Đorđe Božović Giška
Đorđe Božović Giška (Inđija, 16. septembar 1955 — okolina Gospića, 15. septembar 1991) bio je srpski i jugoslovenski kriminalac, sportista i osnivač Srpske garde, paravojne formacije SPO-a.[1] Giška je tokom 1980-ih bio saradnik DB-a, odan ideji jugoslovenstva.[2] Kao obrazovaniji i inteligentniji čovek bio je zadužen za planiranje likvidacija ustaških i albanskih terorista, ali nakon što je poslat da likvidira i Momčila Đujića, istaknutog srpskog emigranta koji je ostavio veoma pozitivan utisak, Giška sve više postaje antikomunistički nastrojen, te stoga iz korena menja svoj život i postaje nacionalista i zagovornik obnove monarhije za koju je smatrao da nudi bolju budućnost Srbiji.
Đorđe Božović | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 16. septembar 1955. |
| Mesto rođenja | Inđija, FNRJ |
| Datum smrti | 15. septembar 1991. (35 god.) |
| Mesto smrti | okolina Gospića, SFRJ |
Biografija uredi
Mladost uredi
Rođen je 16. septembra 1955. u Inđiji u porodici Gavrila (1888−1964) i Milene Božović (1927−2012).[3] Gavrilo Božović je rođen nedaleko od Podgorice u porodici Mićkovića koja potiče iz plemena Kuča. Prezime je promenio Gavrilov otac koji je u Crnoj Gori usmrtio jednog Nemca pa je potom otišao za London a potom za Sjedinjene Američke Države.
Đorđe Božović je do 1964. živeo u Inđiji, koju je kasnije često posećivao, sa majkom i mlađom sestrom Slavicom, a kada je iste godine umro Gavrilo Božović [traži se izvor], porodica se seli u Beograd.
Kroz služenje zatvorskih kazni uspeo je da pročita skoro sve knjige zatvorskih biblioteka i da završi Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu. Planirao je da završi i teologiju ali nije dobio dozvolu da iz zatvora polaže ispite. Govorio je šest stranih jezika.[4] Ubrzo po dolasku na Voždovac upoznaje se sa Branislavom Matićem Belim sa kojim postaje nerazdvojan prijatelj. Postaje član bokserskog kluba Radnički, gde ga je u borbama mogao pobediti samo Žorž Stanković. Kao vrlo mlad dolazi u sukob sa zakonom kada je u jednoj uličnoj tuči izboden nožem. Ranjavanje je preživeo zahvaljujući snažnoj konstituciji zbog čega je i dobio nadimak Giška. Sa trinaest godina je ilegalno otišao u Italiju. Po povratku u Jugoslaviju počinje se intenzivno družiti sa Borisom Petkovim i Rankom Rubežićem čime biva upleten u svet kriminala. Giška je to opisao rečima:
Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka... Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom.
Služba državne bezbednosti uredi
Jugoslovenska tajna policija prošla je krvav razvojni put od zloglasne i brutalne partizanske OZNE, preko suptilnije UDB-e, do moćne Službe državne bezbednosti (SDB) čije udarne pesnice osamdesetih godina postaju žestoki momci sa asfalta koji „bondovskim" antiterorističkim akcijama u inostranstvu izazivaju divljenje, poštovanje i zavist zapadnih tajnih službi i seju strah među jugo-emigracijom.[5]
Giška je mahom svoje obrazovanje sticao po zatvorima, gde je uglavnom bio zbog krađa i drugih kriminalnih radnji. Zapao je za oko tadašnjoj jugoslovenskoj službi državne bezbednosti, koja je u to vreme uzimala kriminalce svih miljea nudeći im da rade za državu. Angažovanje od strane službe je podrazumevalo da se u inostranstvu obavljaju prljavi poslovi koji su u interesu države, za uzvrat su im obećavane razne stvari, od toga da neće odgovarati krivično za neka nedela ili pak da će im biti omogućavane raznorazne beneficije i pogodnosti.[6]
U jednim od tih „izleta”, Giška je bio poslan u srpsku emigraciju u Ameriku, sa zadatkom da ubije četničkog vojvodu Momčila Đujića. Giška je prihvatio zadatak i otišao u Ameriku da ispuni ono što je od njega očekivala tadašnja komunistička SDB. Međutim, vratio se ne ispunivši zadatak sa potpuno izmenjenim stavovima. Umesto da izvrši zadatak koji su mu poverili komunisti, Giška se zbližava sa Američkim Srbima i prihvata njihovu verziju istorijskih događaja Drugog svetskog rata. Iz Amerike se vraća ne samo neobavljenog „posla” nego i kao državni neprijatelj i „izdajnik”. Boravak u srpskoj dijaspori Gišku okreće za 180 stepeni i on od jednog kriminalca angažovanog u komunističkoj službi SDB postaje jedan nacionalni borac i pravoslavni vernik.
