница—Какањ. У свим овим борбама убијено је, рањено и заробљено неколико стотина непријатељских војника. Заплијењено је доста оружја, муниције и друге ратне опреме. Најуспјешније су биле акције на жељезничку станицу Бегов Хан, на жандармеријске станице Перин Хан и Горња Враца, на стражу имања Казненог завода у непосредној близини Зенице, као и оне на жељеничку пругу Сарајево — Босански Брод. Осим тога, у овом периоду било је и неколико сукоба са домобранима и усташама који су покушавали да нападну и опколе партизанске чете и да их униште. Најжешћи такав напад извршен је 4. јануара на Прву чету у селу Драчићи. Тога дана око 120 усташа и двије домобранске чете покушали су да опколе чету и да је у борби ликвидирају. Четири сата је трајала жестока борба у којој је убијено и рањено 18 непријатељских војника а меду њима и неколико познатих крвника из Зенице. Партизани су имали пет мртвих и неколико рањених. Погинули су: Лука Бакијаш, митраљезац, Борко Лукић, Борко Полетан, Ђуро Гутић и Јово Херцеговац. Ово су биле и прве партизанске жртве које су пале у борби код Зенице. Меду рањенима били су командир чете Тодор Бутина, Гојко Узелац и Ђуро Милишић.
Уз свакодневне борбе одвијао се и политички рад у четама и на терену. Тај рад се интензивирао кад су из Зенице почели излазити скојевци, омладинци, радници и интелектуалци. Они су у знатној мјери помогли напоре Маслића, Попића, Твртковића и других да се што већи број нових бораца укључи у борбу. Тада је дошло и до стварања првих органа народне власти у овом крају. У селима Понихово, Драчић, Бијела Вода, Пепелари и другим изабрани су тада тзв. повјереници а касније су бирани и народни одбори.
I партијска организација Зеница успјела је да се у том периоду чвршће повеже са радницима и грађанима Зенице, да их кроз разне активности још више ангажује не само на прикупљању оружја и обавјештајних података него и у пружању отпора окупаторима и усташкој власти. У овом погледу кориштени су угледнији грађани Бошњаци, који су, по сугестијама Партије, протестовали и спасавали од хапшења и убијања већи број не само Бошњака него и Хрвата и Срба. Уз помоћ ових грађана партијска организација је организовала 27. јануара јавну демонстрацију поводом хапшења једне веће групе скојеваца и омладанаца Зенице. Тог дана преко хиљаду грађана и сељака Бошњака из околних села изашло је на улице и узвикујући „Пуштајте нашу омладину!” упутило се према згради Котарског предстојништва и затвора. Захтијевали су да се омладинци одмах пусте. Усташе, жандарми и полиција дочекали су их са упереним цијевима пушкомитраљеза и пријетњама да ће отворити ватру, али се нису усудили да то учине. Покушавали су и са обећањима да ће бити сви пуштени ако се демонстранти претходно разиђу. Али кад и то није помогло, почели су да пуштају затворенике. Њихов излазак из затвора маса је поздравила поклицима „Живјела наша омладина!”. Тог дана било је пуштено око 25 омладинаца, а шесторица су задржани и исту вече под посебним обезбјеђењем пребачена у травнички затвор. Усташе их нису смјеле задржати у зеничком затвору а ни пустити са осталима, јер су од батина и мучења тако изгледали да би њихово пуштање још више изазвало и онако наелектрисану масу грађана. У овој групи били су: Салих Бешлагић, Анте Ореб, Ђемал Буразеровић, Јозо Мандић, Екрем Шехалић и Алија Шестић.
Сем овога партијска организација је и кроз друге облике своје активности успјела да оствари свој утицај у граду и оближним селима и да све то усклади и повеже са потребама и даљим развојем борби партизанских чета на терену. Поред већ поменутог разгранатог обавјештајног рада, нарочито је добро организован био рад са женама антифашисткињама. Неколико симпатизерских група је било формирано у већем броју погона Жељезаре и још неким предузећима. Тада је успостављена веза и са илегалцима — члановима Партије у Какњу, Беговом Хану и Жепчу, а створено је још и неколико прихватних станаца које су, сем већ поменутих у Свићу и Бабићима, послужиле као стална веза између Зенице и партизанских чета. Такве станице су биле у Тетову, Ричицама и Беговом Хану.
