Википедија

Đura Paunković

Đura Paunković (Vršac, 8/20. avgust 1877 — Beč, 17. avgust 1938) je kao ekonomsko-finansijski stručnjak bio član i visoki funkcioner više privrednih, finansijskih i kulturnih ustanova u Kraljevini Jugoslaviji. U javnom radu se posebno istakao u sokolskom pokretu, zalažući se za ujedinjenje južnoslovenskih sokolskih društava. Bio je zamenik starešine Sokola Kraljevine Jugoslavije i učestvovao je u osnivanju Saveza slovenskog sokolstva. Senator Kraljevine Jugoslavije.

Đura Paunković
Datum rođenja(1877-08-20)20. avgust 1877.
Mesto rođenjaVršac, Austrougarska
Datum smrti17. avgust 1938.(1938-08-17) (60 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija

Biografija

uredi

Rođen je u Vršcu 8/20. avgust 1877. od majke Malvine, rođene Volić i oca Đure, bivšeg namesnika Ministarstva građevina Kraljevine Srbije.[1][2] Osnovnu školu je učio u Vršcu, a gimnaziju u Beogradu, Kragujevcu i Kruševcu, gde je maturirao 1896. Potom je studirao u Cirihu, pa u Berlinu, gde je diplomirao 1900. godine na pedagoško-psihološkoj grupi Filozofskog fakulteta.[3]

Nakon studija je, izbegavajući režim Aleksandra Obrenovića potražio službu u Rusiji. Zaposlio se kao nastavnik na vojnoj akademiji u Orelu. Već naredne 1901. godine počeo je da radi za privatno Osiguravajuće društvo Rosi u Petrovgradu. Isto društvo ga je 1909. postavilo za direktora predstavništva za Balkan u Beogradu.[3]

U mlađim danima bio je ubeđeni demokrata i nalazio se u grupi okupljenoj oko „Dnevnog lista”. Sarađivao je sa Jovanom Skerlićem, Božidarom Markovićem, Milanom Grolom, Milanom Milojevićem, Dušanom Protićem i drugim intelektualcima, koji su se bavili novinarstvom.[1] U vreme Balkanskih ratova vršio je dužnost sekretara sanitetskog odeljenja za privatnu pomoć pri Ministarstvu vojnom. Tokom Prvog svetskog rata najpre je bio komandant zarobljenih oficira, a nakon Albanske golgote, bio je delegat Srpske vlade pri Crvenom krstu u Ženevi,[4] gde je zastupao srpsku vladu do kraja rata. Preko Crvenog krsta i drugih humanitarnih organizacija je organizovao slanje pomoći srpskim zarobljenicima po logorima u Austrougaskoj, Nemačkoj, Turskoj i Bugarskoj.[1] Osiguravajuće društvo u kome je radio je 1921. preimenovano u „Rosi-Fonsi”, a on je postavljen za generalnog direktora i člana uprave društva.[3] Radeći u osiguranju stekao je veliko iskustvo na ekonomsko-finansijskom polju, zbog čega je, obavljao i niz javnih funkcija, član i visoki funkcioner i mnogih drugih privrednih i finansijskih ustanova. Postavljen je za predsednika Saveza osiguravajućih društava u Kraljevini Jugoslaviji i na toj funkciji je ostao do smrti.[3]

Bio je član Privrednog saveta pri Ministarstvu trgovine i industrije, do njegovog ukidanja, član veća i predsednik gazdinskog odseka Trgovinske komore u Beogradu, potpredsednik Brodogradilišta „Split” a. d. u Splitu, član nadzornog odbora Izvozne banke, osnivač i član uprave Kola jahača „Knez Mihailo”.[1] Bio je član i funkcioner i u mnogim kulturnim i nacionalnim ustanovama.[3]

Sokolski radnik

uredi

U javnom životu posebno se istakao kao sokolski radnik. Još po povratku u Srbiju 1909, postao je član, a već naredne godine i zamenik starešine Društva „Dušan Silni”, dok je starešina bio Stevan Todorović. Ovo društvo je prethodilo Sokolskom društvu, odnosno njegovoj matici u Beogradu. Zatim je 1911. izabran i za starešinu i na toj funkciji se nalazio sve do 1919.[3]