Mnogi su mitovi o kriminalcu i divu sa Voždovca. No većina svedoči o njegovom Robinhudovskom hajdukovanju. Pomagao je sirotinju i nikad nije nipodaštavao ili maltretirao slabije od sebe i u tom pogledu zaista je bio netipičan kriminalac. Tadašnju omladinu koja je već krenula putem kriminala ili narkomanije, pokušavao je prevaspitati i vratiti u normalan društveni život. Ovaj Giškin srpski hajdučki kodeks se može pripisati njegovoj empatiji za slabe i nezaštićene.
Srpska garda uredi
Božović je 1991. osnovao paravojnu formaciju Srpska garda zajedno sa vođom Srpskog pokreta obnove Vukom Draškovićem i Branislavom Matićem Belim.[7]
Kamp za obuku ove formacije nalazio se kod Borskog jezera. Srpska garda je učestvovala u borbama oko Gospića, u Lici. Božović je ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima u okolini Gospića 15. septembra 1991, tokom borbe. Mesec dana ranije u Beogradu, u sačekuši je ubijen Branislav Matić Beli.
Smrt i ubistvo uredi
Giška je ubijen 15. septembra 1991. godine na ratištu, pod nerazjašnjenim okolnostima. Poginuo je pod krajnje sumnjivim okolnostima u Gospiću u Hrvatskoj tokom ratnih dejstava. Iako je zvanična verzija bila da je stradao tokom ratnih dejstava i da su ga ubili hrvatski vojnici, i do dan danas je u narodu zapamćena druga verzija koja je potekla od njegovih saboraca, prijatelja i rodbine koji su odmah nakon pogibije tvrdili da je ubijen od srpske ruke, takoreći sa leđa.[8]
Manje je poznato da je Giška bio duboko religiozan. Nekoliko sati pre pogibije, kumovao je na krštenju svog vojnika i pravo sa krštenja je otišao u smrt. O pobožnosti i pokajanju Giške za svoj prethodni kriminalni život svedočio je arhimandrit Lazar sa Ostroga koji je tvrdio da za svog života nije video većeg pokajnika od Giške.[9]
Prilikom ekshumacije posmrtnih ostataka Đorđa Božovića u Beogradu, radi prenosa posmrtnih ostataka u Crnoj Gori u Kučima,[10] na iznenađenje radnika koji su vršili ekshumaciju, nađeno je potpuno sačuvano, netruležno telo posle čak 26 godina.[11]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Giška i gardisti zalud izginuli”. glas-javnosti.rs. Pristupljeno 14. 5. 2013.
- ^ „KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE (3.DEO): Kako su Arkan i Giška ušli u DB i likvidirali albanske i ustaške teroriste”. take-off. Pristupljeno 15. 10. 2017.
- ^ „Upokojila se Milena Božović (2. decembar 2012)”. Arhivirano iz originala 21. 3. 2014. g. Pristupljeno 5. 10. 2013.
- ^ „Puls Asfalta: Giška – između neba i zemlje”. naslovi.net. Netmark d.o.o. 9. 2. 2014. Arhivirano iz originala 11. 6. 2017. g. Pristupljeno 15. 10. 2017.
- ^ Kako su Arkan i Giška ušli u DB
- ^ DOSIJE PODZEMLJE: Ovo je spisak saradnika DB!
- ^ Thomas & Mikulan 2006, str. 43.
- ^ Ubistvo Đorđa Božovića Giške
- ^ Giška, pokajani razbojnik i projavljena milost Božija
- ^ U Kučima pohranjeni posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške.
- ^ Vujadin Savić o svom rođaku: Giškino netaknuto telo je božje čudo!
Literatura uredi
- Thomas, Nigel; Mikulan, Krunoslav (2006). The Yugoslav Wars: Slovenia & Croatia 1991-95. Osprey Publishing. str. 43. ISBN 978-1-84176-963-9.[mrtva veza]
- Thomas, Robert (januar 1999). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 9781850653677.