Све ово, као и успјеси у борби партизанских чета, допринијело је да се устанак у „Зеничком крају” још више распламса и повећа прилив нових бораца, и то не само Срба него и Бошњака и Хрвата. У таквим условима, кад су дотадашње двије чете постале бројно велике, донесена је одлука да се формира Зенички НОП батаљон. Ради тога су штабови Романијског НОП одреда и НОП одреда Звијезда упутили кадровска појачања у Зенички крај. Већ 7. јануара 1942. године на ову територију стигао је Никола Продановић, а одмах иза њега и Акиф Бешлић, са једном групом бораца Муслимана (Бошњака) из Муслиманског батаљона Романијског НОП одреда. I Озренски одред упутио је једну групу од око 30 бораца, који су били родом из Зенице или Зеничког краја и који су се до тада борили у саставу јединица овог одреда. Од ових снага и већ постојећих партизанских чета у јануару 1942. године у селу Пепелари формиран је Зенички батаљон од четири чете. Једна од ових чета названа је пролетерском.
Свака чета је добила свој сектор дејства са основном оријентацијом према Какњу, Зеници и Завидовићима и тежиштем у дејствима на комуникацију Сарајево — Босански Брод. Прва чета је била смјештена у селу Бијела Вода, Друга у Шаговићу, Трећа у Чардаку код Завидовића, а четврта (Бошњачка) у селу Пепелари, гдје је био и штаб батаљона. Формирање бошњачке чете у саставу Зеничког батаљона дошло је као резултат напора Партије да се у борби против окупатора и квислинга још више ангажује бошњачко становништво које је у овом крају по броју представљало значајан фактор. Командант батаљона био је Никола Продановић а политички комесар Манојло Попић. Сем њих у штабу су били још Расим Џиндо, референт санитета, и Ратко Пернедија као интендант. Борбе и акције батаљона настављене су истом жестином. Најзначајнија акција било је напад на Бегов Хан, изведен 12. фебруара, у вријеме када је непријатељ завршавао своју другу офанзиву и када је на све стране оглашавао да су партизани у источној Босни уништени. Зенички батаљон упао је у Бегов Хан, убио и заробио око 150 непријатељских војника, међу којима је било и Нијемаца и усташа, заплијенио око 150 пушака, 12 пушкомитраљеза и 2 тешка митраљеза. Заплијењене су и велике количине муниције, хране, одијела и разне друге опреме. Пилана „Нашичке ДД” са стоковима готове грађе, која је била припремљена за извоз у Њемачку, нестала је у пламену. Запаљена је и жељезничка станица а пруга је била на неколико мјеста порушена. Тако је непријатељ на завршетку своје офанзиве претрпио тежак ударац, и то ондје гдје је био најосјетљивији — на комуникацији Сарајево — Босански Брод. У овој акцији погинуло је свега 5—6 партизана и неколико их је било рањено. Послије ове било је још неколико значајних акција, које су изводиле чете на прузи Сарајево — Босански Брод, тако да је саобраћај врло често био прекидан. На десетине композиција отишло је у ријеку Босну, па чак и оклопни возови су неколико пута били заустављени и рушени. Сем тога батаљон је водио и свакодневне борбе против усташа, домобрана и муслиманске милиције. Најжешће такве борбе биле су на сектору Завидовића и у околини ријеке Криваје.
Кроз све ове борбе батаљон је бројно растао, па су убрзо формиране још двије чете. Једна је била оријентисана према долини, Криваје, а друга на комуникацију између Жепча и Завидовића.