U Sokolskom savezu, njegova najveća zasluga je upravo u ujedinjenju plemenskih u zajednički Jugoslovenski sokolski savez. Predlog o ujedinjenju je, kao predstavnik Saveza srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” izneo 18. juna 1914. godine, na tajnoj sednici u Zagrebu. Po tom predlogu ciljevi saveza su bili negovanje gimnastike po sokolskom sistemu, kulturno zbližavanje Južnih Slovena, održavanje zajedničkih tečajeva i sletova, izdavanje sokolskog lista, materijalna i moralna pomoć pojedinim članovima, dok su odluke o upravi i sedištu saveza naknadno trebalo da se dogovore.[3]

Predlog je jednoglasno usvojen i istovremeno je odlučeno da se prvi zajednički slet održi na Vidovdan, 10 dana kasnije, u Ljubljani. Istovremno je trebalo da se održi i osnivačka skupština saveza. Namera im je bila da se predlog o ujedinjenju iznese i Bugarima, koji bi učestvovali na sletu, a skupštinom bi predsedavao čehoslovački sokolski starešina Josip Šajner. Naredni slet je trebalo da bude održan 1916. u Beogradu.[3]

Međutim, Austrougarske vlasti su, verovatno znajući za njihove namere, zabranile dolazak srpskih sokola na slet u Ljubljani, pa je zbog toga odlučeno da se slet u Ljubljani ne održi.,[2] a zbog Atentata u Sarajevu i ratni događaji su odložile ostvarenje ove ideje.[3] Nakon Prvog svetskog rata, 26. januara 1919. ponovo je održan sastanak u Zagrebu, kada je konačno došlo do ujedinjenja sokolskih saveza Srbije, Hrvatske i Slovenije u zajednički Savez sokola Srba, Hrvata i Slovenac, na saboru u Novom Sadu, na kome je Đura Paunković lično predsedavao. Tada je izabran za zamenika starešine. Istom prilikom je osnovana i Sokolska župa Beograd, za čijeg zamenika je starešine takođe postavljen on, a nakon smrti Ljube Jovanovića postao je starešina.[3] Već 1920. na skupštini u Mariboru savez je dobio ime Jugoslovenski sokolski savez.[4]

U to vreme imao je značajnu ulogu u Savezu slovenskog sokolstva, kao predstavnik jugoslovenskog sokolstva, učestvovao u njegovom osnivanju u Varšavi 1924. godine.[4]

Prema novom zakonu 5. decembra 1929. stvoren je Savez sokola Kraljevine Jugoslavije, čije središte je postao Beograd.[4] Marta 1938. godine imenovan je za senatora. Na X Svesokolskom sletu u Pragu je bio vođa delegacije senatora iz Kraljevine Jugoslavije.

Njegov poslednji javni nastup je bio 8. avgusta 1938. kada je održao govor na otvaranju prosvetne škole Saveza SKJ godine, koju svake godine održava Prosvetni odbor.[3]

Odlikovanja

uredi

Za svoj nacionalni i sokolski rad dobitnik je domaćih i stranih odlikovanja: Karađorđeva zvezda IV stepena, Jugoslovenska kruna III, II i I stepena sa lentom, bugarskim Ordenom Za građanske zasluge I stepena sa lentom, čehoslovačkim Oredenom Belog orla III stepena, francuskim Ordenom Legije časti komandirskog reda. [5]

Smrt i sahrana

uredi

Bolovao je od stomačnih bolesti i nakon komplikovane operacije je preminuo 17. avgusta 1938, u sanatorijumu Auerberg u Beču.[1] Prenos njegovih posmrtnih ostataka iz Beča u Beograd i sahrana uz vojne počasti, je obavljena 21. avgusta na Novom groblju, u organizaciji Saveza sokola Kraljevine Jugoslavije.[1]

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ Politika 1938, str. 5.
  2. ^ a b Sokolski Glasnik & 27. 8. 1938, str. 1.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j Sokolski Glasnik & 27. 8. 1938, str. 2.
  4. ^ a b v g Sokolski Glasnik & 21. 8. 1937, str. 2.
  5. ^ Sokolski Glasnik & 27. 8. 1938, str. 8.

Literatura

uredi



Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђура_Паунковић&oldid=27100501”