Почетком априла у „Зенички крај” стигао је Први ударни источнобосански батаљон. Са њим је дошао Светозар Вукмановић Темпо и неколико чланова Покрајинског комитета и Главног штаба за БиХ. Они су одржали састанке са штабом Зеничког батаљона и са већим дијелом чланства Партије из „Зеничког краја”. Од одлука које су донесене на овим састанцима најважније су биле: да се од Зеничког НОП батаљона формира Зенички НОП одред са четири батаљона, да се борбена дејства одреда прошире и на лијеву страну ријеке Босне у правцу Травника и да се дотадашњи Окружни комитет КПЈ кадровски ојача и преформише у нови, који ће својим радом да обухвати не само бивши зенички него и жепачки, а једним дијелом и височки и травнички срез. За команданта одреда постављен је Никола Продановић а за политичког комесара Миљенко Цвитковић „Шпанац”. Дотадашњи политички комесар батаљона Манојло Попић био је предвиђен да се врати у Одред Звијезда као замјеник политичког комесара одреда.
Акцијама првог ударног батаљона и зеничких чета требало је проширити слободну територију, чвршће је повезати са територијама које су држали Озренски НОП одред и одреди који су дејствовали на лијевој обали ријеке Босне. Даље, требало је организационо учврстити народну власт и мобилисати ново људство. Међутим, четнички утицај, који је растао послије пучева на Романији, Озрену и Звијезди, спријечио је да се то оствари. Голуб Митровић уз помоћ својих истомишљеника припремио је и извео четнички пуч. Ноћу 8/9. маја у Трећем ударном батаљону који је прије тога био формиран у јединицама Зеничког одреда он је напао на своје дотадашње другове и саборце. Био је у команди чете у Зеничком одреду, а када је формиран Трећи ударни батаљон, он је постављен за командира једне од чета тог батаљона. Положај, који је заузимао омогућио му је да припреми издају и да је изненадно и брзо изведе. Био је чак и члан Партије. Пуч је припремио у највећој тајности и извео га са максимално постигнутим изненађењем. Том приликом погинуло је око 30 најбољих бораца и руководилаца чете, углавном чланова Партије и скојеваца. Мучки су убијени Гојко Узелац, Сеад Шкрго, Мустафа Ганибеговић, Руди Мали, Станислав Трауб, Милан Маслић, Химзо Ћатић, Иво Марјановић, Мехо Азапагић, Керошевић звани Пекмез и други. Рањени су били Владо Перић Валтер, Перо Босић и Омер Маслић, али су успјели да се извуку.
Епилог ове мучке издаје био је споразум четника са усташама у Зеници о заједничкој сарадњи и борби против партизана, који је Голуб Митровић, заједно са својим помоћницима Пером Милишом, Војоиријем Балачем и Јовом Лакићем, потписао 14. јуна 1942. године.
Око стотину бораца Зеничког НОП одреда, који нису пристали уз Голуба Митровића ушло је у састав Групе ударних батаљона. У Трећем батаљону Групе, касније 6. источнобосанске бригаде, двије чете, Девета и Десета, биле су састављене углавном од бораца из „Зеничког краја”. Већина њих изгубила је животе у борби. Највећи број их је погинуо у V непријатељској офанзиви на Ћуреву, Кошуру и Сутјесци. Погинули су: Омер Маслић, Манојло Попић, Расим Џиндо, Ратко Перендија, Тодор Бутина, Марко и Младен Мишура, Ђуро Милишић, Мустафа Ганибеговић, Велија Смајић, Џемал Дринић Шуцо, Спасоје Јовандић, Алија Шопевић, Пашан Џиндо, Ћамил Џиндо, Машо Хањалић, Милош Поповић, Младем и Владо Драгић, Љубо Водеб, Авдо — Брицо Бешлагић, Ремзија Твртковић, Мишо Игњатовић, Симо Алексић, Малента Бошњак, Богдан Видачек, Фуад Исаковић, Мирко Карач, Јово Крајишник, Саво Кришковић, Симо Максимовић, Ибрахим Малкоч, Перо Маслењак, Миливоје Пиљуга, Нико Суботић, Деса Тодић, Ибро Чолаковић, Мујо Бехмен, Миљенко Цвитковић, Мехо Ћурковић, Тахир Хаџиавдић, Енвер Ајановић и други.
Види још
уредиЛитература
уреди- Криза одреда Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2019). стр. 307—384.
